Ова недеља је у Србији у знаку Васкрса, празника над празницима. Васкршњом недељом завршава се претходни велики Васкршњи пост, и током ове недеље се „мрси“ сваки дан (једе сва храна), а то значи да се не пости чак ни среда ни петак.

Зашто вам говорим ове опште чињенице, које су добро познате чак и онима у Србији који православне хришћанске обичаје поштују само као културно наслеђе и традицију?

Зато што су ме на сам Васкрс, на тај највећи хришћански празник који по својој природи означава победу духа над телом и победу живота над смрћу, ужасно заболеле речи онога који би, по природи своје позиције, у нашем друштву требало да, макар и на један једини дан, буде помиритељ и представник интереса целе наше заједнице и свих нас који чинимо васцели народ ове земље!

Цитат: „Све се своди на то да опозиција жели ситне привилегије, да ручају у скупштинском ресторану и имају скупштинске плате. Смириће се чим на силу пређу цензус, дочепају се скупштинског ресторана и мало у Скупштини викну“.

Ово горе је, као што знате, била овогодишња „Васкршња посланица“ премијера земље Србије! Ово је имао нама да поручи наш премијер на највећи и најрадоснији православни хришћански празник.

О худа и тешка судбино Србије!

Да неко, па макар то био и сам премијер ове земље лично, допусти себи да баш на овај дан коментарише тренутно актуелне политичке догађаје, препуне размирица и неслагања – јесте само по себи тешки људски промашај и знак велике личне несреће и празнине!

Сама чињеница да „најбољи, најсиромашнији и најскромнији премијер на свету“ може на дан Васкрса да овако да говори о својим политичким неистомишљеницима, отворено их вређајући и алудирајући на њихове „праве“ побуде за политички рад и активизам као на њихову жељу да само „добро и јефтино једу у скупштинском ресторану и да примају велике плате у републичком парламенту“ (а како дошао до тог сазнања то само Свевишњи зна!) – говори пре свега о њему самом!

Да, Србијо, то је изговорио он, наш премијер! То је изговорио човек који се ни на један једини трен није сетио да, све и да је тако као што је рекао, онда је његов „грех“ још и већи, јер је скоро читавог свог живота јео у том поменутом скупштинском ресторану и примао ту исту велику скупштинску плату!

Давно је речено – шта год човек говори и о било чему да прича, он увек прича пре свега о себи самом!

Не знам да ли је оваква изјава у складу са „протестантском етиком“, јер нисам њен тако добар познавалац као што је наш премијер, али сам сигуран да већински православни дух овог народа никада не би подржао препирку, вређање, свађање и расправу на сам дан Васкрса! Поготову нико, бар од оних људи које ја знам, не би волео да овај највећи и најрадоснији хришћански празник било ко (па био то лично Александар Вучић, главом и без браде) ремети својим свађалачким и понижавајућим тоном према другим људима, који су најобичнији представници овог истог народа, као што је и он сам, и да при томе још испољава надобудност, осионост и надменост!

vucic

Зар су то особине које треба да има онај који сам себе доживљава ништа мање него као самог Мојсија, док води свој народ у некакву „обећану земљу“ коју он зове „Европска Унија“?! Каква „обећана земља“, такав и „Мојсије“!

Посрнули премијеру, па зар је морало то да буде баш на овај дан? Зар не осећате ни најмању дозу поштовања према већинским верским осећањима народа ове земље? Зар нисте могли, из поштовања према Србији, да на тај дан позовете на смиривање страсти, на разговор, на разумевање, на толерантност, јер такве вредности никада не могу бити извор никаквог зла и сукоба, већ могу само допринету бољитку целе Србије и њеног народа!

Ја знам да Ви то не знате и не умете. Ја знам да Ви све радите на силу и мишиће, јер ништа од тога што јавно говорите Ви не осећате у Вашем срцу и Вашој души.
После оваквог Вашег наступа, све Ваше речи су за мене постале потпуно излишне и потпуно испразне. Жао ми је што је тако, али ја осећам да Ви ипак све што кажете само глумите (и то, рекао бих лоше!) и Ви уствари само говорите оно што знате да би требало да говорите, али искрено у Вашој души ничега од изговореног нема! Зато Ви никоме ништа и не опраштате, јер се Ви први, ни за шта што сте до сада учинили лоше у Вашем животу, искрено и не кајете!

Верујте ми, много ми је било жао што сте Ви, који се налазите на најодговорнијем месту у Србији, морали да пред целом јавношћу ове земље покажете Ваше тотално неваспитање, Ваш недостатак елементарне духовности, минималног поштовања према верницима и њиховим породицама, и на крају крајева, Ваше потпуно одсуство било какве политичке, грађанске и верске културе!

Не знам шта Вам се тако лоше десило тог јутра да сте морали онако да наступите и да оне речи искажете. Покушао сам да Вас некако оправдам, и помислио сам да сте можда само нешто лоше сањали и да Вас је нека ноћна мора толико „уздрмала“ да сте под њеним снажним утиском направили овакву тешку глупост: да се јавно, пред свима, на Васкрс свађате!

Размишљао сам шта би могао бити тај Ваш тешки сан, и пало ми је напамет да сте можда сањали да Вам је неко од ових несретника које оптужујете да „краду и намештају изборе“, и то са позиција „ванпарламентарне опозиције и коалиције“, на јутарњем васкршњем „туцању“ јаја полупао ваше омиљено и фаворитско премијерско „јајце“ које сте лично фарбали и кували, па сте због тога били много љути и бесни и због тога се пробудили обливени знојем „највреднијег премијера Србије“! И онда сте, узрујани тим тешким нападом на Вашу узвишену премијерску личност, вероватно одмах устали (и то још раније него обично) и под утиском те ноћне море спремили ону Вашу одвратну „Васкршњу посланицу народу“!

А ни свесни нисте били, драги мој премијеру, да сте били тако близу праве мере и правог достојанственог наступа на сам дан Васкрса!

Само сам замислио, драги мој премијеру, како би било дивно да сте имали мало више нашег православног духа (а мало мање оног протестантског), па да сте на овај Васкрс јавно позвали да у недељу изјутра код Вас дођу сви учесници задњих политичких избора у Србији, на заједнички Васкршњи доручак, и да лепо, у духу праве толеранције, организујете „туцање“ јаја пред телевизијским камерама, уз једну заједничку слику и заједничку изјаву народу Србије, у складу са добром мером и укусом и примерено Васкрсу, да ћете све проблеме након празника решити онако како и једино доликује нашој заједничкој и вољеној Србији – поштено и праведно!

Није Вам то пало на памет?

А да сте само дан пре Васкрса нашли времена, макар и на само један једини сат, и сели са било којим просечним верником, старијим и искусним сељаком седе главе, поштеним и вредним (а има их бар по неколико у сваком селу Србије!) да попричате шта би требало у овој ситуацији да урадите и шта да кажете на Васкрс – чврсто и дубоко у себи верујем да не бисте никада направили овако тежак испад и направили овакву бруку и за Вас и за нас!

Драги мој премијеру, ја знам да бисте Ви вероватно, у самом почетку одмах „напали“ мој предлог као немогућ и неоставрљив, јер бисте се у Вашој „напаћеној и намученој“ души бојали да Вам неко од оних „несретника“ из опозиције (како их називате), случајно не „полупа“ Ваше јајце! А то би за вас био „стварно велики проблем“ и већ видим и осећам „каква би то била драма у ваздуху“, драги мој премијеру, када само и помислим на ситуацију где Вам пред целом јавношћу Србије, Ваше јајце полупа, на пример, Борис Тадић или Ивица Дачић! Знам, то бисте још некако и преживели, али да Вам то пред лицем Србије уради на пример неки Бошко, или не дај Боже Пајтић, то не бисте преживели! Ух! Баш страшно! Србија би се некако од тог „тешког удара на свог премијера и државу“ већ поподне опоравила, али Ви свакако не бисте никада!

Поука за премијера

Драги мој премијеру, мислим да се ни један човек , у овоземаљском животу, никада не може сам уздигнути на висине које су изнад његове праве духовне свести, вредности и вертикале, а поготову је то немогуће ако је све то само зато што он то јако жели и хоће. То, драги мој премијеру, на Вашу велику жалост, не можете учинити сами, чак ни ако сте „најбољи, највреднији и најпаметнији“ на свету, јер то, веровали или не, могу учинити само неки други, и то потпуно обични људи, обични грешници и смртници, које Ви можда, у својој охолости и грешности, нисте ни приметили да у овој земљи живе и постоје!

Али ту имам још нешто веома важно да Вам кажем, драги мој премијеру, а то је – да ти други, који Вас могу узвисити и учинити „миљеником судбине“ (тако се од милоште зову сви успешни појединци), не могу бити нипошто ни ваши сеири ни ваши послушници! То, драги мој премијеру, верујте ми, могу учинити само они људи са којима се Ви никако не дружите, са којима се и не слажете, које чак честито и не познајете.

Не можете се уздићи, ни тако што ћете све те „друге“ стално и упорно бацати под своје ноге, и газећи их и понижавајући, на њима, као својим  жртвама „расти“!
Не може тако, драги мој премијеру, јер је хришћанство још пре скоро две хиљаде година забранило било какво приношење људских жртава, без обзира на било чији крајњи циљ и намере!

Али не може се човек никада уздићи ни ако онима тренутно вишим и моћнијим од себе подилази и служи и сервилно и  бедно пред њима клечи, а све у нади да ће му они пружити руку и узвисити га и себи равним учинити!

Сигурно се питате – а зашто ни то не може? Па зато што су они који су моћни, обично већ одавно посрнули и лоши, и уствари најслабији и најрањивији на читавом овом свету, драги мој премијеру!

Ретки су изузеци међу њима, и они обележавају епохе овога света и творе златна времена својих народа! Такви ретки људи се зову праведницима, и на њима уствари лежи читав свет! А они су праведници (Божји наравно!) јер су сву своју силу и моћ изградили на Вама недостајућој духовној вертикали, а то значи, на својој искрености, понизности и скрушености пред Богом и пред сваким слабијим од себе!

Дакле, ако је ова прича предуга за Вашу пажњу, јер знам да имате много тога да радите (ваља избројати милионе оних листића лично!), да на самом крају закључимо, драги мој премијеру, и још једном поновимо:

Једини  начин, да се човек успешно уздигне и, можда, постигне неки од крајње варљивих циљева у животу, јесте да се пре свега духовно уздигне толико, да може увек и свагда око себе да подиже и уздиже оне који су много слабији од њега самог! Баш пред њима, пред том гомилом слабих и беспомоћних, он не сме никада да покаже своју моћ, већ увек мора да клекне и да се унапред каје, да би сви они увек могли да осете и да знају да ће он са њима поделити судбину, каква год да је!

Тек онда, можда, и то само уз Божју вољу, може да на дар добије оно што Ви на жалост немате, а што Вам очајнички треба – искрено поверење милиона људи у Вас и у Ваше добре намере, и на крају крајева, да добије опште народно сагласје!

______________

Извор: facebookreporter.org/2016/05/04/миланко-шеклер-васкршња-посланица-а/

 

Прочитај без интернета:
7 гласовa