Млади се боје да јавно кажу да су Срби

Млади се боје да јавно кажу да су Срби

-

Јелена МАТИЈЕВИЋ

ДОК путујемо према Осијеку, присећамо се свега што смо, о граду на Драви, пре готово три деценије учили у школи – највећи град Славоније, велики индустријски центар у ком се производе шибице, опека, пиво, тестенине, сапуни и средства за хигијену, текстил, да има ливницу, аеродром, универзитет, зоолошки врт, трамваје у градском превозу… Учило се и да у њему сви народи сложно живе.

Али, из Осијека су, 1991. године, почеле да стижу најпре вести о исписивању антисрпских парола, потом о минирању локала, аутомобила и српских кућа, као и о бруталним убиствима Срба. Убрзо су многи од њих почели да одлазе из родног града, да се исељавају у Србију и широм света… Данас, две и по деценије после немилих дешавања и страдања, у „престоници“ Славоније живи око 7.000 Срба, више од четири пута мање него пре грађанског рата. Како им је? Јесу ли запослени? Имају ли своје организације? Негују ли српску културу, писмо и традицију? Како реагују на графите у граду на којима пише: „Непокорени град“, „Не ћирилици у Вуковару“?

По одговоре на ова питања кренули смо пут Доњег града, дела Осијека у ком је вековима живело највише Срба. Улицом Змај Јове Јовановића стижемо до капије дворишта Цркве Успења Пресвете Богородице. Испред лепог храма, изграђеног од опеке и камена, дочекује нас протојереј-ставрофор Ратомир Петровић.

– Срби су већ пет векова део историје овог града – прича прота Петровић. – У њој има лепих страница, али и страдања, које траје и последњих 25 година. Четвртина нас је од предратног броја. На литургију недељом редовно их долази педесетак. Углавном старих. Младих и деце нема. Веронауку нема ко да похађа. Прошле године смо у граду имали само једно крштење и 59 сахрана…

Прота Ратомир Петровић

Ово, каже прота, најјасније говори о будућности Срба у Осијеку. Боји се, вели, да нестају. Открива нам да је прва српска богомоља овде подигнута у првој половини 16. века. Два века касније, 1743, подигнута је нова, коју су усташе срушиле на Бадњи дан 1942. Садашња нова црква изграђена је 1966, али је и она минирана и похарана током рата деведесетих.

– Последњих година није било напада на црквене објекте, али је било различитих провокација – наставља прота. – Последњи пут пре пет година, на капији и фасади парохијског дома исписани су увредљиви графити, „свастике“ и слово „У“.

Открива нам наш саговорник и да је у оквиру цркве, у данас руинираној згради, некада била Српска школа.

– Овде је прва четири разреда основне школе завршио и Милутин Миланковић, научник светског гласа – поносно прича прота Петровић док ексклузивно за „Новости“ показује Миланковићево сведочанство о завршеном другом разреду из јула 1889. године. – Види се да је био одличан и примеран ђак. А, занимљиво је да је из рачуна имао четворку, иако је касније био изврстан математичар. Настоје Срби у Осијеку да му подигну споменик. Молимо се да успеју, мада има потешкоћа.

Од цркве крећемо према Улици Матије Гупца. На омањој кући са бројем 32, изнад улаза табла са латиничним и ћириличним натписом: „Српско културно друштво ‘Просвјета’ пододбор Осијек“. Унутра, на зидовима икона Светог Саве, велики портрет Вука Караџића… Са искреном радошћу дочекује нас више од 20 Срба. Међу њима четворогодишњи Миња Попадић.

– Овде увек долазим са мојом баком – стидљиво каже Миња и одмах се скрива у бакино наручје.

Секретар пододбора Душанка Танацковић, наставник књижевности, каже нам да осјечка „Просвјета“ има педесетак сталних чланова. Ту се, вели, редовно окупљају, организују изложбе, књижевне вечери, трибине, приредбе… Углавном је реч о старијим Србима, док је младих много мање.

Питамо их је ли тешко бити Србин у Осијеку? Како живите?

– Како ко – одговара Миленко Папак (79). – Ми пензионери редовно добијамо пензије, а од висине примања зависи како састављамо крај с крајем. Младима је, нажалост, много теже. И Хрватима и Србима. Свима. У овом граду се школују, завршавају факултете, али не могу да се запосле. Јер, када је реч о привреди, Осијек је мртав град. Од јаке предратне индустрије, осим „Сапоније“, готово ништа не ради. Све је на брзину приватизовано и, потом, пропало. Не чуди, зато, што млади одлазе.

Срби у просторијама Српског културног друштва „Просвјета“

Србима у Осијеку, како кажу, није лако. Нема више свакодневних провокација, али никад се не зна кад неком може пасти на памет да каменицама разбија прозоре на згради „Просвјете“, да фасаду полива црвеном фарбом или да на зидовима испише „Србе на врбе“и усташка обележја. А, таквих дешавања је било. Отуда и стрепња да се такви испади могу поновити. Не „трпи“ се у граду ни ћирилица. И у самом граду може се, кажу, видети само на четири места: у цркви, на „Просвјетиној“ табли, у Вијећу српске националне мањине града и на гробовима предака.

Нема, наглашавају, никаквих јавних забрана да се неко изјасни као Србин, али „атмосфера“ је још таква да се млади тешко одлучују да јавно изговоре да су Срби. Боје се. Чак је многима лакше да само кажу да су православци.

Живе ли Срби и Хрвати у граду на Драви једни са другима или једни поред других – питамо. – Друже ли се млади?

– Како да не – тврди Горан Секулић (38). – Данас, две деценије после рата, научили смо с ким можеш да се дружиш а с ким не. Ми који смо запослени радимо заједно, посећујемо се за празнике. Они који то не желе, одавно нису са нама.

ОЧЕКУЈУ ПОМОЋ БЕОГРАДА

СВИ ми смо овде били за време рата и то је било најтеже доба – каже Милош Михајловић (на слици), први председник обновљеног пододбора „Просвјете“ у Осијеку. – Много Срба је променило име и презиме. Али, за очување идентитета, језика и писма, важно би нам било да бар једном годишње нашу децу одведемо у Србију, да код њих усадимо здрав однос према матици и да им одмалена овде у граду организујемо летње кампове у коме ће учити ћирилицу, историју и културу Срба, обичаје… Но, ми то не можемо без помоћи Србије.
Милош Михајловић

НАЈСТАРИЈА КУЋА – СРПСКАНАЈСТАРИЈУ кућу у Осијеку, која и данас постоји, изградила је 1760. године српска породица Крагујевић – прича прота Ратомир Петровић. – Ту је, 1803, рођен и епископ славонски Стефан Крагујевић. Друго велико српско обележје је „Заветни крст“ у доњоградској Бановој улици, подигнут у првој половини 18. века у време када је Осијеком харала куга.

Најстарија кућа

Прочитај без интернета:
2 гласa