Говорећи својевремено о Милораду Вучелићу, Мирјана Марковић је између осталог рекла да је он присвојио неке тековине левичарске борбе, а затим неке тековине борбе српског народа, иако у њима није учествовао, додајући да не би ни могао и да му се пружила прилика, не само зато што је лењ и хедониста, већ и зато што није ни левичар, ни Србин. О феномену шармантног љубимца свих режима, пише Предраг Поповић, некадашњи главни уредник Вучићевог дневног листа „Правда“ чији колумниста је био и Милорад Вучелић.

Нико не зна ко ће бити на власти у Србији за двадесет, педесет или сто година, извесно је само да ће и тог владара подржавати Милорад Вучелић. Има све предиспозиције за вечно паразитирање уз трон: љубав према себи и новцу, трајну лојалност орочену само својим личним интересима, способност да се увек приклони јачем, мудрост да препозна откуд долази опасност, храброст за правовремено бекство и, најважније, топлу и нежну савест, која га не гризе ни кад на најсрамнији начин изда себе, своја уверења, пријатеље и савезнике.

Тим особинама и вештинама нису одолели Тито, Стамболић, Ћосић, Милошевић, Ђинђић, Коштуница, Тадић… Није ни Александар Вучић.

Ипак, актуелни диктатор још се држи резервисано према Вучелићу. Има и разлога. Одлично обавештен, искусан у процени односа и процеса на политичкој сцени, одмах после избора 2008, кад радикали Николић и Вучић нису успели да се домогну власти, Вучелић је у тексту, објављеном у „Правди“, поставио тачну предикцију хаоса који је задесио Србију: да би докрајчили отпор српских патриота западњачки мешетари морају да униште Српску радикалну странку, а тај посао ће поверити издајницима из њеног врха. Наравно, Вучић се препознао, али успео је да истрпи прозивку. Неколико месеци касније, кад су се Вучелићева предвиђања потврдила пучем у СРС и стварањем Српске напредне странке, живци су попустили. Исти дан кад је Вучић на ТВ Б92 тврдио да „никада, никада у животу није поменуо линију Карлобаг-Вировитица“, у емисији Марка Јанковића, на ТВ Хепи, приказан је снимак Вучићевог наступа у коме је осуо паљбу на „фукаре које не верују да се српска граница протеже од Калобага, Огулина и Карловца до Вировитице“.

– То ми је Вучелић наместио! Он, Коштуница и Јанковић желе тако да ме компромитују. Осветићу им се. Сутра ћу одржати конференцију за новинаре на којој ћу објавити све о Вучелићу, од тога како је шверцовао дуван, па до тога како му „Печат“ финансирају Милан Беко и Борис Тадић. Сада ћу да га назовем да му свашта кажем – скичао је Вучић као Дамјанов Зеленко.

Не знам шта је рекао Вучелићу, али сутрадан ме он назвао и, опуштен и насмејан, обавестио да више не може да пише за „Правду“, нема времена, сувише је заузет уредничким обавезама у „Печату“.

Склоност да опрости грех свима који су му потребни Вучић је демонстрирао и у Вучелићевом случају. С проценом да му је боље да Вучелић седи у његовом и пљује у туђи чамац, него обрнуто, Вучић је освету одложио за неко друго време. То се свидело и Вучелићу. С истанчаним инстинктом за самоодржање, подвио је реп и „Печат“ растеретио сваке врсте озбиљне критике напредњачког режима, а и сам је повремено и врло маштовито хвалио непостојеће русофилство свог новог господара.

Сарадња и другарство конкретизовани су запослењем Вучелићевог сина Бранислава у моћној државном предузећу „Југоимпорт СДПР“, односно у њеној ћерки-фирми „ПМЦ Инжењеринг“. Млади Вучелић добио је место помоћника директора за маркетинг и односе с јавношћу, која је измишљена само за њега. Уз функцију, добио је плату од око 120.000 динара и слободу да се на послу појављује кад хоће. Иако је Бранислав уписан као сувласник фирме „Баам траде“, која је оснивач и сувласник предузећа „Наш печат“, у јавности је познатији по романсама с естрадним лепотицама Аном Николић, Сани Армани итд.

Комеморација Србима којих нема

На промоцији Вучелићеве књиге „Има ли овде Срба“, у којој су сабране његове колумне из „Печата“, средином децембра 2014, појавили су се Матија Бећковић, Гојко Ђого, Жарко Зечевић, Оливер Антић, Милан Беко, Војислав Коштуница и многи други симболи српске прошлости која траје. У наступу менталног слепила, један говорник, одушевљен књигом – „грандиозном енциклопедијом зла“ – истакао је да је Вучелић „први који неће да ћути, већ храбро маркира линију суноврата“ , увек „против тишине, против кукавичлука, против заборава“.

Дирљиво. И духовито. Но, шала је добродошла и на таквим комеморативним скуповима, кад говорници описују аутора-покојника онаквим какав је требало да буде, а није. Још врло живахни и амбициозни Вучелић није демантовао хвалоспеве који су дијаметрално супротни истини, која упућује на чињеницу да управо његова политичка каријера представља „енциклопедију зла“ „линију суноврата“, „тишину, кукавичлук и заборав“.

О томе је искрено и надахнуто писала Мира Марковић.

– Он не може да одоли ничему што није његово, што је туђе. Неодољиво га привлаче туђе идеје, туђи новац, туђе жене, туђе партије, туђа борба, туђи идеали. Он нема ништа своје. Све што употребљава отео је од других. Скромно образован и некреативан није могао да дође ни до једне идеје, ни до једног избора упоређивањем и усклађивањем са својим системом вредности. Све је преузео од других, допало му се како су на другима изгледали: политичка уверења, ципеле, избор музике, марка кошуље, име ресторана, врста хране, цигаре…

Кад би срео неког новог, некога коме друго политичко уверење и друге цигаре стоје лепше, одмах је прелазио на њих – на друга политичка уверења и на друге цигаре. Пошто је углавном мало радио, и док је кратко време био запослен, а највећи део живота није ни био запослен, новац за живот није могао да заради. Али је, ипак, целог живота живео сјајно – описала га је Мира Марковић 2002. године у „Националу“.

Докази који потврђују те тврдње налазе се у биографији Милорада Вучелића.

Одела и опредељења

Из сваке несреће која је задесила Србе и Србију по неки прљав и крвав траг вуче према њему. Као млади јуришник Савеза комуниста заклињао се у одбрану Југославије, али истовремено је градио имиџ дисидента. Случајном грешком у процени, подржао је Ивана Стамболића, после чијег пада се спретно дочекао у табору победника Слободана Милошевића. Милошевић је завео диктатуру, Вучелић му је у два мандата био најближи сарадник, а трећи пут постхумно. Радио-телевизија Београд ширила је ратну хистерију, Вучелић је био њен директор. Кад су западни Срби дигли устанак, он је постао министар информисања у влади Српске аутономне покрајине Херцеговина, којом је управљао легендарни Божидар Вучуревић. Годину дана касније, кад је Србија увела блокаду на Дрини, Вучелић је босанске Србе оптуживао за окупацију туђих територија. У рату и под санкцијама, на државном шверцу стратешких роба обогатили су се само одабрани, Вучелић је био међу њима. Милошевићевим прихватањем девизе „мир нема алтернативу“ и дејтонске капитулације, најурен је из СПС-а, али нежно, без последица, како би само две године касније могао да васкрсне. У време НАТО бомбардовања, пребегао је на победничку страну. На њој није прихваћен с одушевљењем, па се вратио у СПС, да брани партију и утамниченог Милошевића од издајника Ивице Дачића. Касније се зближио с Коштуницом, чију пропаст је достојанствено преболео, без икаквих последица.

– Био је комуниста, Југословен, националиста, Србин, патриота, антикомуниста, левичар, Црногорац, реформатор, Европљанин. Мењао је опредељења као одела. Носио је оно одело које су носили најутицајнији. Свуда око њега водила се борба, између политичара, интелектуалаца, стручњака, уметника и научника, између деснице и левице, атеиста и верника, различитих вера, између полова, између генерација, патриота и издајника, равничарског и брдског менталитета, између дошљака и староседелаца, између сиромашних и богатих… Лењ и хедониста, ни у једној није учествовао. Али, у сваку је завирио да види која може да донесе највише користи и у коју, кад се оконча, може да се прикачи као победник. Туђа борба, односно резултати туђе борбе одувек су били привлачни за грамзиве и користољубиве људе, а нарочито за грамзиве и користољубиве кукавице. И тако је овај неке тековине левичарске борбе, а затим неке тековине борбе српског народа, приписивао себи, иако у њима није учествовао. А не би ни могао и да му се пружила прилика, не само зато што је лењ и хедониста, већ и зато што није ни левичар, ни Србин – тврдила је Мира Марковић.

Тешких оптужби није га штедео ни његов ментални брат-близанац Александар Тијанић.

– Кад Милорад Вучелић каже да је био и остао левичар, мало је рекао. Више је тај од обичног левичара: он је битанга! Ова средњовековна српска именица настала је у доба крсташких ратова. Тада су Германи, пустошећи наше крајеве на путу за Јерусалим (још тада су личили на Немце), убијали и пљачкали уз обавезно „битте“ и „данке“. Спајајући бите и данке, стари Срби су заувек означили битанге, људе који лажу, отимају, кољу, све у име вишег циља и уз обавезно „молим“ и „хвала“. Заљубљен у Слобу, као његов лични лиценцирани ловачки теријер, режећи и лајући, нагонио је Србе у рат остављајући им слободу да убијају или буду убијени. Да буду жртве хајки или хајкачи. Да прислушкују или да буду прислушкивани. Да сарађују са маркетингом телевизија Нови Сад и Београд или да буду без посла. Да брину за породицу или да плаше туђу децу. На газдино „апорт“ овај левичар је донео све главе својих истинских пријатеља: издао је живог и мртвог Стамболића, Добрицу Ћосића, Мила Ђукановића, Јовицу Станишића – који му је сачувао тртицу – Баџу, Караџића, Звездара театар, Вању Бокана, кума Перу Божовића, новинарство, Аркана, РТС, Црнчевића, Кустурицу – писао је Тијанић и постављао суштинско питање:

– Што Вучко не објасни Србима порекло свог богатства? Одакле станови у иностранству, новац код швајцарске банкарке нашег порекла, телохранитељи, златни часовници, цигаре од педесет евра комад, најскупља одела, ципеле и аутомобили? Бесрамно (а како другачије) називајући своје критичаре стаљинистима, Милорад крије своје огромно учешће у организовању илегалне трговине цигаретама и – како медији објављују – конструисања државног ланца шверца у Србији и Црној Гори. Ово је свим учесницима донело десетине милиона долара: некима смрт, другима прогонство, а нашем Вучку паре и изрешетан „ауди“, као опомену да врати оно што није смео да узме преко свог тала. Као особа кроз коју је ишао линк Тајна полиција – Медији – Партија – Мажестик – Парламент – Банке – Царина – Криминал – Маркетинг телевизије – Кипар – Либан – Рат – Подгорица – Комуна – Пале – Швајцарска – Култура – Ново гробље – Херцеговина – Хеклери, муцави туцач је одговоран за сваки гроб, за сваке забрањене новине, сваки српски страх, сваку изгубљену годину, Косово. Само нека нам објасни – како се то и од чега обогатио у деценији у којој је пропала земља и сви њени грађани? Како то да га нико не пита за екстрапрофит а има стан који обара с ногу и милијардере кад у њега уђу?

Осипање банде

У пореклу Вучелићевог богатства нема ничег чудног, али има много још живих сведока. Главни међу њима, Станко Суботић Цане, првооптужени за шверц дувана током деведесетих година, више пута је детаљно описивао улогу Милорада Вучелића. У време санкција, кад је, као афирмисани трговац цигаретама чија швајцарска фирма је имала уговоре с многим страним компанијама, Суботић је позван да „помогне држави“ у набавци те дефицитарне робе. Први састанак је одржан у канцеларији „Комуне“, фирме Милорада Вучелића. Цео посао је организовао Јовица Станишић, тада недодирљиви шеф тајне полиције, а у свему су наводно учествовали Мило Ђукановић, Вања Бокан и полицијски генерал Радован Стојичић Баџа.

Банда се повремено осипала. Неприродним путем, најчешће калашњиковим. Бокана су сви лако прежалили. Кад је Баџа, изрешетан, из ресторана „Мама Миа“ отишао на онај свет, постало им је јасно да је срећа врло непоуздана ствар.

– У шверц цигарета ушао сам у договору са Јовицом Станишићем, Милорадом Вучелићем и Радованом Стојичићем. После убиства Стојичића, полиција је изненада упала у моје пословне просторије у бесцаринској зони. Кад се то десило, био сам на једном броду с Вучелићем. Код њега и Станишића распитивао сам се ко је наредио упад полиције. Они нису били у стању да ми то кажу, али су ме упозорили да Мирјана Марковић жели да ме истисне из тог посла да би се тиме бавио њен син Марко Милошевић – написао је Суботић на свом сајту.

Ипак, Вучелића је срећа још пратила. Уместо њега, двојица непознатих нападача, 1997. У Будви, избушили су његов „ауди“ . Паметном довољно. Вучелић је напустио бизнис и смирио се. Није му ни било тешко, стекао је више него довољно. По тврдњама Владимира Бебе Поповића, Вучелић је на шверцу цигарета зарадио око 40 милиона евра. С тим парама могао је безбрижно да одржава хедонистичке навике, путује светом, купује станове у Паризу, школује децу у најскупљим европском школама…

Репови из тог бизниса ипак су га пратили и повремено узнемиравали. С времена на време, панично је бежао из Србије. Први пут се на то одлучио 1999, у време бомбардовања.

С Милошевићевог двора проширила се гласина да генерал Момчило Перишић, пензионисани удбаш Станишић, Тијанић, Ћурувија и Вучелић припремају државни удар. У тој причи, ма колико изгледала невероватно, структура је добро постављена. Перишић је још имао утицаја на многе официре којима је раније командовао, Станишић је држао под контролом Службу, а Тијанић и Ћурувија су могли да организују медијску подршку. Вучелићев задатак у тој завереничкој теорији био је да преузме СПС и амортизује политичке потресе.

– Та прича је обична будалаштина. Станишића сам видео само једном у животу, с Перишићем не контактирам, с Тијанићем сам у свађи, а о Вучелићу одувек мислим све најгоре. Упознао сам га 1987, приликом Милошевићевих одлазака на Косово. Већ тада сам видео да Вучелића не занима новинарство, него политика. Касније је забраздио у национализам, тако да никада нисмо били ни у коректним односима – испричао ми је Ћурувија неколико дана пре него што ће бити убијен.

Кад се то десило, 11. априла 1999, Зоран Ђинђић је изјавио да Милошевић има списак за одстрел. После Ћурувије, први на списку је, наводно, био он, Ђинђић, а следећи Вучелић. Да би пореметио редослед, Ђинђић је директно с Новог гробља, одмах после сахране власника „Дневног телеграфа“ побегао у Црну Гору. Вучелић је, нешто касније, следио тај пример.

– Када је загрмело над југословенским и српским небом, левичар, националиста, Србин, патриота и Црногорац, збрисао је из домовине на баш она три месеца, колико је она била бомбардована. И не само што је утекао, већ је испросио у некој туђој и доста безбедној земљи пасош и постао њен грађанин. Додуше, не заувек. Користиће то право само док је рат, само док је невоља. Чим невоља прође, он ће се вратити кући, у своју земљу. Шта ће у њој бити, зависи од коњуктуре. Србин или Црногорац, патриота или глобалиста, демократа или реформатор, већ ће видети шта се најбоље котира – тврдила је Мира Марковић.

Тако је и било. Вучелић се после 5. октобра 2000. вратио у Србију, испратио Милошевића у Хаг и покушао да се инсталира за наследника на челу СПС-а. После неуспеха, направио је властиту странку, Демократску социјалистичку партију, с истим резултатом. На изборима је освојио тек нешто више гласова од страница своје последње књиге.

Из политичке и јавне хибернације извукао га је Владимир Беба Поповић, креатор „Сабље“. Милорад Вучелић је ухапшен месец дана после убиства Ђинђића. У притвору је саслушаван само о атентату на Баџу Стојичића. После три недеље у ћелији, почео је штрајк глађу. Изгубио је 15 килограма, али добио је слободу.

Да би на њој остао, и 2007, после расписивања потернице за Станком Суботићем, побегао је из Србије. За сваки случај. Није било потребе. Вучелићевом улогом у шверцу дувана само понекад бавили су се медији, а истражни органи и судије никада.

Ни он не воли да се бави својом спорном прошлошћу. Лепше му је кад га називају академиком, диве се његовом модном стилу и завиде му на љубавницама.

– Њему је важно само да је до туђег дошао. Туђе као циљ није само платформа лопова, то је платформа и кукавица, издајица, профитера и улизица и свих других ништарија које, између осталог, имају и особину да мисле да нико не види ко су, да могу да се лажно представљају без краја и без ризика. И овај мисли да је заштићен од туђих очију. Некада је довољно да га виде бар једне очи. А виделе су га, на срећу, многе – закључила је Мира Марковић.

Чак и да је бивша газдарица Србије у праву, мора се признати да Милорад Вучелић личним примером доказује да Срби и Србија нису узалуд ратовали. Нема везе што су многи страдали, он се, као и други ратни профитери, силно обогатио.

Муцави туцач кафанских певаљки

Томислав Николић је годинама успешно водио вербалне, а мало је недостајало и физичке, обрачуне с Вучелићем. После једне скупштинске полемике, уз оптужбе за издају Срба преко Дрине, Николић га је назвао „муцавим туцачем кафанских певаљки“, брутално алудирајући на Весну Змијанац.

У јуну 1995, Николић је завршио у затвору у Гњилану.

– Ништа нисам скривио, а два месеца сам провео на робији. Да сам знао шта ми спрема Милошевић, не бих бежао, чак бих му дао повода. Ето, могао сам да ишамарам оног његовог муцавог криминалца Милорада Вучелића, па нека ме хапсе, њега бих с лакоћом одробијао – тврдио је тадашњи четнички војвода.

Већи слобиста него женскарош

Вучелићевом црногорском шарму, подржаног парама, нису одолеле многе југословенске лепотице. Још као млади комуниста, крстарећи од Ровиња до Дубровника и од Љубљане до Београда, с разним глумицама и певачицама ширио је братство и јединство.

О анегдотама из романсе с Божидарком Фрајт причао је и Слободану Милошевићу, који се, као тинејџер, дивио том успеху.

Освајао је и напуштао лепотице. Напуштале су и оне њега. Кад га је оставила Весна Змијанац, Вучелић није плакао, бар не онолико колико кад га је откачио Милошевић. Не тако давно, кад је раскинуо везу с телевизијском водитељком Ољом Ковачевић, Вучелић је показао колико је злочест. Препустио ју је Бориславу Стефановићу, нека и демократе виде како је са заносним и прохтевним плавушама.

Циција, али шармантна

Неким поводом, почетком 2006, задесио сам се с Браном Црнчевићем у „Мажестику“. Кад је угледао Вучелића за петим столом, Црнчевић га је позвао.

– Вучела, помагај. Хитно ми треба 500 евра на зајам. Вратићу ти их у понедељак – рекао му је стари другар.

Десетак минута је врло уверљиво објашњавао како је у шкрипцу, али већ је нашао купца за неку слику Еде Муртића, паре ће добити за два-три дана, па ће се одмах раздужити. Вучелић га је стрпљиво саслушао и, на крају, с најтужнијим изразом лица, рекао:

– Брано, немам, мајке ми…

Сви у „Мажестику“ су праснули у смех. И Вучела.

Конвертибилни пријатељ са свима

Још у завичајној Црвенки, Милорад Вучелић је схватио значај добрих веза. Као што је тада настало пријатељство с Радоманом Божовићем, касније се зближио са Станишићем, Црнчевићем, Михаљом Кертесом, Баџом Стојичићем.

Станка Суботића је, наводно, упознао случајно на бугарској граници. Никада ниједан од тих шверцера није објаснио природу тог пограничног случаја. Цанета је, као Станишића и Баџу, потом упознао са Зораном Ђинђићем.

На фамозним Вучелићевим славама, за Светог Јована, окупљали су се политичари, мафијаши и остали моћници свих опција и ресора. Нико од њих ништа добро није донео Србији, али јесу један другоме.

Вулин, брат по туђој крви

Оно што је Милорад Вучелић био Слободану Милошевићу, то је Александар Вулин био Мири Марковић.

Вучелић и Вулин су успоставили праве пријатељске односе тек после пропасти слобизма и доласка ДОС-а на власт. Кад су зглајзали у СПС-у и ЈУЛ-у, одлучили су да направе нове, властите. После пропасти и у тим авантурама, Вучелић је своју ДСП колективно учланио у СПС, а Вулин, сиромах, није имао кога да поведе, па је дошао сам и испросјачио код Дачића место у Главном одбору.

Вучелић је на страначким изборима био противкандидат Дачићу. Наравно, није му се ни примакао. Ипак, пораз је примио спортски, остао је у СПС-у, да ровари. Вулин је демонстративно отишао својим путем, да прави Покрет социјалиста.

Зближили су их политички порази. И Жељко Митровић. Иако је својевремено, кад је постављао темеље Пинка, Митровић и код Мире Марковић најстрашније оговарао Вучелића, уверио се да су слични, па су лако и брзо успоставили сарадњу.

Вучелић и Вулин су заједно покренули недељник „Печат“. На несрећу по Србију, Вучић је, само да би нервирао тадашњег мрског непријатеља Дачића, узео у коалицију Покрет социјалиста и докрајчио оно мало морала којим је до тада располагао Вулин.

Обојица, Вучелић и Вулин, данас важе за изузетно богате људе, лењивце и хедонисте.

Предраг Поповић / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/miljenik-svih-rezima/

1 глас