Алексеј Пушков

Америка жели да изолује Русију, јер јој нису по вољи руска спољна политика и Путинова владавина. Путин јој није по вољи као председник, али како не може да га смени, с обзиром на ниво подршке и огромну популарност, покушава да изолује Русију, каже у интервјуу за Спутњик Алексеј Пушков, председник Комитета Државне думе за односе са иностранством.

Током боравка у Београду Алексеј Пушков, председник Комитета Државне думе за односе са иностранством, имао је прилике, између осталог, да се сретне и са Групом пријатељства са Русијом, која броји 127 посланика, што чини већину у српском Парламенту. То је јединствен Парламент у свету где већину посланика чине пријатељи Русије, истиче Пушков.

Он се срео и са председником Србије Томиславом Николићем, премијером Александром Вучићем, државном секретарком Министарства спољних послова Роксандом Нинчић, а састао се и са руководством Скупштине Србије, са представницима Комитета за међународна питања, за Косово и Метохију.

- Морам да кажем да су разговори били веома присни по питању међународне и европске политике. То је добар показатељ да Русија и Србија остају веома блиски партнери, које не везују само историјске везе, већ и добри односи у данашњем тренутку, упркос проблемима са којима се сусрећемо и томе што је Србија као главни циљ поставила улазак у Европску унију, али и поред притисака западних земаља да Београд уведе санкције Русији. Ми смо осетили да тај корак Србија неће предузети и да ће односи са Русијом остати један од најважнијих приоритета спољне политике и дипломатије Србије. Управо ти односи специјалног партнерства, тачније блиског партнерства, потврђени су на свим нивоима.

Поред тога, током мог предавања на Универзитету Карић, које је изазвало велико интересовање, из публике сам добио питања и коментаре који су ме уверили да је јавно мнење Србије апсолутно на страни Русије, баш као што је и јавно мнење у Русији, и историјски и данас, на страни Србије.

Кад је реч о проблемима, познато је да су притисци западних земаља на Београд огромни. Ви сте говорили о томе поводом „Турског тока“, који је за нас јако важан, али постоји опасност да га задеси иста судбина као и „Јужни ток“. Грчка је, на пример, слаба карика, па зато Србија мора да ради на диверсификовању извора снабдевања гасом.

- Ја морам да нагласим да Русија није иницијатор одустајања од „Јужног тока“, иако се неки труде да прикажу управо тако. Русија се увек залагала за „Јужни ток“, све док директно нису блокирани сви напори да се то оствари. Формално гледано, сагласност није дала Бугарска, али то је чисто формално, јер Бугарска, према мом мишљењу, не ужива превелику самосталност, и одлуке се нису доносиле у Софији, већ у Бриселу. Не би ме изненадило да је та одлука донета на предлог САД, с обзиром на то да управо они покушавају да ускрате Русији велике пројекте, да ограниче међународне односе са Русијом.

Поред тога, Сједињене Америчке Државе су покушале да минирају и прославу Дана победе 9. маја у Москви, што им није пошло за руком, па је Обама само три дана након прославе послао државног секретара Џона Керија у Сочи, да се сретне са Путином и да положи венац погинулим борцима у Другом светском рату.

Да ли сте му поклонили Георгијевску ленту?

- Колико је мени познато, чак и ако му је неко дао, он је није ставио. Хоћу само да кажем да нису успели да поремете прославу Дана победе над фашизмом у Москви, али то не значи да САД неће у будућности наставити са покушајима да покваре спољнополитичке и спољно-економске односе Русије. Очекујем додатни притисак на потенцијалне учеснике у Турском току, али мислим да у овом пројекту имамо нешто другачију ситуацију, управо због тога што Турска није Бугарска. С једне стране, Турска је чланица НАТО-а, а с друге је позната по томе што веома систематично спроводи политику националних интереса и не зависи од одлука ЕУ. Брисел за Турску није ауторитет, за разлику од Бугарске. Упркос томе што Брисел већ дуже време нуди Турској чланство у ЕУ, у исто време јој га и не даје.

А шта ако јој га управо сада, и због тога – да?

- Не верујем у то. Мислим да се у Анкари осећа одређена доза умора од тога и зато ће спољни притисци на Турску бити мање успешни него у случају са Бугарском. Поред тога, ниједно турско руководство, а још мање ово на челу са председником Ердоганом, неће ускратити себи пројекат који ће му омогућити да постане најважнија транзитна држава за гас у Европи. Зашто би се било ко одрекао кокошке која носи златна јаја? Тим пре што алтернативни пројекти типа ТАНАП и ТАП нису довољни да обезбеде гас за европско тржиште у мери у којој је то неопходно. Русија, са друге стране, може да обезбеди све захтеве европског тржишта путем „Турског тока“, чији је проток 63 милијарде кубних метара гаса годишње.

Тренутно је најважније да се тај пројекат реализује и то на нивоу Русије и Турске. Када се пројекат спроведе на том нивоу, мислим да ће се многе европске земље заинтересовати да се спроведе у потпуности – да прође кроз Грчку, Аустрију, Мађарску, Словачку, али и низ других земаља. Ово је фактички исти пројекат као „Јужни ток“, мале су разлике у реализацији. Грчка је свакако заинтересована за учешће, имајући у виду да је за Грчку било који крупни међународни пројекат могућност да изађе из финансијске ситуације у којој се налази. Србија исто тако мора да заузме важно место у реализацији тог пројекта, додуше у другој фази. Тренутно је најважније да Турска не изађе из пројекта. „Турски ток“ је један од најперспективнијих пројеката, иако се у политици не дешава увек оно што би смо ми желели.

Био је перспективан и Јужни….

- „Јужни ток“ је свакако био перспективан, али понављам да је био стопиран од стране Европске уније и САД. „Турски ток“ ће такође бити мета западних притисака, али ипак су перспективе за реализацију далеко боље, управо због позиције и интереса Турске. Услови су бољи него при реализацији „Јужног тока“ и стога се надамо да ће пројекат бити реализован и да ће Србија постати једна од важних учесница.

Али ту постоји још један играч који није директно у вези са пројектом, али учествује. То је Америка која вуче конце, с једне стране желећи да прода свој гас једног дана кад буде спремна, а с друге, да политички изолује Русију и економски је уништи. У чему је проблем између двеју земаља?

- Сједињене Америчке Државе желе да изолују Русију јер им пре свега није по вољи спољна политика Русије и није им по вољи ни владавина Путина, уопште није им по вољи Путин као председник Русије, али како нису у стању да га смене, с обзиром на садашњи ниво подршке коју има и на огромну популарност, оне су се концентрисале на то да нанесу максималну штету Русији на међународној сцени. Одатле и политика коју су назвали политиком ограничавања и изолације Русије. Оба термина, и изолација и ограничавање, потичу из Хладног рата, дакле с почетка педесетих година, уведени су у време Труманове администрације, и такође је индикативно да Америка не проналази нове термине за означавање своје политике, већ се враћа на терминологију Хладног рата, тако да је то хладни рат у обновљеном виду.

Његов најважнији део је покушај да се изолује Русија и да се лиши корисних контаката с другим државама. САД не успевају и неће успети да то ураде на глобалном нивоу, зато што наравно не могу да ограниче контакте Русије са Кином, Бразилом, Индијом, са Југоисточном Азијом, са арапским земљама, са Египтом, Латинском Америком. То је немогућ задатак, немогућа мисија. Мислим да трезвене главе, којих ипак још има у Вашингтону, мада њихов број вртоглаво опада, схватају да се Русија не може изоловати у међународном, глобалном контексту. Али сматрају да је то могуће на европском континенту. И отуда, прво, притисак на Европску унију да ни у ком случају не крене путем укидања санкција, а Обама је већ изјавио после састанка Г7, на неки начин, у име ЕУ да ће ЕУ продужити санкције, што само по себи показује колико је ЕУ зависна од САД. То је минимум – да ЕУ продужи санкције. САД су разрадиле са ЕУ могуће нове санкције које ће бити активиране у случају да, како кажу, не буде напретка у спровођењу споразума из Минска, тј. санкције потенцијално још могу бити проширене. САД блокирају такве крупне међународне пројекте који би неоспорно ојачали позиције Русије као што је „Јужни ток“. Односно, то је тежња да се Русија истисне из Европе и да се Русији супротстави јединствена проамеричка Европа. Ето који је смисао. А то се, наравно, не ради само због Украјине.

Чини се да није тако давно било време кад су Русија и Америка биле у добрим, партнерским односима. Шта се догодило?

- Наш политички сукоб са САД почео је доста давно, од тренутка кад је постало јасно да ми нећемо играти по америчким правилима игре, рекао бих да је 2007-2008. године минхенски говор Путина, који уместо да је исправно схваћен као неопходност да се узму у обзир интереси Русије и немогућност спровођења хегемонистичке политике коју спроводе САД, схваћен је потпуно друкчије, с љутњом, бесом, незадовољством, а након тога уследио је, као што знате, напад Грузије на Јужну Осетију. Резултат је био да је Русија осигурала безбедност Абхазије и Јужне Осетије. Имали смо кратки рат и Абхазија и Јужна Осетија одвојиле су се од Грузије.

Од тог тренутка, чини ми се, почело је удаљавање Русије и САД. Затим су биле две кризе, либијска и сиријска, које су показале да су наши приступи потпуно друкчији, да ми нећемо прихватити ту праксу и политику смене режима којима се баве САД, па и уз подршку радикалних, терористичких организација. Украјина је у том низу несугласица постала последња криза. Свакако, подршка државном преврату, односно „наранџаста револуција“ у нама суседној земљи која је изузетно важна за нашу безбедност, која је за нас важна историјски, где живи велики број Руса, није могла да остане без реакције Русије. Резултат је био велика криза коју су, по мом мишљењу, изазвале Сједињене Државе упорним одбијањем да узму у обзир интересе Русије, ширењем НАТО-а до граница Русије, покушајима да укључе у НАТО Грузију и Украјину. Зато што је најзад преврат у Грузији био припрема за укључивање Украјине у НАТО, у томе је геополитички смисао тог преврата.

Природно, Русија је одговорила, знамо на који начин. Сједињеним Државама се то није допало, јер је по њиховом мишљењу требало да ми заузмемо пасиван став ишчекивања, док нас у потпуности не окруже државе Евроатлантске алијансе. Русија је сматрала, као што је Путин рекао у једном од својих говора, да су војници НАТО-а добри момци, али је боље да они долазе у госте код нас у Севастопољ него ми код њих.

Сада Сједињене Државе сматрају да им таква Русија није по вољи, окупљају своје снаге, своје савезнике, кренули су путем нових војних припрема, јачају војно-политички притисак на Русију како би она променила своју спољну политику и уклопила се у америчку глобалну стратегију. Мислим да таква политика неће донети успех Сједињеним Државама, јер већ многе земље, а не само Русија, не желе да се уклапају у америчку глобалну стратегију – Кина, Бразил, Иран, Египат. Значајан број великих држава, које играју одлучујућу улогу у својим регионима, не желе да се уклапају у америчку стратегију, тако да мислим да је таква политика осуђена на пропаст, али она може да скупо кошта и Европу и међународну безбедност. Таква политика је опасна.

Неодољиво се намеће питање који су инструменти притисака Америке на Европу. Зашто Европа пристаје да доноси одлуке које јој наносе огрому штету?

- Неоспорно. Европа има један веома озбиљан проблем. Великим бројем земаља Европе управљају проамеричке елите. Сједињене Државе су се потврдиле као главни центар силе и утицаја у Европи, посебно после распада Совјетског Савеза, и од тада оне спроводе доследну политику очувања тих елита на власти. Ту постоји читав низ метода деловања, почев од васпитавања политичких кадрова потребних Сједињеним Државама до тесних веза са круговима европских предузетника и великих америчких инвестиција у европску економију. То је читава стратегија. Када кажу да се, ако се Европа буде лоше понашала, ако не буде плаћала довољно новца у буџет НАТО-а, Сједињене Државе могу наљутити и отићи из Европе, то је упућено наивнима, мада с времена на време видим таква размишљања у европским медијима – то је потпуна глупост, јер Сједињене Државе никада неће отићи из Европе, то је темељ глобалне моћи – ако изгубе Европу, они практично губе све.

Отуда и скандали у вези с прислушкивањем грађана Европе, а пре свега Немачке, као највеће европске земље. А информација о томе није код Ангеле Меркел изазвала чак ни потребу да ипак поново размотри, макар делимично, карактер односа Немачке са САД. Не, иако су били прислушкивани њени лични телефони и телефони свих који су могли бити прислушкивани на територији Немачке, то као да је означило још веће зближавање Немачке и САД. То доказује да Европа није независна, што изазива велико незадовољство европских грађана – америчка елита суочава се с противљењем одређених друштвених и политичких кругова. Видимо да им се у великој мери супротстављају у Француској, где десничарске партије, пре свега опозиција коју сада предводи Никола Саркози, веома критички оцењују оно што раде социјалисти на челу с Франсоа Оландом, између осталог, и када је о односима према Русији реч. У многим земљама постоји незадовољство због политике санкција према Русији – у Аустрији, Мађарској, Словачкој, Грчкој, на Кипру, у Италији, Шпанији…

Немачки бизнис је у опозицији Ангели Меркел, посебно онај који је озбиљно инвестирао у Русију. Робна размена Немачке и Русије, пре увођења санкција, премашивала је 100 милијарди долара, то је била нова економска реалност која је веома забрињавала САД, јер што су Русија и Немачка боље економски повезане, то је САД теже да контролишу Немачку. Потребно је било да се Москва и Берлин заваде. Тиме се они заправо тренутно баве, под изговором реаговања на кризу у Украјини.

Треба обратити пажњу на још једну ствар, када у медијима објављују информације које заправо одржавају ставове америчке елите, о томе да се у Украјини дешавају догађаји који представљају претњу безбедности Европе, то заиста није истина јер никакве претње за безбедност Велике Британије, Француске, Шпаније, Италије, Аустрије… Криза у Украјини не носи. То је, заправо, локална криза, чак није ни регионална, него локална криза! Она је повезана са државним превратом у Украјини и неспособношћу новог украјинског руководства да контролише сопствену територију, неспособношћу да убеди велику већину грађана који живе у одређеним регионима да је режим у Кијеву добар. Тешко их је убедити, јер је очигледно да је тај режим лош за Украјину.

И управо је у томе разлог за тренутну кризу. Другог разлога нема. И та криза се објективно не шири према Европи. Никако Пољска не страда због кризе у Украјини, али зато страда због санкција које је увела Русији и руских противмера које ограничавају увоз пољопривредних и прехрамбених производа из Европе на руско тржиште. А од саме украјинске кризе, која тренутно највише потреса исток Украјине, не страдају ни Финска, ни Шведска. То је измишљена, вештачка криза, створена како би се, под један, појачала дисциплина у Евроатлантском савезу, под два, да се удахне нова снага НАТО-у који је већ изгубио смисао свога постојања. Њен циљ је и да европске државе приближе америчкој глобалној политици и, понављам, да смањи утицај Русије која се, према мишљењу Американаца, Британаца и њихових савезника, не понаша како треба, односно не подржава аутоматски све што раде и предлажу САД. То је, понављам, вештачка криза коју Запад одржава како би постигао конкретне политичке циљеве.

Колико видим, сада су и Европа и САД закључиле да им велику опасност представља Спутњик. Чини се да ништа друго и не раде, сем што да покушавају да зауставе Спутњик. На пример у Србији Спутњик је једини руски медиј, а 90 одсто су западни медији, и никад се нико није питао шта овде тражи Дојче веле, Глас Америке, али кад је дошао Спутњик сви су почели да се боре да спасу народ од Спутњика. Тако је свуда у свету.

- Запад је јако дуго уживао информациони монопол. Никаквих антитеза западним медијима није било. Сви западни медији су у последње време заузимали идентични став. Осећај је као да постоји неки централни комитет у Бриселу који даје инструкције медијима шта да пишу. Када читаш енглеску или немачку штампу нема разлике у тачкама гледишта. О Русији и Украјини сви пишу идентично. У тим условима подривање информационог монопола и проамеричких медија изазвала је јако велику нервозу. Често можемо да чујемо да ЕУ хоће да започне борбу са руском информационом „пропагандом“, односно са Спутњиком, са каналом РТ и тако даље, иако Русија још увек није комплетирала информациону мрежу у Европи, већ су ово само први кораци и они су довољни да изазову овакву реакцију.

То показује да је Запад навикао на информациони монопол. Таквог монопола, на пример, нема у Кини. У другим деловима земље такође је слаб медијски монопол и они другачије гледају на одређене ствари, међутим, не желе да изгубе Европу. Чак и при толиком монополу, велики део европског јавног мњења не прати те стереотипе који су им наметнути. Према последњем истраживању „Пјур рисерч“ (америчка социолошка компанија у Немачкој), само 30 одсто Немаца сматра да је Русија кривац за дешавања на југоистоку Украјине, а осталих 70 одсто то не сматра.

Машинерија за третирање информације је огромна и постоји веома велико противљење тој пропаганди, наиме људи разумеју да постају објекат пропаганде. У последње време сам често боравио у Француској и давао сам изјаве за француски радио, за француску телевизију, и било ми је интересантно да после погледам коментаре на француским друштвеним мрежама. Осамдесет одсто коментара било је заправо подршка Русији и осуда Запада за антируску политику коју спроводи.

Постоји раздор у јако великом делу јавног мњења и линије коју провлаче западни медији. Западне земље наравно знају за ту поделу и боје се ти који се тренутно тихо противе тој „универзалној“ истини, они могу да устану и постану објекат утицаја РТ и Спутњика и да постану плен руских медија о дешавањима у свету. За то и постоје одређени услови, што је и веома очигледно, јер када су, на пример, западни медији причали о трагедији која се догодила у Одеси и током које је погинуло више десетина људи, писали су веома безлично, као да су се они сами угушили или изгорели и нису наводили ко је кривац. Јасно је да западни медији пишу углавном неистину, чак и они најпрестижнији, као што је „Њујорк тајмс“ који је раније уживао славу најистинитије штампе, сад о дешавањима у Украјини пише примитивно игнорисање стварних дешавања у Украјини.

Део јавног мњења у Европи јасно разуме. Постоји опасност да се ти грађани заинтересују за нешто више о позицији Русије информишући се кроз руске медије односно кроз Спутњик и РТ и управо одатле произилазе покушаји САД и ЕУ да се супротставе с информационој инвазији Русије, а заправо то је реакција на губитак медијског монопола. Иако Запад говори да је толерантан и реалистичан то није тако. Апсолутно је нетолерантан и у супротности са идејом о западном виђењу медијске слободе. То је некада било, на Западу су постојале јаке комунистичке партије, постојали су јаки синдикати, и то је све било до епохе неолиберализма. То је било током педесетих, шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Неолиберализам је унифицирао западни начин размишљања и сада мисле да ће то бити пољуљано. Руски медији управо то и раде, и зато се налазе у центру пажње.

Значи – много смо јаки?

- Волео бих у то да верујем, али у сваком случају то је одраз њихове несигурности. Они који вас нападају показују своју слабост и мислим да имамо ослонац у европском јавном мњењу, а то је и низ политичких партија и друштвених организација. Људи се тешко мире са медијском манипулацијом и ако неко сматра да европским јавним мњењем може да се манипулише довека – они греше.

Љубинка Милинчић

(Спутњик)

www.nspm.rs/prenosimo/amerika-zeli-da-izoluje-rusiju-i-da-ukrajinu-i-gruziju-ukljuci-u-nato-mnoge-zemlje-ne-zele-da-igraju-po-americkim-pravilima-nadam-se-da-turska-nece-biti-kao-bugarska.html

Прочитај без интернета:
1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ