Посматрамо већ годинама, како се ломе копља око економске кризе у Грчкој, а која кулминира управо ових дана Са једне стране, Европска Унија, која преко својих институција, Европске комисије и Европске централне банке, уз потпомагање Међународног Монетарног Фонда, покушавају да сломе задње остатке државности демократске Грчке, и претворе је у окованог дужника (ововременог Прометеја!), кога у потпуности треба да преузме богати приватни повериоци. Има великог цинизма, да се то дешава баш Грчкој, држави, чије још античко друштвено уређење, као и све њене институције, претендује да баштини сама Европска Унија. Но, изгледа да варвари севера, као ни пре неколико хиљада година, нису способни да изграде своју и схвате суштину, већ само да квалитетно подржавају туђу цивилизацију! Али, копија никада није оригинал, и север никада неће бити демократски! Зато, има много истине у изјавама грчких лидера, да резултатима референдума, они заправо спашавају демократију у Европи!

Пре три године, у склопу мера штедње у школству, у Грчкој, укинули су физичко васпитање деце, и отпустили огроман број професора тог предмета. Замислите, земљи, која је одвајкада толико држала до физичке културе и спорта, земљи која је пре 2.500 година, спортска такмичења стављала испред политике и рата, и у време њиховог одржавања, заустављала ратове и непријатељства, неко је у наше доба ускратио право да своју децу тако васпитава и учи!

Од тада су прошле три пуне године, и као што видимо, Грчка, односно њен народ, коначно схватили да се овако даље не може, и да се не види никакав излаз, већ зид! Дође тренутак, када се изгуби сваки ирационални страх, и када у сваком од нас, надвлада човек, рођењем својим, слободно и мисаоно биће, које не треба да буде роб никоме, да му занавјек служи и ради покорно, оно што му се нареди!

Како је то могуће?

Нешто крупно није уреду. Ако изузмемо људске пороке, као што је проституција, коцка, болести зависности (алкохолизма, наркоманија, пушење), из којих се није лако ишчупати, остају још само 3 теже ситуације у животу, из којих је готово немогуће ослободити се: канџе мафије, мрежа зеленаша и чланство у ЕУ!

По правилу, ослобађање од порока и болести зависности, захтева од појединца, велику искреност, према самом себи и другима, снажну вољу, мотив, и трагање за сопственим личним путем избављења, уз неизоставну подршку породице и најближих пријатеља. По правилу, готово исти су услови потребни да се остваре и када говоримо о покушајима да се ослободите канџи мафије, мреже зеленаша и чланства у ЕУ (искреност према самом себи и другима, снажна воља, мотиви, и трагање за сопственим путем), само што у овом случају, то мора да се симултано деси читавом друштву, од дна до врха, и одједном!

Но, када говоримо о канџама мафије, зеленашкој мрежи, и чланству у ЕУ, још један моменат делује стравично, а то је чињеница, да они који би вам требали бити највећи и најближи пријатељи, или који вам се бар издају за њих, уместо да вам се нађу, и да вам помогну, чине све, да никада не успете да се ишчупате из тешке ситуације у којој се налазите! На тај начин, те три интересне организације (мафија, зеленаши и ЕУ), које су саме себе створиле (самозачете без икаквих демократских начела), већ по вољи најјачих појединаца, односно држава.

Све три поменуте организације, имају исте основне карактеристике, а то су: да нема једнаких права за све у систему, већ свако има онолико моћи, колико му дају најјачи појединци (вође кланова, „донови“) и чланице (у ЕУ, државе имају пондерисане гласове, тако да „снага“ гласа ниједне државе није иста, а оне најјаче, као што су Немачка и Француска, имају снагу и моћ, да блокирају сваку иницијативу, чак и заједничку идеју свих осталих мањих земаља, која није у њиховом сопственом интересу).

Чак и свака политичка странка у свом Статуту, има део који прецизно дефинише статус члана странке, односно његове обавезе, права, као и случајеве у којима престаје чланство.

Или, још бољи пример. Када су моји пријатељи, пре неколико година, кренули у процес регистрације удружења грађана (невладина организација) која је за свој циљ имала заштиту животне средине, морали су да напишу Статут организације, који је морао да има дефинисане одредбе о начину учлањавања, правима и обавезама члана, као и одредбе, када и како престаје чланство у организацији, као и шта бива са стеченом имовином и заоставштином организације, у случају престанка њеног постајања, односно њенога гашења. То су им захтевали у надлежном Министарству и Агенцији за привредне регистре!

Дакле, једна невладина организација, мора да има у свом Статуту одредбе, којима је дефинисано учлањење и ишчлањење из те исте организације, а организација као што је ЕУ, која има скоро пола милијарде људи, не мора! Нити мафија, нити зеленаши, такође немају сличну одредбу у својим неписаним законима! И код њих се, у организацију, улази лако, најчешће за слатким и лепим обећањима, за сном о великом богатству, о лепом и лагодном животу! А, када схватите, да баш и није све тако, као што вам се чинило, онда је већ касно! Онда вас упозоравају, да не постоји начин да изађете, јер за вас више не може бити живота ван организације, и да ће вас ако покушате да изађете, чекати пакао од живота, као и да вам није паметно да се играте својом главом, и главом ваших најближих, најмилијих, ваше породице!
То су неписани закони мафије и зеленаша! Као што можете видети, то су и неписани закони и Европске Уније, и њених пратећих, братских мафијашких организација, ММФ (зеленаши) и Европска комисија (мафијашко вођство)!

Позиција, коју ће неко заузети у оваквој ситуацији, пре свега зависи од карактера, васпитања, морала, воље, посвећености и спремности на ризик и сопствену жртве, а зарад спашавања своје заједнице и своје државе! Не могу се са тим проблемом достојно носити они који су недостојни себе самих! Не могу се посвећено и снажно одупрети они, који читавог живота нису имали јаку и снажну веру у своје идеје, и у себе саме! Не могу се одупрети оваквим проблемима они, који су се у животу већ неколико пута преумили и преверили, газећи све успут, породицу, пријатеље, кумове! Не, такви то не могу.

Зато изгледа, бедно и јадно, када се у јавности појавила изјава из самог врха наше власти, како премијер Грчке не води добру економску политику, и да модел који примењује Србија даје боље резултате!
Замислите ви, ту осиону, бесмислену и несувислу власт у Србији, која даје себи за право, да се меша у суверена права демократски изабране власти у Грчкој!

Пред очима су ми одмах бљеснуле, сјајне и ингениозне епизоде, са медијским, таблоидним представљањем и постављањем „генија са Јејла“ Лазара Крстића, на место министра финансија! Довести човека из осигуравајуће и консултанстке куће из САД-а (као рецимо из нашег „Дунава“, поставити човека за министра финансија, који је агент осигурања за аутомобиле!), и где ради као обичан референт (значи извршиоц, без икакве самосталности и без икаквих менаџерских овлашћења)!
А Грчка је на ту позицију довела човека (Јануса Варуфакиса) који је завршио студије математике и статистике у Бирмингему, докторирао на Универзитету у Есексу, и провео годину дана на постдокторском усавршавању на Кембриџу. Предаје на Унивезитету у Есексу и East Anglia од 1989. године, предаје на Економском факултету у Сиднеју од 2000. године, предаје на Економском факултету у Атини, а од 2013. године, предаје и на Универзитету у Остину, у Тексасу, итд.
И сада само закључите, кога је поставила Грчка на позицију министра финансија а кога Србија! И да би било црно, без имало белог, наш несрећни премијер, ничим изазван, неколико дана пре одржавања референдума у Грчкој, објашњава, како ми имамо добре економске резултате, а Грчка нема, јер им је погрешна економска политика!

Зашто наш премијер, критикује само два премијера на целом свету: и то премијера Мађарске, Виктора Орбана и премијера Грчке, Алексиса Ципраса. Зато што они воде независне и национално одговорне економске политике!? Зато што му је некао рекао да то ради!? Зато што зна да су они „бунтовници и дежурне црне вране“ у ЕУ, па да се покаже сервилним, полтроном и бескичмењаком, пред најнижим чиновницима у ЕУ!

Само да се подсетимо да Србија нема „своју“ економску политику, већ само извршава туђе политике, и оно што јој се нареди! Србија само спроводи оно што јој издиктирају да мора да уради! Србија је ропски понизна и окупирана земља!

ПРИМЕРИ ДОБРЕ ПРАКСЕ – НАЧИН И ПУТ ЈЕ ПОЗНАТ

А да ли је баш тако, да се тренутно не може ништа урадити за добробит своје земље и њених грађана!?

За дивно чудо може! Начин и пут је већ добро познат!

1. Малезија, на челу са дугогодишњим и искусним премијером, Махатхир Мохамедом, године 1997., у јеку Азијске економске кризе, доноси храбру одлуку да престане да спроводи препоруке ММФ-а, и креће са својим сопственим економским мерама, чија је сврха била само једна: да заустави економску кризу у земљи, да спасе свој народ од осиромашења и губитка стандарда! ММФ- је, са белосветским полтронима и нарикачама, одмах покренуо кампању против Малезије и њеног премијера. У штампи је приказиван као „економски“ глупан, а ММФ је Малезију скинуо са берзанских тржишта, и прогнозирао јој брз колапс. На такве изјаве и натписе, премијер Малезије је реаговао мирно и достојанствено: „Не разумем вас, зашто вам толико сметају грешке Малезије! Зар не можете да пустите Малезију да на миру греши, и да спроводи своју не баш много паметну економску политику“!
Влада и премијер Малезије су били упорни: нису одустајали од својих економских мера. Утихнула је ускоро критика ММФ-а, почеле су да се читају њихове помирљиве изјаве о ситуацији у Малезији, и на крају, све кулминира, готово филмским крајем: доласком премијера Малезије Махатхира, на Светски економски форум у Давосу, 2003. године, када га светски моћници дочекују устајањем и спонтаним и дугим аплаузом и овацијама! Нечије херојство и спремност да жртвује и ризикује све, зарад евентуалне користи свога народа, су се увек поштовали! То је био први прави пораз политике ММФ-а!

2. Аргентина, која након година спровођења економских реформи, како јој је налагао ММФ (истих које сада ради и Србија!), 2001. године доживљава потпуни економски колапс! Само неколико месеци пре, ММФ хвали економске резултате Аргентине, под његовом управљачком палицом, док се у земљи деца онесвешћују у школи од неухрањености (Аргентина је велики извозник пшенице и говеђег меса!), професорке универзитета раде ноћу у јавним кућама како би прехраниле децу и породицу, пензионери без пензија, а остали грађани без својих уштеђевина, итд.
На улицама Буенос Ариеса, очајни грађани, кашикама и голим рукама, мирно и стрпљиво почињу да гребу зид централне банке Аргентине, у намери да га сруше! Улица доводи на власт Нестора Кишнера (покојног мужа садашње председнице Кристине Кишнер!). Дотадашњи економски реформатори Аргентине, беже авионом за Вашингтон (а где другде!). Нови председник прекида аранжман са ММФ-ом. Окови су скинути! На питање, има ли живота за државу после раскида аранжмана са ММФ-ом, председник Нестор Кишнер одговара: „Да има. И то само да знате каквог слатког живота има!“.

4. Бразил се, после Аргентине, и под вођством председника да Силве, извлачи из канџи ММФ-а, при чему остаје анегдота за вечност: У моменту када Бразил своди дуг ММФ-а на нулу, ти исти челници ММФ-а инсистирају од председника Лула да Силве, да поново узме новац, и створи дуг, обећавајући најповољније услове, и како је то у интересу самог Бразила! Председник Лула да Силва то са гађењем одбија, и саопштава „нечасну“ понуду јавности.

5. Председник Еквадора, Рафале Кореа, 2007. године формира комисију, од међународних угледних економских стручњака са Запада, и већ 2008. године, саопштава да је дуг Еквадора нелегитиман, јер се заснивао на одлукама корумпираних државним службеницима Еквадора (које су корумпирали банкари и ММФ! шта мислите, да ли би имало елемената да се по том истом принципу осуди и неки Србин, и отпише неки део дуга, њему на душу!), и одбија да га плати. Отписује више од пола свог дотадашњег дуга, а ММФ то на крају мора да прихвати!
Иако су економски принципи и модел, који је био од стране ММФ-а припремљен за земље Јужне Америке (познат као Вашингтонски консензус), трајно протеран са тог континента, он је зачудо поново оживео на потпуно другом крају света, у Источној Европи! Под новим паковањем, то постаје економска политика за земље у „транзицији“, а он се продаје као нешто ново и модерно!

6. Исланд, невелика земља са нешто преко 300.000 становника, доживљава потпуни економски колапс 2008. године. Испоставило се да су се 3 сада приватне банке Исланда презадужиле! ММФ је имао просто решење за Исланд: дуг банака ће вратити држава Исланд, односно њени грађани! Грађани су се побунили: зашто би они враћали оно што је приватан дуг! Оборили су владу, променили из корена економску политику, одбили да плате дуг, национализовали предходно приватизоване банке, и после само 5 година постали оаза просперитета и стабилности!
Исланд је обуставио процес придружења ЕУ, иако је већ затворио преговоре за трећину поглавља! Исланд је одустао од европског пута, када је већ био прешао трећину пута!

7. Мађарска, доласком на чело владе премијера Виктора Орбана, када земља дугује 80 милијарди евра, раскида аранжман са ММФ-ом, и одбија економску политику ЕУ. Он врши све супротно од политике препоручене од ММФ-а! Враћањем последње транше дуга ММФ-а 2013. године, он захтева од ММФ-а да затвори своју канцеларију у Будимпешти!
Економска политика Виктора Орбана, је зауставила економску пропаст Мађарске!

ИСТО ЗА СВЕ – ЉУДИ КОЈИ ЧАСНО РАДЕ ЗА СВОЈУ ЗЕМЉУ И ЊЕН НАПРЕДАК

Оно што је заједничко у свим наведеним примерима, је следеће…

На чело свих ових држава су дошли људи, који су осећали народне потребе и који су искрено и поштено желели да испуне његова очекивања, да му сачувају достојанство и част, без обзира на личну цену, коју су лично морали да плате! Није им било важно да их грле баронесе у годинама, да их тапшу по рамену богати арапи, да их својим пријатељима зову људи које виде први пут у животу, да их хвале премијери и председници моћних земаља!
Њима је било важно, да велика већина народа осећа просперитет и напредак!
Њима је било важно само шта њихов народ мисли о њима и њиховој политици, а не шта мисле странци. Зарад тога, су стављали на коцку своју каријеру, пристајући да их на стуб срама стављају светски моћници и институције, да их пореде са фашистима и магарцима (као што су поредили малезијског премијера), да их игноришу, да их проскрибују, да их прозивају!
Ти људи, нису непосредно пре избора ишли у Стејт Департмент, да се грле са тамошњим чиновницима, нису ишли у изборној кампањи у Вашингтон и Брисел, већ у народ, у сиротињске четврти и регије своје земље, они нису доводили бивше градоначелнике са запада (Њујорка на пример!), у шетњу својим главним градовима, да би их при тој шетњи хвалио, величајући њихову визију и способност, иако их он види први и задњи пут у животу! Колико су се још пута видели после избора, наши лидери са тим својим великим пријатељем, бившим градоначелником Њујорка!?
Ти људи нису обијали прагове страних амбасада по свом главном граду, тражећи помоћ да дођу на власт, нису обећавали некакве „куле на води“, нису лагали народ, (говорили му да неће поскупети струја, да неће бити смањена пензија, да неће бити отпуштања, да неће бити партијског запошљавања).
Њих је само занимао интерес њихове државе и живот њиховог народа!

То није тако тешко, ако си човек са великим Ч, и ако си био и остао од речи и интегритета! Таквих у Србији, на власти, на жалост, тренутно нема!

facebookreporter.org/2015/07/31/миланко-шеклер-само-у-три-случаја-у-жи/

5 гласовa