Либански Хезболах, шиитска групација, 1989. године, унела је једну суштинску промену у свој унутрашњи систем, која јој је омогућила да престане да буде само једна милиција, и да се претвори, четврт века доцније, у најважнију либанску политичку и војну организацију, и једну од најутицајнијих на Блиском истоку.

Наспрам ограниченог одјека напада, Хезболах се определио да створи управљачке органе који се не би занимали само оружаном борбом, већ који би се такође интересовали и за политичку и идеолошку димензију борбе, у тренутку у којем се на хиљаде особа придружује његовим редовима, привучено растућом популарношћу операција које изводи. Установљен је савет Шуре као врховни орган власти, међутим њему је придодан један генерални секретар. Новог видљивог главешину прати пет тајних имена, укључујући шефа Савета за џихад, једину везу политичког вођства са војним крилом, које је скоро аутономно.

Реформом су придодата још два органа – један за школско образовање, и други, предодређен за пропаганду преко телевизије – масовног медија тог времена. Циљ је био да се створи један универзум у којем ће шиитске породице – много година маргинализоване – осетити једно пријатно стање припадности и бриге које ће подупирати верност и мобилизацију. Стратегија је деловала. Након десет година, израелске трупе напустиле су поражене југ Либана, без успеха да продру у густу мрежу вођства групе.

Jедан од разлога на ком се темељи успех џихадистичке организације Исламска држава јесте то што је та организација успела да репродукује систем Хезболаха, упркос томе што је она сунитска организација, креирана у једном сунитском окружењу, зарад одбране сунитског идеала по којем су шиити јеретици и непријатељи. Њом такође управља тајни савет Шуре, и има једног видљивог вођу – самопроглашеног калифу Абу Бакра ал Багдадија. Са стране се налазе политички, правни и саветник за џихад, и барем још четворо особа чији идентитет није познат. Сви су способни да наследе калифу ако би он био елиминисан. Једнако као и у Хезболаху, једино верују у систем традиционалне поште за комуницирање, без мобилних телефона и електронског дописивања. И једнако као и код шиитског оружаног покрета, једина веза између оружаног крила и врха јесте саветник за џихад, који се такође служи моћним апаратом за масовну пропаганду. Овај систем штити вођство, своди на минимум утицај селективних ликвидација и промовише други циљ – стварање осећаја угодности за суните, идентитета и припадности, што подупире лојалност и мобилизацију.

Ипак, структура сама по себи не објашњава зашто су тренутне западне тактике – засноване на неефикасним ваздушним нападима – осуђене на пропаст. Џејкоб Олидорт, универзитетски професор на универзитету Џорџ Вашингтон, покренуо је у часопису Foreign Affairs једно кључно питање – у ком моменту се један екстремиста претвара у насилног екстремисту? Закључује, да се више од политичких и економских фактора, проблем налази у најмоћнијем оружју џихадистичких група – начину деловања њихове идеологије. „То је способност коју поседује Исламска држава да ,прода’ и легитимише своју визију света у различитим околностима што муслиманске заједнице осећају и примећују“, објашњава он.

У том оквиру, напади у Бриселу, Паризу или Лахореу, немају сврху у њима самима, ако не чине део једног циља – одбране јединог тумачења ислама којег сматрају валидним наспрам мноштва које чине њихови непријатељи, међу које сврставају такође и оне који практикују њихову властиту религију, само на други начин. Браћа Kouachi, извршиоци покоља у Шарли Ебдоу, и Ahmedi Coulibay, човек који је ушао у јеврејски супермаркет, показују да су њихове акције биле „једна освета против оних који вређају ислам“. Дакле, у питању је једна идеологија којa испуњава подједнако  социјалну и егзистенцијалну празнину, недостатак хоризонта и људско настојање да се појединац осети корисним и учесником онога што пригрли.

Према листу Dabiq, пропагандном органу Исламске државе, територија под њеном контролом нуди све што је потребно да би неко био добар муслиман. Представља – каже се – једно „чисту“ заједницу, одвојену од злоћудних порока Запада, и „изопаченог ислама“. То је један идеални простор у коме су обичне аспирације такође загарантоване. Појединац може да се ожени, бори, образује породицу, и ради са комшијама као што је и он сам. У питању је један осећај идентитета, припадности и солидарности, што потпомаже регрутовање, укључујући читаве породице. Због тога, Исламска држава представља нешто више од терористичке групе. Њој треба једна територија на којој презентује као стварност своју фантазију. Олидорт је ипак избегао друго фундаментално питање – одакле долази и како се финансира ова идеологија? Нарација тренутних џихадистичких покрета, било Исламске државе или Ал Каиде, заснива се на вахабизму – дословној интерпретацији ислама који влада у Саудијској Арабији. Постоје минималне разлике у томе како примењују овај јеретички ислам вође и клер арабијске аутократије, самопроглашен калифа или вођа мреже коју је основао Бин Ладен. 1980-тих година, Ријад се прикључио америчком пројекту слања исламских ратника (муџахедина) да се боре против комунизма у Авганистану. Према подацима фондације Краљ Фахд, олигархија је потрошила преко 4 милијарде петродолара за подизање џамија и медреса у Авганистану, Пакистану и на другим местима у Азији. Циљ је било промовисање вахабизма као јединог ислама, и краљевске саудијске породице као јединог правог браниоца исконске вере. Кућа Сауда је промовисала своју интерпертацију ислама као једну преко потребну идеологију, и током 1990-тих година, финансирала је више од 1500 џамија, 2210 медреса и исламских центара и 4000 имама у Африци, Европи и Америци. Упркос томе што се јасно установила саудијска веза у атентатима 11.09.2001. године, у 2013-тој, 75% џамија у САД имале су клерике који проповедају тумачење ислама које се супротставља западним вредностима. Слични проценти се понављају у Великој Британији, Фрнцуској или Тунису. Браћа Kouachi су посећивали једну вахабитску џамију у свом делу града.

Постоје добротворне организације и богати појединци у Саудијској Aрабији и другим земљама Персијског залива који финансирају ову мрежу џамија које је Запад пустио да ничу. Ово заплетено клупко упркос осудама саудијских вођа обавља један суштински посао у политици краљевства и у настојању садашње краљевске куће да преживи. Ако Европа жели да порази ову нову претњу, пре употребе бомби, можда би требала да поразмисли о потрази за начинима опонирања идеолошкој нарацији фанатика, и о напуштању политике савеза и интереса која је доминирала двадесетим веком.

Хавијер Мартин је арабиста, и аутор дела као што су: Estado Islamico: Geopolitica del caos (Исламска држава: геополитика хаоса), La casa de Saud (Кућа Сауда), Hizbula. El brazo armado de Dios (Хезболах. Оружано крило Бога).

Превео са шпанског: Небојша Вуковић

www.nspm.rs/savremeni-svet/mocna-naracija-i-efikasna-organizacija-tajna-uspeha-islamske-drzave.html

Прочитај без интернета:
3 гласa