Ослобађање од оптужнице од стране Хашког трибунала покојног Слободана Милошевића, бившег председника СР Југославије за ратне злочине почињене у рату у Босни, доказује опет да треба узети тврдње НАТО-а у вези са „службеним непријатељем“ не са мало соли, него са огромним камионским теретом.

Пише Нил Кларк

За протеклих двадесетак година, „неконзервативни коментатори“ и „либерално интервенционистички стручњаци“ су нам говорили у свакој могућој прилици, да је Милошевић (демократски изабрани лидер) био зли геноцидни диктатор који је крив за све смрти на Балкану 1990-тих година.

Понављајте за мном роботским гласом (правећи роботске покрете рукама): „Милошевићева геноцидна агресија , Милошевићева геноцидна агресија“.

Али званични наратив, баш као и онај који нам је саопштен 2003. године, да је Ирак имао оружје за масовно уништење које би могло бити искориштено у року од 45 минута, био је један лукави потез да оправда смену режима коју су западне елите дуго желеле.

Закључак Хашког трибунала, да је једна од највише демонизованих фигура савременог доба био невин од најстрашнијих злочина за које је оптужен, стварно би требало да се наслови широм света. Али није. Чак је и Хашки трибунал закључак „сахранио“, дубоко у својој пресуди на 2590 страница на суђењу лидеру босанских Срба Радовану Караџићу, а који је осуђен у марту за геноцид у Сребреници, ратне злочине и злочине против човечности.

Није било званично саопштење или конференција за штампу поводом Милошевићевог ослобађања од оптужнице.

Како би и било другачије када је суђење такозваном „Балканском касапину“, почело у фебруару 2002. године! Затим, морали би бити закључани у орману да не би знали шта се дешава.

Си-ен-ен је преносио суђење, а које је описано као „најважније суђење од Нирнберга.“ Наравно, Милошевићева кривица је узета унапред.

„Када казна дође и он нестане у ћелији, нико више неће поново чути за њега“, изјавио је амерички адвокат Џудит Армата из Коалиције за међународну правду, организација која је имала бившег америчког амбасадора у Југославији, Ворена Цимермана, као саветодавног члана одбора.

Свако ко се усудио да противречи НАТО линији означен је као „Милошевићев бранилац“, или још горе, да „пориче геноцид“, од стране „Империјалних органа за истину“.

Али и поред свог блебетања и халабуке која је окруживала „суђење века“ убрзо је постало јасно да је тужилаштво у дубокој невољи. „Сандеј Тајмс“ је цитирао правног експерта који је тврдио да би „осамдесет одсто тврдњи тужилаштва било одбачено од стране британског суда“ .То је, по мом мишљењу, била великодушна процена.

Проблем је био што је ово суђење било представа, у којем је геополитика превладала над чврстим доказима. Важно је да запамтите да је оптужница против Милошевића у вези са наводним ратним злочинима на Косову донета у мају 1999. године, у јеку бомбардовања НАТО-а против Југославије и у време када рат није ишао по плану за САД и њихове савезнике.

Оптужница је јасно дизајнирана да изврши притисак на Милошевића и да га одведе у „пећину“ по захтевима НАТО-а.

Проблем НАТО-а је био у време када је суђење Милошевићу требало да почне, а косовски наратив већ је почео да се распада. Тврдње САД и њених савезника о геноциду и стотинама хиљада убијених показале су се као лажне. У септембру 2001. године, суд УН-а званично је донео одлуку да није било геноцида на Косову.

Дакле, у покушају да појачају снагу због њиховог слабљења у случају против Милошевића тужиоци у Хагу морали су да посегну за новим оптужбама које се односе на рат у Босни, оптужујући „Слобу“ као део „удруженог злочиначког подухвата“, и за етничко чишћење Хрвата и муслимана у складу с пројектом „Велике Србије“.

У нормалним кривичним процесима, после прикупљених доказа, ако су довољни, оптужнице се подижу. Али десило се управо супротно у случају Милошевић – он је оптужен из политичких разлога, а потрага за доказима тек је онда уследила.

Да иронија буде већа, бивши југословенски председник већ је похваљен од стране председника Клинтона због његове улоге у посредовању мировног споразума у Босни 1995. године, а који је потписан у Дејтону.

Истина је да Милошевић није био тврди српски националиста, него доживотни социјалиста, чија је посвећеност увек била на мулти-расну и мултиетничку Југославију.

Његов циљ током времена на власти није био да изгради „Велику Србију“, него да покуша да сачува федеративну Југославију, а што је Трибунал сада накнадно признао.

Не само да Милошевић није одговоран за „етничко чишћење“ које се десило у Босни, него се заправо залаго и говорио против њега. Хашки трибунал је приметио и поновио његове „критике и неслагање са политиком оптуженог Караџића и руководства босанских Срба.“

Милошевић, човек за кога су сви облици расизма били анатема, инсистирао је на томе да све етничке групе буду заштићене.

Међутим, у циљу кажњавања Милошевића, као и да се упозоре други на последице ако би се усудили да се супротставе САД-у, историја је морала бити поново написана. Пројугославенски социјалиста који је за разлику од руководства босанских Срба морао да буде укључен ретроактивно, означен је за негативца рата у Босни и за сва крвопролића која су се десила на Балкану. У међувремену, поменути амерички амбасадор Ворен Цимерман, чија је интервенција упропастила дипломатско решење помогла је да се изазове сукоб.

Кампања „окривите Слобу“ једноставно је избачена у етер.

Неизбежно, Милошевић је поређен са Хитлером. „Било је то као да гледамо злог Адолфа Хитлера у акцији“, гласиле су вести уредника политичких вести света, а када је Милошевић „имао дрскости“ да се брани сам на суду. „Враћали смо се у Други светски рат за време нацистичких монструма када је свргнути српски тиранин држао говоре у суду.“

Да би били сигурни да читаоцима изједначе Милошевића и Хитлера вести су илустровале фотографију Хитлера као „касапина Берлина“, испред концентрационих логора, само са фотографијом Милошевића као „касапина Београда“ додавајући фотографије концентрационих логора у Босни, а који у ствари, није имао никакве везе са тим.

Врло повољно за тужилаштво, Милошевић је умро изненада у својој ћелији у марту 2006. године.

Видевши све оно што је прошло на суђењу, незамисливо је да је казна могла бити усвојена. Читав низ сведока као „ватрене цеви“ су, испоставило се, постали влажне прскалице.

Као што сам приметио у једном ранијем чланку:

„Звездани“ сведок Ратомир Танић је био на платном списку западних снага безбедности, док је бивши југословенски шеф тајне полиције Раде Марковић, човек који је сведочио да је његов бивши господар наредио протеривање Албанца са Косова, у ствари, посведочио да је био мучен да лаже и да је његова писана изјава фалсификована од стране тужилаштва.

Поред тога, као што сам овде забележио, бивши начелник безбедности у Војсци Југославије, генерал Геза Фаркаш (мађарске националности), сведочио је да су сви југословенски војници на Косову имали документ који објашњава међународно хуманитарно право, те да им је наређено да одбију наређења која су у супротности са њим. Фаркаш је такође рекао да је Милошевић наредио да се паравојним групама не сме дозволити да бораве на Косову.

Када је Милошевић умро, његови тужиоци су тврдили да је „преварио правду“. Али, у ствари, као што је Хашки трибунал сада потврдио, неправда је урађена Милошевићу.

Док је морао да се брани од политички мотивисаних оптужница у Хагу, САД и њихови савезници започели су брутални, нелегални напад на Ирак, рат који је довео до смрти око милион људи. Прошле године извештај „Боди Каунт“ је открио да је најмање 1,3 милиона људи изгубило живот као резултат америчког „рата против тероризма“ у Ираку, Авганистану и Пакистану.

Чак и ако смо става да су Милошевић и југословенска влада одговорни за неке од смрти у 1999. години, (у рату који је Запад јасно желео и испровоцирао) далеко, далеко, већа смрт и разарање је узроковано од стране земаља које су желеле да виде председника Југославије на оптуженичкој клупи. Као што је Џон Пилгер навео у 2008. години, бомбардовање Југославије био је „савршен претходник за увод у ратове у Авганистану и Ираку.“

Од тада, имали смо уништење Либије од стране НАТО-а, земље која је имала највиши животни стандард у целој Африци и подршку насилним „побуњеницима“ који покушавају да оборе режим у Сирији.

Не морате бити Шерлок Холмс да би ово знали.

Пре него што су САД предводиле ратове или „хуманитарне интервенције“ против циљане државе, велики број језивих захтева и лажи је објављивано о лидерима земаља-циљевима и њиховим владама. Овакве тврдње добијају максималну покривеност медија и понављају се до бесвести, на основу којих људи помисле да су истините.

Касније се испостави да су тврдње или потпуно нетачне (као у случају Ирака и његовом оружју), недоказане, или преувеличане. Али циклус лажних вести прелази на друго фокусирање и наставља са лажним тврдњама као раније, али само у односу на следећег агресивног и геноцидног „новог Хитлера“ са којим се треба позабавити. Године 1999. то је био Милошевић, а сада су Асад и Путин.

И погоди шта, драги читаоче? То су исти људи који бране рат у Ираку и друге крваве западне војне интервенције засноване на лажима, непотврђеним тврдњама или великим претеривањима

Као што каже мудра стара изрека: Када покажете прстом, постоје три друга прста која показују на вас.

извор: www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=5&idnovost=92407&Milosevic-postuhmno-oslobodjen-optuznice,-dok-NATO-nastavlja-sa-ratnim-pohodom

4 гласa