ИНТЕРВЈУ: Љубомир Симовић, песник и драмски писац

Јесте ли негде чули да се власт заинтересовала за документ САНУ којим се доводи у питање мегаломански чардак ни на небу ни на земљи – „Београд на води”?

У ишчекивању смо новог читања комада „Чудо у Шаргану”, академика Љубомира Симовића, у поставци редитеља Егона Савина. Премијера је у петак, 20 фебруара у 19.30 часова на великој сцени Народног позоришта у Београду. Драматург је Славко Милановић, сценограф Герослав Зарић, костимограф Бојана Никитовић.

У бројној глумачкој екипи су: Душанка Стојановић Глид, Наташа Нинковић, Хана Селимовић, Иван Босиљчић, Александар Ђурица, Небојша Кундачина, Предраг Ејдус, Бранко Видаковић, Слобода Мићаловић, Борис Пинговић, Бојан Кривокапић, Александар Срећковић и Никола Вујовић.

Егон Савин je причу „Чуда у Шаргану”, смештену у крчми на периферији Београда шездесет и неке године, преместио у деведесете године прошлог века. Шта се све тачно, и на који начин, променило од настанка ваше драме до данас?

Све се променило. И све се променило на начин који нас је највише коштао, и највише унесрећио, и највише деградирао. Догодили су се и неки коперникански обрти: странке које су Србијом владале током деведесетих година, (СПС, радикали, и ЈУЛ) и које cу после 5. октобра биле пред забраном, поново су дошле на власт. Део радикала се у међувремену преобразио у напредњаке, и сад се боре за остварење циљева потпуно супротних њиховим дојучерашњим програмима.

Драма „Чудо у Шаргану”, током које све време пљушти киша, говори о напетости између локалног и универзалног, о необичним животним судбинама, али и о патњи. Због чега пате ваши јунаци: Иконија, Ставра, Цмиља, Танаско, Госпава?

Пате, између осталог, и зато што живе у околностима које им не дозвољавају да остваре ни своје најелементарније, ни најминималније жеље и снове. Али то је само полазна тачка, из које се, претпостављам, развија нека драма која превазилази њихове појединачне судбине.

Чини се да је наш највећи проблем некомпетентност, из које се рађају сва друга зла: корупција, беда, незапосленост. Откуд толико неквалификованих људи на кључним местима?

Нису нам пали с неба. На та места су их довели они који су за њих гласали. А гласали су, најчешће, зато што су заборавили њихов минули рад, што су заборавили за које су се програме и циљеве борили, шта су радили, говорили и обећавали, и у какве су невоље и страдања увукли земљу. Кад све то заборавите, нема никакве препреке да им укажете пуно поверење! А онда се то пуно поверење претвори у љубав, и епидемија те слепе љубави захвати преко 50 процената, не само оних који су изашли на изборе, него и неке од оних који су апстинирали.

У поплави толике љубави расте осећање моћи, а губи се осећање за реалност. А кад се изгуби осећање за реалност губи се и самоконтрола. Не треба изгубити из вида да то заљубљено мноштво има и своју рачуницу, и да очекује да његова љубав буде награђена. Притом је свако убеђен да има највеће заслуге, да je способан за најодговорније дужности, и да заслужује највише положаје. Без обзира на знање.

И ви све до краја века не бисте могли да избројите све жабе које стоје у реду испред поткивачнице.

Недавно сте преображење радикала у напредњаке упоредили са операцијом промене пола?

He само радикали, многи су извршили ту операцију, неки чак и по неколико пута. Чекаонице владајуће странке, и чекаонице владе, препуне су оних који чекају да буду подвргнути тој операцији.

Са носталгијом гледамо на прошла времена, када се ценио динар, када нам је држава била боље организована. О чему би данас могли да проговоре Доситеј, Стерија, Домановић или Нушић?

Наша представа о бившој држави, о Титовој Југославији, формира се на основу стања у коме се налази данашња Србија. Што је стање у данашњој Србији горе, то нам се бивша држава чини лепшом и бољом.

Али да се вратим на ваше питање. Ни Доситеј, ни Стерија, ни Домановић, ни Нушић, а могли бисмо им додати и Змаја, и Диса, и многе друге, не би данас морали да напишу ништа ново. И „Родољупци”, и „Покондирена тиква”, и „Страдија”, и „Покојник”, и „Госпођа министарка”, и Дисова песма „Наши дани”, као да су написани данас!

Данас су пропале најугледније издавачке куће, угасили се многи књижевни часописи, затворени су најважнији музеји, угрожена су позоришта, култура је гурнута на маргину. На основу свега тога, ви за себе кажете да сте песимиста зато што сте реалиста.

Зар бисте могли да будете оптимиста ако знате, на пример, да је број „Српског књижевног листа” за септембар, октобар, новембар и децембар (један једини број за четири месеца), припремљен без струје, телефона и интернета?

Сведоци смо честих опаски на рачун Српске академије наука и уметности, чији сте редовни члан. Зашто су академици заћутали?

А да ли ви и ја сад ћутимо или разговарамо?

Наравно, знам за те „опаске” на рачун Академије. Грађани од Српске академије наука и уметности понекад очекују да буде присутнија у политичком животу, и замерају јој што не ради оно што и није њен задатак и посао, што се не понаша као политички арбитар, и као политичка институција. Ако би се тако понашала, Академија би дошла у опасност да буде увучена у страначке свађе и борбе, да у тим борбама изгуби своју самосвојност и свој идентитет, и да се хтела не хтела претвори у сервис власти, или још гope у сервис неке странке.

To што се САНУ, као институција, не бави политиком, не значи да се не брине о заштити националних интереса. А национални интерес се не исказује, и не брани, само у сфери политике. Академија се тим проблемима бави у оквиру својих научних, па ако хоћете и уметничких компетенција, и њима се бави дугорочно, а не по диктату дневне и страначке политике. Од мноштва примера, навео бих вам само један од најновијих. Иницијални одбор за архитектуру и урбанизам Одељења ликовне и музичке уметности САНУ ставио је на увид јавности своје „Примедбе и сугестије” које се односе на пројекат „Београд на води”. Те примедбе, засноване на најозбиљнијим стручним анализама и аргументима, доводе у питање тај мегаломански чардак ни на небу ни на земљи, који прети да уништи идентитет Београда. Јесте ли негде чули да се власт заинтересовала за тај документ? Да га је узела у обзир? Или да је бар чула за њега?

Где видите излаз из наших нагомиланих проблема, у којима, нажалост, највише страдају обични, осиромашени грађани?

Малочас сте употребили једну реч која се све чешће чује у нашој јавности – некомпетентност. Ако смо толико сигурни да је некомпетентност извор свих наших невоља и проблема, од стања у привреди, просвети, здравству, судству, саобраћају, до политичких, дипломатских и протоколарних гафова, неће нам бити тешко да закључимо да послове и судбину земље треба поверити компетентним људима. А какав је наш однос према њима?

Кад су га, током деведесетих година, питали шта мисли о одласку преко 150.000 младих стручњака у иностранство, тадашњи портпарол СПС-а их је практично отписао, рекавши: „Најбољи су остали!” А ти „најбољи”, који су остали, све су узели у своје руке.

Председник СПС-а је председник жирија за осликавање унутрашњости Храма Светог Саве.

Министар енергетике, из СПС-а, председник је Одбора БИТЕФ-а.

Од девет чланова Савета Филмског фестивала на Палићу, осморица су чланови Српске напредне странке.

Једном сте казали да смо ми, на изборима током ранијих година, у страху да не победи црно гласали за сиво. Шта данас мислите о тој алтернативи?

Бојим се да је у међувремену и то сиво избледело.

На РТС-у је управо завршена серија „Читање слика”, базирана на вашој књизи есеја о нашим сликарима и вајарима?

Изненадило ме је кад сам видео колико је људи, познатих и непознатих, реаговало на те емисије. Оне су пробудиле интересовање за дела наших сликара и вајара, и за ликовну уметност уопште, и из тога би и РТС, и друге телевизије, могле да извуку неке закључке, и да своје програме шире отворе за такве садржаје.

Актуелни сте амбасадор винске културе. Кад смо већ код тога, шта сте урадили са вином (225 литара) које сте добили у оквиру награде „Подрума Радовановић”?

Мислим да се та фирма, „Подрум Радовановић”, легитимно умешала у наш систем награђивања књижевних дела. Ту легитимност она црпе непосредно од бога Диониса. Од многих улога које вино има у религији и митологији, мени пада на памет она у којој вино, као божја крв, иницијанту, у овом тренутку мени, а сутра неком другом, даје духовну или животну моћ.

Борка Г. Требјешанин
0 гласовa