Главна агенда је увлачење земље у НАТО противно већинској вољи грађана, на начин да посланици у парламенту већински гласају за такву одлуку… Управо то је најпожељнији сценарио за САД

У Црној Гори се води само једна политика. Она детерминише све остале политике у мери у којој кључна агенда не сме бити мењана, а све локалне агенде морају бити самосталне искључиво у мери коју то дозвољава главна агенда, посебно кад је у питању политика Црне Горе према Русији, Србији и остатку региона.

Главна агенда је увлачење земље у НАТО противно већинској вољи грађана, на начин да посланици у парламенту већински гласају за такву одлуку, а да мањина у парламенту учествује у том процесу и на тај начин дâ потпун легитимитет таквој одлуци. Такав развој догађаја је управо најпожељнији сценарио по интересе САД. Сви би одиграли своју улогу, парламент би ставио печат на одлуку, поражени би рекли да су урадили све што је у њиховој моћи, а победници – да је донесена одлука и легална и легитимна. Природно, овај сценарио се покушава сакрити, у мери у којој је то могуће, од очију јавности. У тој математици постоји једна непремостива неправилност – грађани Црне Горе су у бруталној већини против одлуке да Црна Гора постане чланица НАТО-а.

Најновији маневар Ђукановића којим покушава да једним ударцем прегрупише политичку стварност у Црној Гори у сопствену корист на кратак рок већ даје резултат (на средњи и дуги рок Ђукановићева судбина биће одређена по истом кључу по ком су одређене судбине потрошених америчких играча). Резултат маневра представљају две кључне поруке које Ђукановић шаље. Једну ка међународном фактору и другу унутар своје територије деловања.

Прва, важнија порука, усмерена је ка САД које управљају процесима везаним за приступ НАТО војном савезу. Та порука гласи да је Ђукановић спреман да испоштује сваки захтев који му се испостави и због тога је глатко понудио свима који то желе поделу одређених инструмената власти до избора. Политичко самопоуздање којим је то урадио говори нам да он тачно зна какав ће бити одговор на понуду. Спољашњи фактор биће задовољен јер ће веровати да је додатно појачао притисак на Ђукановића и додатно минимизирао могућност расписивања референдума о приступу НАТО-у. Јелко Кацин је као члан делегације НАТО амбасадора предвођене Столтенбергом непосредно пред позив НАТО-а у децембру 2015. године посетио Црну Гору и том приликом упутио озбиљну поруку власти – „не играјте се референдумом о уласку у НАТО“. Унутрашњи фактор реаговаће политички импотентно због снажно произведене поделе унутар опозиционог корпуса. Наведена импотентност видљива је у свим сегментима опозиционог корпуса. Демократски фронт симулира бојкот парламента на чијем је челу у потпредседничкој функцији један од лидера ДФ-а Бранко Радуловић. СДП више не подржава владу, а на челу МУП-а и даље се налази потпредседник СДП-а Коњевић. Уговор о предизборној коалицији између СДП-а и ДПС-а јавности се представља као раскинут, а Ранко Кривокапић поносно остаје на челу Скупштине.

Друга, унутрашња, мање важна порука Ђукановићевог маневра односи се на начин којим се управља Црном Гором и који се нипошто неће мењати. Све партије које је пожелео да подели, Ђукановић је поделио на систему довољан број делова, од којих су једни завршили са опозицијом која симулира бојкот, други су са опозицијом која је у парламенту, а трећи представљају сегмент СДП-а који је у влади, али данас као нова партија предвођена министром саобраћаја Иваном Брајовићем. Овакав начин владања, којим се у једноставним политичким трговинама зна ко има највећу платежну моћ, а када је то потребно и политички мач, Црну Гору за будућност одређује као претполитичко друштво без институција. Ако влада и парламентарна већина од почетка вишепартизма до данас када год је то било потребно са политичке полице повуку и ставе у функцију довољан број употребљивих посланика, онда и све оне институције које проистичу из овакве организације кровних институција не могу имати озбиљан капацитет и кредибилитет.

На челу главног корекционог фактора Ђукановића за интерес САД стоји Миодраг Перовић, чију медијску империју финансијски кроз учешће у власништву подржава амерички „Media Development Loan Fund“ из Њујорка. Овај фонд је познат по чињеници да је на његовом челу од 1995. до 2011. био Саша Вучинић, бивши уредник и директор Б92 из времена када је Џорџ Сорош снажно финансијски утицао на креирање медијске и политичке сцене у Србији. Интерес Миодрага Перовића јавно су саопштили интелектуалаци који редовно у десетинама потписују анкете којима се покушава одредити трајекторија по којој ће се кретати Црна Гора. Они често знају рећи како ће Ђукановића трансформисати у „личност која ће радити у правцу демократизације Црне Горе“. Постоји само један мали услов, такође јавно саопштен – демонополизација ДПС-а (дакле подела монопола у кључним економским гранама, посебно банкарском сектору, Прва банка, Ловћен банка) и минимум декриминализације друштва (чиме се покушава задовољити апетит евроатлантских реформских захтева којима се грађанима баца НАТО прашина у очи до ратификације одлуке о уласку у НАТО кроз парламент).

Управо Миодраг Перовић сакупља све оне политичке остатке који у датом тренутку систему нису потребни и препакује их у нови производ нудећи их грађанима као „нову алтернативу“ власти. Последњи посао за Ђукановића обавило је Перовићево политичко чедо Позитивна Црна Гора, док њене остатке управо Перовић пакује у Ракчевићеву УРУ.

Извор Спутњик, 31. јануар 2016.

www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-preporucuje/33784-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D0%B1%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%83%D0%B3%D1%83%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D1%99%D1%83-%D1%83-%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%BE-%D1%83%D0%BF%D1%80%D0%BA%D0%BE%D1%81-%D0%B2%D0%BE%D1%99%D0%B8-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%B0%D0%BD%D0%B0

Прочитај без интернета:
4 гласa