Историчар Миле Бјелајац за Новости говори о рехабилитацији Степинца, оживљавању усташтва, мржњи према Србима, Главашу, Јасеновцу, „Олуји“…

НАЧИНОМ на који реагује на актуелне догађаје, почевши од рехабилитације Алојзија Степинца, преко догађаја у Србу, где је држава толерисала дивљање проусташких и профашистичких екстремиста, Хрватска показује да је спремна да изврши ревизију историјске слике НДХ. Питам се да ли ћемо доживети да се обори „комунистички процес“ и Љуби Милошу, некадашњем управнику логора Јасеновац, који се после бекства вратио у Хрватску 1947. Тада је ухапшен и осуђен 1948. на смрт, као и Ерих Лисак пре тога, коме је сада уз Степинчев процес, такође, оборена пресуда.

Историчар Миле Бјелајац овако, у интервјуу за „Новости“, коментарише бурне догађаје у суседној држави који се нижу један за другим, а сви имају заједничку особину – релативизују злочине учињене над Србима. А укидање пресуде Бранимиру Главашу, оптуженом за убијање Срба у Осијеку, за Бјелајца је – ругање правди.

– Као да се враћамо у деведесете. У Хрватској је било уништено или оскрнављено око 5.000 споменика и обележја антифашистичке борбе, док су обележја поражене НДХ и њени лидери постали прихватљиви симболи. На тлу Хрватске још од прве половине 19. века постоје идеје или стање духа, ако хоћете, које ће извршити припрему за „решавање“ српског питања у НДХ. Ко су оци тога, поједини политички фактори, то је историјски неспорно утврђено. Југославија је два пута била земља помирења, а њеним рушењем отварао се простор екстремним решењима.

* Како, као историчар, гледате на рехабилитацију кардинала Алојзија Степинца, који је здушно подржавао стварање НДХ и усташки режим?

– Видим је као настојање да се некако изврши „умивање“ једне мрачне и фрустрирајуће прошлости. Уз Степинчев процес, оборен је и процес против усташког пуковника Ериха Лисака. Ово је по мени јача порука и индикатор стања. Он је Павелићев сарадник из емиграције, његов најближи ратни сарадник, отприлике као Химлер до Хитлера. Формира и стоји на челу усташких безбедносних и полицијских снага. Потписивао је одлуке о одмаздама, хапшењима, упућивању у логоре и стрељањима. Лисак и генерал Мошков вратили су се у септембру 1945. из привремене емиграције да наставе тамо где их је крај рата прекинуо. Ступају у везу са Каптолом и прикривеним ратним сарадницима.

* Да ли је Степинчева рехабилитација огледало данашње Хрватске и да ли показује у ком ће правцу даље ићи хрватско друштво?

– Одлука суда је свакако само слика времена. Судски процес је имао елементе политичког, али то није целовита слика. Пре процеса, свесне осетљивости питања, нове југословенске власти покушавају да сугеришу Ватикану да га склоне из Хрватске. Степинац се, несумњиво показао као опонент мерама ограничавања утицаја цркве на државу, али то га историјски не ослобађа одговорности за верску нетолеранцију, промовисање и благосиљање НДХ упркос евидентних злочина, али пре свега за настављање послератних веза са злочинцима повратницима који су спремали нове терористичке акте. Поменимо да је др Владимир Бакарић 1945. писао Кардељу да је истрагом против Лисака добијено доста материјала да се компромитује читаво вођство Католичке цркве у Југославији на челу са Степинцем. Бакарић излаже намеру да се то искористи за чишћење у црквеним редовима.

* А какав је био Титов став?

– Сам Тито је врло одлучно реаговао када су амерички конгресмени 1950, као услов за помоћ, тражили ослобађање Степинца или његово слање у манастир. Броз је тада био децидиран у изјави за „Њујорк тајмс“ да се једна земља не може уцењивати особом „која се огријешила о толико закона и коју читава земља зна као ратног злочинца“. Истакао је да се Степинац јако огрешио о православни део становништва, „и они не би одобрили ако бисмо га ми пустили“. Дакле, и онда су постојале унутрашње и међународне околности. Али овде се данас свакако не ради само о утврђивању формалних повреда правне процедуре, овде је у средишту Степинац као симбол једног времена, и то не баш неутралан. Ако би се на пример применио данашњи принцип о „удруженом злочиначком подухвату“, Степинац би сигурно, захваљујући позицији коју је имао, тешко избегао одговорност.

* Да ли судска одлука о Степинцу може да буде увод у његову канонизацију?

– Одлука суда није „обавезујућа“ за Ватикан. У времену екуменских настојања, Степинчева радикална уверења против других вероисповести, нису добра препорука. Чињенице из његових дневника га разоткривају у правом светлу, а да не помињемо благонаклоност и јавну подршку НДХ. За њега је стварање те државе био знак „провиђења“. Он јој сваке године држи „Те Деум“ и после свих страшних злочина које осуђује и сам немачки опуномоћени генерал у НДХ, Хорстенау. Исти генерал бележи и масовна убиства прекрштених Срба. На то нема примерене реакције, за разлику од крајње енергичног залагања надбискупа за ухапшене функционере и припаднике војних формација НДХ.

* Колико у преговорима са Ватиканом може бити уважаван став СПЦ, која се оштро противи канонизацији Степинца?

– Ватикан је стара католичка институција, али и држава која коначне одлуке доноси пажљивим вагањем свих околности са становишта не само садашњег тренутка него и жељене перспективе. Упозорења СПЦ ће се свакако узимати у обзир приликом тога. Верујем да Ватикан неће донети исхитрену одлуку која би имала трајне реперкусије.

* Приближава се и 4. август и 21. годишњица „Олује“. Док се српска страна олако оптужује за геноцид у Сребреници, ћути се о ономе што је урађено Србима у Хрватској. Да ли је „Олуја“ геноцид?

– Без „Бљеска“ и „Олује“ није могло бити радикалног етничког чишћења српског становништва са подручја данашње Хрватске. То чишћење и редуковање Срба на занемарив проценат, после рата доживљавано је као велика тековина која се не сме угрозити. О томе сведоче јавни говор, иступање посланика у Сабору, политичких личности па и културних радника. Другим речима, учинити све да се избегли више никада не врате. У тој функцији је низ ситних поступака који стварају психозу неповерења, страха и бесперспективности уколико се не промени име и вера. Према попису становништва 1991. од 4.784.265 становника, Срба је било 581.663 (12 одсто) и Југословена 106.042 (6 одсто). А данас?

* Тај процес чишћења Хрватске од Срба почео је на територији НДХ, с тим што их је највише страдало у Јасеновцу?

– Оно што се догодило у НДХ је по свим прихваћеним дефиницијама био геноцид над српским народом и Јеврејима на читавом подручју НДХ које је тада обухватало и Срем и БиХ. Редуковати питање геноцида само на Јасеновац представља извесну манипулацију. Мапа страдалишта је огромна. Околина Бјеловара, Глина, Вељун, Срб, Сремска Митровица, Бањалука, Бихаћ, Босанска Крупа, Пребиловци, Јадовно, Паг.

* Зашто Европа на све то упорно ћути? Као да и сама помало заборавља тековине антифашизма?

– Европа није нешто јединствено по свом менталитету, увек прогресивно. Европа је, такође, простор подељених друштава у свакој земљи понаособ. Менталне последице Другог светског рата, а потом Хладног рата још су делатне. Изједначавање нацизма и комунизма допринело је релативизацији слике Другог светског рата. Овај нови тренд оставља по страни хипотетичко питање у каквом бисмо свету живели да нису побеђен нацизам и фашизам у Европи. Идеологија крви и тла покренула је ратни ужас у коме је требало да нестану читави народи. Данас су то за неке непријатне успомене којих се треба решити.

* Верујете ли да је могуће доћи до помирења у региону, што је један од главних политичких циљева?

– Желим да верујем, али многи индикатори пре сугеришу да није намера истинско помирење већ пацификација и контрола простора, па ако хоћете и у економском смислу. Један од индикатора су и двоструки стандарди. У многим случајевима и даље се инсистира на пропагандним клишеима из времена балканских сукоба на штету само једне стране, у овом случају српског народа, а потом и Србије.

ТЕРОРИЗАМ У ЕУ – РЕВАНШ ЗА СРУШЕНИ ИСТОК

* ЕВРОПУ потресају бројни терористички напади. Да ли је западни свет погрешио у нечему, па га је сада сустигла казна?

– Од осамдесетих до данас подстицао се један тренд стимулисања радикалног и борбеног исламизма из прагматичних разлога. Ти „савезници“ у некој фази почињу да делују самостално. С друге стране, слике порушених градова у Авганистану, Ираку или Либији, не могу а да не дају моћ конзервативним клерицима или агитаторима да у срцу Европе проповедају реванш. Једностране медијске интерпретације рата у Босни, Чеченији, на Косову или Сирији и Јемену данас, дају свој допринос, такође. Једном су екстремисти „борци за слободу и демократију“, имају сву логистичку подршку, а потом њиховим екстремизмом и крвавим акцијама плашимо грађане Европе. Бирачке масе ће реаговати инстинктивно и отвориће се демократским путем успон најрадикалније деснице. Могуће је да поново прокључа потиснута европска прошлост.

* МЕЂУНАРОДНА заједница, када инсистира на регионалној сарадњи и помирењу, Косово посматра као независну државу

– И даље се примењују двострука мерила, што не говори у прилог добрим намерама. Мислим да су на сцени још исти они геополитички интереси који су стајали иза војне интервенције и који још до краја нису реализовани. Ту је корен притисака. Имамо и превише нових сазнања у протеклих 17 година да видимо да се рат инсценирао као наводно једино решење. Направљен је преседан који ће породити многе будуће сумње, страхове и конфликте. Националне мањине су добиле право да инсистирају на сецесији и да при томе одвоје и компактан део матичне нације, претварајући је у обесправљену мањину. Релативизовано је питање постојања државних граница. То не може да буде добро.

(Новости)

91.222.7.145/hronika/mile-bjelajac-hrvatska-je-jos-u-19.-veku-formirala-ideje-o-resavanju-srpskog-pitanja-po-modelu-jasenovca-i-oluje.html

2 гласa