• ЕМИР КУСТУРИЦА: Политичар који очекује добробит од свих, све и назива пријатељима. Питање је само: који пријатељи су нам прави. Нас зову „малим Русима на Балкану“. То је веза која је ирационална. Она је кључна. Цар Николај је ушао у рат због нас. Да то није учинио, не бисмо били ни ово што јесмо
  • ЗОРАН МИЛИВОЈЕВИЋ: Турска и Русија за нас никако не могу бити у истом кошу. Главно упориште турске политике на Балкану је албански фактор. Давутоглу је у Београду рекао да Труска жели да буде зачин у балканској чорби. Ако Турска треба да буде зачин, то је порука да Турска треба да буде носећи фактор на Балкану и да игра главну улогу. Уосталом, Ердоган је на Косову рекао „налазимо се на нашем простору, на нашој земљи“. Аспирације на БиХ и залагања Изетбеговића нам потврђују да су и тамо на сцени турска залагања
  • ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ: Долазак у Србију, главног стратега неоосманизма и тзв. стратешке дубине турског националног интереса, у „пријатељску“ и наводно економским интересима мотивисану посјету је – фарса. Немогуће је да Ердоганова Турска буде рационална само према Србији, а да отворено обавјештајно, војно, политички и економски подржава Исламску државу, да изазива сукобе са свјетским силама и да убија властито становништво, нарочито Курде
  • ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ: Турска не само да није пријатељ Србима већ је наш отворени непријатељ, који то, уосталом, показује делима. Истовремено, Руси код Срба немају ни један једини минус. Напротив, ређају све саме петице. Зато је изјава премијера Вучића за већи део становника Србије благо речено неприхватљива и увредљива. Може он да се бави политиком колико код хоће, али мора имати основне елементе кућног васпитања, а то значи да не понижава народ кога представља

        ПРОЂЕ и турски премијер Ахмет Давутоглу кроз Београд. Али, не било како.

        И премијер Александар Вучић и председник Србије Томислав Николић искористише прилику да Турску и Турке назову нашим пријатељима. Чак и да турско cпријатељство“ ставе у исту раван са руским.

        Као да сам Давутоглу није усред Београда изговорио да његова земља жели да буде зачин у „балканској чорби“.

        Као турски лидер, Реџеп Тајип Ердоган, није претходно рекао: „Турска је Косово, Косово је – Турска“. А и ово: Ко дирне у Бошњаке – имаће против себе 100 милиона Турака!

        Да ли је Турска, после свега, пријатељ Србији и Србима, поготово Турска са неоосманистичким аспирацијама?

        Могу ли Србији и Србима истовремено бити пријатељи и Ердоганови Турци и Путинови Руси?

        Не значи ли Давутоглуова изјава о „балканској чорби“ са турским зачином – коју су политички отац и син пропустили мимо ушију – отворену аспирацију Анкаре да се врати на Балкан и у Србију?

Политичари једно говоре, а често нешто сасвим друго мисле
Емир КУСТУРИЦА, филмски режисер и писац

        ВУЧИЋ води политику, а ја се изражавам као лице које није директно у политичким токовима.

        Политичар који очекује добробит од свих, све и назива пријатељима. Питање је само: који пријатељи су нам прави.

        Нас зову „малим Русима на Балкану“. То је веза која је ирационална.

        Она је кључна.

        Цар Николај је ушао у рат због нас. Да то није учинио, не бисмо били ни ово што јесмо.

        А политика не плени искреношћу. Политичари се на један начин изражавају, а мисле нешто друго.

Русија штити Србију и српске интересе – то је историјска константа
Зоран МИЛИВОЈЕВИЋ, каријерни дипломата (службовао у Европи, САД и региону), доктор међународног права
• Давутоглуова изјава о турском зачину у балканској чорби је на линији неоосманске политике. Док је био професор, написао је „Стратешку дубину“ у којој је промовисао нову спољнополитичку стратегију Турске, која треба да се заснива на коренима које Турска има из османског времена на просторима у окружењу – пре свега Блиског Истока, Централне Азије и туркофонског дела бивших совјетских република и Балкана. Вучић зна за турске аспирације. Наступ наше стране је био на линији разумевања турских интереса и потреба наше стране да се – опет поводом наших интереса – некако прилагодимо

        РУСИЈА и Турска нам не могу бити у истом кошу. Оне се у свом односу према нама никако не могу поредити – ни историјски, ни културно, ни етички. Таква поређења нису уопште могућа.

        Вратимо се само на изјаву турског председника Ердогана на Косову. Радило се о покушају доминације над неким простором и о својатању.

        Ако се ради о тренутним политичким интересима, такве изјаве (да су нам обе земље пријатељи) могу да се схвате само као део политичког прагматизма у датом времену. И ништа више од тога.

        ФАКТИ: А шта је Србија профитирала од таквог прагматизма?

        Видећемо шта ћемо од тога добити. На пример, да та земља коју зовемо пријатељском, подржава напоре наше земље, било да се ради о регионалној сарадњи или неким другим интересима Србије. Затим, да та држава не ради ништа против наших интереса! Рецимо, у случају Косова и Метохије и неким сличним питањима. Е, тек онда можемо говорити о ефектима таквих изјава и ефектима таквих ставова.

        Они су подложни верификацији у кратком времену. Русија и Турска су имале идеалне односе док није срушен Су-24, а од тог тренутка се однос променио за 180 степени. Тако је и у случају свих осталих земаља: ако у неком кратком времену односи заиста буду верификовани као добри и ако су ефекти тих односа у реду, онда се политички прагматизам потврђује као основан. Ако то није случај – онда не можемо о њему говорити!

        С друге стране имамо дугорочан стратешки контекст који је веома важан и он важи у случају српско-руских односа. То су историја, традиција, иста етничка основа и иста вера. Ту постоји традиционална константа у односима. То је неспорно. То се увек верификује. Увек се потврђује, у сваком историјском тренутку.

        Рецимо, у случају Косова и Метохије, у случају српских интереса које Русија штити и кроз СБ УН и кроз своје међународне активности, у случају Унеска и резолуције о Сребреници ове године. То се потврђује као неспорна историјска константа.

        Што се тиче других земаља са којима имате краткорочне интересе и краткорочне односе, они се потврђују свакодневно и они су израз оног прагматизма о коме смо причали.

        Давутоглуова изјава о турском зачину је на линији неоосманске политике. Док је био профессор, написао је „Стратешку дубину“ у којој је промовисао нову спољнополитичку стратегију Турске, која треба да се заснива на коренима које Турска има из османског времена на просторима у окружењу – пре свега Блиског Истока, Централне Азије и туркофонског дела бивших совјетских република и Балкана.

        И Давутоглу и Ердоганова и њихова странка спроводе ту политику. Видимо је на примеру Сирије, Централне Азије где се Турска промовише као најзначајнији фактор, док су им на Балкану главно упориште протурска власт у БиХ, у Рашкој у Србији. Што је за нас најбитније – у турској спољној политици централно место имају Албанци.

        Главно упориште турске политике на Балкану је албански фактор. Подршка Косову то непосредно показује. Турска је међу првима признала једнострано проглашену независност КиМ.

        То је суштина целе приче, Давутоглуова изјава је на линији те политике. Зна се шта народски значи зачин: то је шлаг на торту, оно што треба да да укус и садржај нечему. Ако је чорба Балкан – и то добра чорба – ако Турска треба да буде зачин, то је порука да Турска треба да буде носећи фактор на Балкану и да игра главну улогу.

        Ердоган је на Косову рекао „налазимо се на нашем простору, на нашој земљи“. Аспирације на БиХ и залагања Изетбеговића нам потврђују да су и тамо на сцени турска залагања.

        Вучић зна то. Наступ наше стране је био на линији разумевања турских интереса и потреба наше стране да се – опет поводом наших интереса – некако прилагодимо.

        ФАКТИ: Треба ли нам такав турски зачин на Балкану?

        По мени, не. Појачани утицај турског неоосманизма није у интересу никога од нас на Балкану, ако хоћете да будем крајње прецизан.

Давутоглуова и Ердоганова Анкара не жели добро ни Турцима, а још мање га жели Србији
Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ, експерт за борбу против тероризма
• Без озбиљне борбе против турског режима и његовог исламистичког екстремизма, немогућа је борба против злокобне ИС идеје о калифату проширеном на Европу

        ЕРДОГАНОВА Турска не жели добро ни једном свом сусједу, не жели добро муслиманима, чак ни Турцима. Још мање жели добро Србији.

        Тачно је да Ердоганова Турска жели да буде мирођија у свакој балканској чорби, али Реџеп Тајип Ердоган је највећи проблем Европске безбједности. Он је гурнуо Турску, турски народ и муслимане Балкана у загрљај екстремиста, покренуо их у лажни џихад и главни је спонзор Исламске државе и других терористичких група и организација у Сирији и Ираку.

        Заједно са Ахмедом Давутоглуом и владом у Анкари, он плански руши мир и стабилност региона и Европе изазивајући сукобе са свим сусједним земљама: Сиријом, Ираком, Јерменијом, Грчком, Бугарском, Русијом и Ираном.

        Без озбиљне борбе против турског режима и његовог исламистичког екстремизма, немогућа је борба против злокобне ИС идеје о калифату проширеном на Европу.

        Долазак у Србију, главног стратега неоосманизма и тзв. стратешке дубине турског националног интереса, у „пријатељске“, наводно економскиим интересима мотивисане посјете је фарса.

        Политика која одбацује пројекте са Русијом и Кином вриједне десетина милијарди евра, је политика која фанатичну исламистичку оријентацију и неоосманске амбиције, надређује свакој рационалној политици.

        Немогуће је да Ердоганова Турска буде рационална само према Србији, а да отворено обавјештајно, војно, политички и економски подржава Исламску државу, да изазива сукобе са свјетским силама и да убија властито становништво, нарочито Курде.

Београд је до неукуса био окићен турским заставама, тако није било ни 1804.
Зоран МИЛОШЕВИЋ, саветник Института за политичке студије и професор на Универзитету Брчко дистрикт
• Зна Србија да је Турска само прошле (2014. године) школовала око 150 Албанаца у својим војним академијама за „Армију Косова“. Да то није можда ради заштите Срба? Зна и да Турска није осудила рушење српских манастира и цркава на Космету, зна да је Анкара гласала за предају српске културне баштине са Космета у Унеско албанским властима. Зна такође да је у БиХ против Републике Српске и за њене жеље да обнови Османску империју, тј. поново покори Србе

        НИЈЕ први пут да премијер Србије говори нешто у шта ни сам, претпостављам, не верује, а камо ли становници Србије. Ни сам нисам могао да верујем да је Београд окићен до неукуса турским заставама, вероватно то тако није било од 1804. године.

        Знам да су људи псовали и окретали главу од тих застава.

        Просечно обавештен грађанин Србије зна да је Турска са NATO пактом учествовала у агресији на СР Југославију. Зна да је Турска само прошле (2014. године) школовала око 150 Албанаца у својим војним академијама за „Армију Косова“. Да то није можда ради заштите Срба? Зна да Турска није осудила рушење српских манастира и цркава на Космету, зна да је гласала за предају српске културне баштине са Космета у Унеско албанским властима. Зна да је у БиХ против Републике Српске, зна за њене жеље да обнови Османску империју, тј. поново покори Србе.

        Истовремено, наш народ зна ко је Србији помогао да спречи отмицу српског културног наслеђа са Космета у Унеско, зна чији су спасиоци дошли да помогну током поплава. Зна ко је спречио да Савет безбедности УН усвоји британску резолуцију о Сребреници у којој се Срби осуђују за геноцид над муслиманима у БиХ… Јесмо ли заборавили Сирију и турску улогу у развоју светског тероризма. Јесмо ли заборавили невино страдалог руског пилота?

        Просто када саберете плусеве и минусе, Турска не само да није пријатељ Србима већ отворени непријатељ, који то, уосталом, показује делима. Истовремено, Руси код Срба немају ни један једини минус. Напротив, ређају све саме петице. Зато је изјава премијера Вучића за већи део становника Србије благо речено неприхватљива и увредљива. Може он да се бави политиком колико код хоће, али мора имати основне елементе кућног васпитања, а то значи да не понижава народ који представља.

        На жалост, ово није први пут да српски премијер изврће чињенице. Подсетићу да је у неколико изјава током 2015. године давао предност протестантизму у односу на православље, тако да су се неки већ питали да није постао протестантски пастор? Подсетићу и да се после терористичког напада солидарисао са Владом Француске обојивши у боје француске заставе важна места и институције у Београду, чиме је пљунуо на српске жртве које су убили француски војни авиони 1999. године.

        Што се тиче турског куварског умећа, посебно у прављењу „балканске чорбе“, Анкара је више пута показала да када узме варјачу јело загори. Зато бих радије да јој се одузме право гласа по овом питању. Јер, да није било Турака и њиховог куварског (не)умећа -геополитика Балкана била би сасвим другачија. Зато ме је страх од турског „куваризма“ и ту њихову чорбу не препоручујем никоме за јело. Биће да садржи отров, али само за један народ на Балкану – за Србе!

        Диана Милошевић

fakti.org/serbian-point/okolo-gladac/mogu-li-srbima-istovremeno-biti-prijatelji-i-putinovi-rusi-i-erdoganovi-turci

1 глас