Знање је моћ.

Френсис Бејкон

(енглески филозоф, један од утемељивача модерне науке и филозофије, у којима је експеримент постављен, као највиши принцип научног истраживања)

Немам намеру да оспоравам ову, тако јасну и тако мудру, констатацију. Она је пророчки одјекнула из Бејконових уста, крајем 16. века, а њен далеки ехо и данас одзвања у нашим ушима.

nikolic-diploma-470 (1)

Но, чини се да је у савременом свету Србија једна од ретких земаља, ако не и једна једина, која је успела да на потпуно другачији начин тумачи овакав вишевековни приступ знању, да не кажем науци.

Драги мој Бејконе, заиста ми је жао, али универзалност твоје, ретко кратке и бритке, мисли тренутна политичка елита у Србији успела је да доведе у питање, да твоју мисао чита и тумачи на потпуно нови начин који ти ни сањао ниси, а који гласи:

„Знање јесте моћ, али је незнање још већа моћ“!

Није овако модификована „мудра“ мисао поникла у ходницима овдашњих универзитета (чак ни оних приватних или „куповних“ – како их зове мој добар пријатељ Симо), нити у умовима наших бриљантних појединаца, нити је сама од себе, случајно, излетела из уста наших бунтовних анонимних кафанских ванстраначких и независних „народних“ трибуна! Не!

Ова мудрост развила је целокупна политичка елита у Србији као начин доласка на власт и један од стубова самог владања, и то како оних који се тренутно налазе на власти, тако и оних који су некада владали а сада се налази у опозицији!

Можда мислите да се варам, да сама чињеница да је председник Србије ипак одлучио да „набави“ мастер диплому значи да наша земља поштује знање као моћ?

Кликните на слику за увећање (Извор: Блиц)

Могући пример колико ова власт држи до знања, чак и више него до живота, чињеница да је садашња гувернерка Народне банке Србије магистрирала за време НАТО бомбардовања у Приштини. Па, она је због љубави према знању ризиковала сопствени живот да би дошла до дипломе магистра! Или можда мислите да је нешто друго у питању?! Ма немојте, смета вам што сте се ви обични интелектуалци тада бавили или ратовањем или преживљавањем, а она је и тада мислила на своју будућност и каријеру! Смета вам њена виспреност и довитљивост!

А знате где је докторирала?

Докторирала је у Новом Саду, као и председник, али ипак не на истом факултету где и председник Републике! Наравно, такође приватном, или „куповном“!

Она је докторирала за Гувернера, а он магистрирао за Председника! И зар то није доказ колико ова власт држи до знања, јер зна да из њега и проистиче она права Моћ!

Па зар данашњи министар унутрашњих послова није такође докторирао на приватном или „куповном“ Универзитету?

Премијер се куне да је, док је студирао и учио, читао неке књиге и по „стотину“ пута, и зар не видите да је и то својеврсна „ода“ знању и његовој моћи?!

Али, ја, и поред свега наведеног, не мислим да је тако.

j-t

Мислим да је тајна моћи ове власти, пре свега, у њиховом јавно испољеном незнању! Том јавном, својеврсном позоришном, манифестацијом потпуног незнања, некомпетентности и неспособности, ова власт је успела да се свиди и додвори огромној већини, баш том обичном и необразованом народу, да се наметне као баш „његова“, лако препознатљива, власт „проста – права народна“! У тим силним министрима са приватним („куповним“) дипломама, некако је лако замислити и себе, па се онда човек изненада осећа перспективнијим и способнијим него што јесте! Чак и веома саосећа са тим министрима, када их стручна јавност прозива због сумњивих диплома! Замисле одмах себе у тој позицији, па им жао тих људи. Шта су они коме криви што су се снашли! Нервира се обичан народ због тога и пита: „је л’ неко можда од њих украо диплому некоме?“ Наравно да није! Сви су је поштено купили! Такав напредак људи пониклих из њихових миљеа, и са њихових позиција, даје какву-такву наду сваком од њих!

Додуше, убрзо схвате да су скоро сва висока места већ заузета, али да још увек има времена да се брзо „одради“ нека диплома, макар за послове на „локалу“!

То значи купити неку „јефтинију“ диплому и постати директор неког јавног предузећа (водовод, комунално, вртићи, библиотека, позориште итд.). Уједно, можете се распитати за дипломе директора „Коридора Србије“ и „басена „Колубара“.

А може се и завршити или „купити“ нека озбиљнија диплома, па трк преко неке врло „високе“ страначке препоруке – и на саветничко место у некој нашој амбасади!

О, како је лепо кад схватиш да су сада на власти „твоји“, и „теби слични“, када и ти можеш коначно доказати свим оним својима из генерације (који су се школовали и усавршавали годинама и деценијама, на државним „тешким“ факултетима типа Електротехника или Медицина или Економија или Права), да ниси ни ти са средњом „керамичарском“ баш за бацање!

Извор: Курир

Их, кад те виде да си министар, има да сви цркну од зависти! Има они да виде ко је ко на 20 година матуре! И свако себе види у таквој животној главној улози, али ипак, напомињем, само „улози“! А изгледа врло примамљиво, и треба ти тако мало, као никада до сада, да промениш цео свој живот: само приштедиш пар хиљада евра и кренеш незадрживо и силовито у свој нови живот и каријеру!

До јуче био на коленима по градилиштима и туђим купатилима, а данас идеш усправно, док те генерали (после неколико деценија учења и напредовања, а неки и ратовања!) сада високо уздигнуте главе и руке поздрављају! Осећаш се данас тако моћно као Конзул. И то Калигулин.

А колико заиста вреде те разне дипломе једно је мерило, и то тржишно – значи најбоље и право: Колико је њих са тим разним дипломама добило посао у приватним компанијама у Србији или иностранству!?

А најчешћи одговор је: баш нико!

Приватници не би никада пристали да добровољно уништавају своја предузећа запошљавањем таквих „зналаца“ и „дипломаца“. Држава Србија, нажалост, и пред таквима мора да савије кичму и пусти да је јашу! Али, надајмо се, не задуго!

Извор: Блиц

Поука за крај: Те дипломе вреде колико је знања стечено у току процеса њиховог стицања и учења, као и дипломирања. Вредност данашњих диплома у Србији можда је могуће оценити само са позиција једне посебне филозофије: зен будизма! Ево и једне приче из зен будизма, која се бави сличном темом.

Велики учитељ зен будизма, по имену Кеичу, био је поглавар храма у Кјоту. Једног дана, по први пут га потражи гувернер Кјота. Његов пратилац му предаде гувернерову посетницу на којој је писало: Китагаки, гувернер Кјота. Кеичу погледа посетницу, окрену се ка свом пратиоцу, врати му посетницу, и рече: „Немам ја посла са таквим човеком. Реци му да оде одавде.“ Пратилац однесе назад посетницу, извињавајући се и преносећи поруку учитеља. „Моја је грешка“, рече гувернер, и само оловком на посетници прецрта речи гувернер Кјота. Замоли поново свога учитеља.

„О, је ли то Китагаки?“, узвикну учитељ, кад виде посетницу. Хоћу одмах да видим тог човека!


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3yr

stanjestvari.com/2015/02/25/%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D1%88%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B5%D1%80-%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BC%D0%BE%D1%9B/

2 гласa