„Историја косовске идеје или Косовског завета, као што видите, мери се вековима. Као што је рекао Свети Јустин Ћелијски – то је великосрпско здање једне хришћанске идеје о зрну које умире да би потом родило многе плодове. Управо ова идеја доказује да Срби јесу заветни народ“, рекао је у Требињу проф. др Милош Ковић. О надахнутом предавању истим тоном пише наша Милана Бабић

Предавање Косовски завјет у историји српског народа професора Милоша Ковића немогуће је представити кроз форму новинарског извјештаја, јер оно што је начин његовог излагања донио требињској публици – сусрет са идејом завјетности сагледан из различитих углова компаративне равни идеје и из угла српског предања– најбоље се може пренијети видео записом. Ни промоција херцеговачког вина, која се одржавала исто вече када и предавање, није утицала на посјећеност, за потребе публике накнадно су донесена два реда столица. Упркос свему и даље је „Косово најскупља српска ријеч!“

Дакле, пишем овај извјештај покушавајући да пренесем дио атмосфере коју је даровало предавање о снази косовског предања за српски идентитет: бурне аплаузе, коментаре из публике, саоднос публике и предавача.

На почетку излагања професор се осврнуо на чињеницу да политичка елита Србије погрешно интерпретира синтагму „Косовски завјет“. По њима, Косовски завјет је мит у негативном смислу те ријечи. Одмах се из публике обратио владика Атанасије који је рекао да је реч о Александру Вучићу (аплауз је одјекнуо галеријом музеја): „Кажи слободно – Вучић. Слободно реци да сам ја рекао (смијех публике и предавача). То сам рекао и на Газиместану.“

Мит као темељ друштва

Осврнувши се на свој текст у Политици, професор Ковић је указао на значај мита за један народ. Док политичке елите мит користе у негативном смислу ријечи, српски социолог Срђан Шљукић пише да хуманистичке науке, још од Малиновског, знају да је мит темељ сваког друштва. Мит постоји у Америци, Великој Британији, у бразилским прашумама, на Балкану. Шта је Декларација независности? Очеви оснивачи који са бродом Мејфлауертобоже долазе у Америку?

Потом је проблематизован однос према истини у сфери науке и у области предања. У земљама у којима постоје јасно развијана егзактна знања митови постоје потпуно паралелно са тим знањима, при чему мит има већу снагу.

Стога, ако је Стојан Новаковић утврдио да се на Косову није све десило као што каже предање – то не значи да предање не носи неку дубљу и тачнију истину. Иво Андрић, у „Разговору са Гојом“, каже да су легенде пуна истина историје човјечанства.

Шта Срби славе? Каже се – Срби славе пораз. А шта је била Термопилска битка? Је ли то био пораз? Јесте. На њему почива идентитет, предање, историја Грка. Затим чувени говор Перикла на гробовима Атињана палих за отаџбину. Перикле каже да су светли гробови оних који су дали своје животе за отаџбину. Традиција европског човјека почива на класичном грчком насљеђу.

Професор Ковић је потом указао на значај који Јевреји придају својим поразима и сјећањима на изгнаства и страдања. Све је то уткано у јеврејско биће и чини ступ његовог идентитета.

Косовски завјет је не само оно што нас чини Србима него нас везује и са европским и људским насљеђем и предањем. Никакве потребе нема да се о томе говори као о неком ретроградном ратоборном миту. Дакле, ако неко каже да је позивање на Косово мит, а да он нуди истину или тзв. реалност – то је лаж. Ми говоримо о истини, а он говори о лажи! А тај неко говори (у ауторском тексту у Блицу) да српска историја не нуди ништа друго осим ратова и крви. А гдје је ту Свети Сава? Грачаница? Дечани? Пупин? Архитектура Требиња? Он нуди митоманску слику српске историје, а ми говоримо о истини.

Историја косовског предања

Чворне тачке српске историје одражавају се једна у другој кроз однос према Косовском завјету. Професор Ковић је извео ову тезу почевши са Словом патријарха Данила III, насталог три године послије Косовског боја. У овом тексту смо већ суочени са Косовским завјетом. А пет вијекова касније, 1961. године, Зоран Мишић, књижевни критичар, у чланку Шта је то косовско опредељење, пише да се читајући патријарха Данила III осјећамо као да се налазимо на улици 27. марта.

 Дакле, то је исто опредјељење – за Царство Небеско. У епској пјесми „Пропаст царства српскога“ то је избор између царства земаљског и Царства Небеског. То је избор кнеза Лазара:

Мили боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
приволети царству земаљскоме,
земаљско је замалено царство,
а небеско увек и довека
.

Милош Ковић на предавању у Требињу

На избору кнеза Лазара за Царство Небеско почива цијела српска историја. Косовски завјет се налази у равни са Светосавским завјетом. Ова два завјета се прожимају. У Житију Кнеза Лазара каже да су Срби кренули у Косовски бој наоружани молитвама Светог Саве и Светог Симеона, заокружује мисао професор Ковић.

Кнез Лазар испуњава Светосавски завјет и показује да је достојан избора који је направио Свети Сава када је напустио земаљско и определио се за Царство Небеско.

Код Доментијана Свети Сава је упоређен са Мојсијем. Срби имају своје националне свеце већ у средњем вијеку – то је светородна лоза Немањића. Немате династију која је толико света, можда само код Етиопљана.

Срби као завјетна нација

Питање српског националног идентитета професор Ковић је продубио служећи се тезом да је нација старија категорија него што се то представља у уџбеницима. Ове тезе износе двојица угледних британских историчара: Ентони Смит и Ерик Хобсбаум. Оба су, наглашава Ковић, јеврејског поријекла.

Један од водећих истраживача националног идентитета британски научник Ентони Д. Смит. Није безначајно, јеврејског је порекла. Он каже да постоји неколико народа за које имамо доказ да је њихов национални идентитет старији од 18. вијека (то је оно што смо сви учили у школи да нације настају у 18. вијеку са настанком буржоазије). Он као примјере наводи Русе, Енглезе и Србе. Ову тезу преузима Ерик Хобсбаум и додаје да је код Срба то уочљиво у крилу цркве.

Е. Смит говори о завјетним нацијама, хијерархијским и републиканским нацијама. Шта су завјетне нације? То су народи који су ушли у византијски комонвелт, али се то јавља и код протестантских нација, нарочито са појавом калвинизма. И то се онда појављује и код нација које су биле хијерархијске као што били Енглези, Швеђани, Немци – идеја заветности која се онда јавља у крилу калвинизма. Свест и уверење у то да су то изабрани народи. При чему у оквиру тога постоје заветни и мисионарски народи. Дакле, то је једна научна теорија, оруђе, али је занимљива за нас.

Код Јермена Црква је Нови Израиљ, код Јевреја носилац изабраности је народ, а код Етиопљана носилац је династија. И, наравно, кључан однос је однос Бога и изабраног народа. При чему то није погодба – то је завјет. Вјера да када народ прекрши завјет за то плаћа цену.

Наравно, Смит запоставља Нови Завет и новозаветну идеју која тражи жртву. Сада се сетимо српског предања. Идеју заветности, оно што се већ у 14. и 15. веку помиње као грех, прекришио је цар Душан оним што је учинио са својим оцем, потом узимање патријаршије и сукоб са цариградском патријаршијом. Цена за огрешење мора да се плати, а то је судбина цара Уроша. Кнез Лазар је тај који мири Цркве, много доказа имамо да Црква подржава Лазара. Подржавају га светогорци. А потом ново сагрешење које чини Вук Бранковић. Отприлике се та три мотива непрестано понављају:

 „Великаши, проклете им душе, на комате раздробише царство.”

И

 „Бог се драги на Србе разљути за њихова смртна сагрешења.“

 И, онда долази она цена која се плаћа.

Каква је историја Косовског завета? Ми имамо утемељене Косовског завета у првих 30 година после Косовског боја. Између 1390. и 1420. године имамо десет текстова, а до краја 15. века уобличавање свега онога о чему читамо у јуначким песмама…

Кључан период је време обнове Пећке патријаршије (мада има оних који тврде да није била укидана). Управо у ово време у којем Срби немају државу, у средњем веку имали су неколико држава, Косовски завет се утврђује. И ту већ имате све. Где? У крилу Цркве? Где су чули гуслари то о чему певају? У манастиру, у цркви…

У времену када Срби немају државу имате и демографско ширење српског народа и неговање косовске, светосавске идеје у оквиру Цркве. Дакле, не само на територији Османског царства него и унутар Хазбуршког царства, гдје су Срби подвргнути унијаћењу.

Како се Пећка патријаршија обнавља 1557. године на територији Османског царства? Тако нешто је незамисливо у том тренутку на католичком Западу, тамо се у том тренутку дешавају верски ратови (Вартоломејска ноћ)…

Да ли је Косовски завет тајна виталности српског народа?

Вуково везивање српског идентитета за језик је аутопут у југословенство

Разматрање онога што се десило са појавом Вука у 19. вијеку за мене је био најзанимљивији дио предавања. Ту се наша разматрања додирују. О овоме сам причала са професором Ковићем након предавања. Изузетно значајна тема, јер, да бисмо се извукли из лавиринта у који нас је одвело југословенство, потребно је да уђемо у исходиште ове проблематике. Овај поглед на Вукову дјелатност је и „знак времена“, почетак једног критичког односа према човјеку који је дуго имао статус „неповредивости“ у српској културној и историјској сфери.

Оно што су урадили Вук Караџић и Доситеj Обрадовић је један озбиљан прелом у историји српског националног идентитета, српске националне идеје. Они су везали српство за језик уместо за оно што је вековима – предање, култ, вера.

Ко су Срби у 16. веку питајте Ивана Грозног који се позива на српско порекло по баки. Он даје да у Архангелском сабору у Москви осликају фреске Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара. И књига која је исписана за Ивана Грозног, „Велика повест света“, део њен који се односи на Србе објавио је Милован Витезовић у Заводу за уџбенике и наставна средства. Иван Грозни тражи да на месту у књизи који се односи на Србе буде о Светом Сави и о Боју косовском. То је оно што Србе разликује од блиских православних словенских народа.

И сада имате Вуково и Доситејево везивање за језик. Наравно да и Доситеј и Вук знају шта је Косовски завет, јер Вук пред лице Европе ставља косовску епику. Није лако говорити о ономе што је Вук урадио и лошим стварима које је урадио за Србе, за српску идеју. То везивање за језик, по мом мишљењу то је тај аутопут који јесте водио ка југословенској идеји. Неспремност да се Срби одрекну своје католичке браће, као што каже М. Екмечић није у питању сукоб Срба и Хрвата, већ католичких, православних и муслиманских Срба. То је проблем 16, 17. и 18. века. Покушава се са овом идејом језика, а то је идеја просветитељства, то је идеја романтизма – то је немачка идеја преко које су Немци покушавали да превазиђу ту поделу између протестаната и католика. С друге стране, Вук записује све оно што Срби познају већ вековима – преводи, пре свега на немачки, а онда и на остале европске језике.

Али, када говоримо о српском романтизму нико није урадио за Косовски завет више од владике Петра Другог Петровића Његоша.

Професор Ковић је проблематизовао начин на који се историчари баве 19. вијеком – бавећи се образованом елитом већином школованом на Западу, а не бавећи се оним што је мислио обичан народ.

Поставља се питање: ако елита везује националну идеју за језик, ко пита обичног сељака шта он мисли о томе? Онога који сваке недеље одлази на литургију.

Владислав Пузовић, доцент на Богословском факултету у Београду, изучавао је грађу архива Кијева, Москве, Санкт Петербурга, где се показује да су стотине српских богослова школоване у Русији. Дакле, шта су ти људи проповедали?

Другим речима, реч је о усменој култури која, по мом дубоком уверењу, остаје заветнаи мислим да је Његош, не заборавимо да је у Црној Гори теократија све до Његошеве смрти – српско друштво је вековима живело у теократском друштву. Када аустријске војске прелазе Саву и Дунав, и крећу ка Сарајеву они разговарају са патријархом и владикама. Нису они само духовни поглавари српског народа! А то остаје у Црној Гори све до смрти Његоша. Дакле, Његош је то пре свега. Често се наглашава улога Сима Милутиновића Сарајлије, али биће, ипак, да је кључни утицај Петра Првог Петровића Његоша. Његош је тај који у 19. веку заиста стоји над свима ако говоримо о Косовском завету. Увек имамо ту линију Лазар – Милош, но то је посебна тема. Код Његоша реч је пре свега о Милошу.

Настављајући „ход“ косовске идеје кроз историју, професор Ковић се осврнуо на време Руварца и разрачунавање са тзв. косовским митовима. Потом се осврнуо на велико разочарање које је донио Берлински конгрес. Ипак, крајем 19. и почетком 20. вијека косовска идеја се обнавља. Прије свега у култури: Милан Ракић, св. владика Николај Велимировић, Димитрије Митриновић, Скерлић, Исидора Секулић, Станислав Винавер, Милош Ђурић, Мештровић. Ипак, Мештровић ће веома брзо промијенити страну.

И, онда, у таквим условим долази освећење Косова. Рат 1912. године, по изворима, био је најпопуларнији рат. Дакле, освећење Косова и онда долази Први светски рат у коме су Срби потврдили да су заветни народ. Пре свега, албанском голготом и крфским васкрсењем. Краљевина Југославија узима видовданску идеју за основу југословенске идеје, она на тој идеји много тога гради. Краљ Александар се заиста потрудио да Мештровића претвори у званичног умјетника Краљевине. Мештровић се отргнуо и чак прешао на супротну страну, заузео ексклузивистичке хрватске позиције, касније ће сарађивати и са усташама. Београд је и даље начичкан Мештровићевим фигурама…

Душан Батаковић је говорио: „Ако је прва Југославија била српска, онда је друга била хрватска.“ Мислим да је то разлог што се, пре свега комунистичка партија Југославије, нарочито после Другог светског рата, тако окомила на косовску идеју.

Професор Ковић се потом осврнуо на рушење Његошеве капеле и изградњу храма.

Храма, кога је Меша Селимовић назвао фараонским, начињеним управо руком Ивана Мештровића. Не треба нам већа и озбиљнија симболика.

Потом се осврнуо на дешавања 80-их година, на национална буђења и долазак Слободана Милошевића на Косово.

После деценија атеизма потврђује се снага косовске идеје.

Нећу говорити о 90-им, али, ево нас овде суочених са упорним покушајима Срба, нарочито у Србији, да забораве Косовски завет.

Дакле, стање статус кво, али и притисак да се Срби не баве Косовом. Па људи који истражују јавно мњење кажу да је најважнији животни стандард – царство земаљско…

Историја косовске идеје или Косовског завета, као што видите, мери се вековима. Као што је рекао Свети Јустин Ћелијски – то је великосрпско здање једне хришћанске идеје о зрну које умире да би потом родило многе плодове. Управо ова идеја доказује да Срби јесу заветни народ. И, по мом дубоком уверењу, она је неупоредиво јача од НАТО.

Аплауз је трајао и трајао…

 

Текст и фото: Милана Бабић

ИЗВОР: Стање ствари

Милош Ковић: Косовска идеја је неупоредиво јача од НАТО (видео)

2 гласa