Изазван најновијим дешавањима у Србији узех да кажем неколико речи о педрима и о педерастији, а што се односи и на женски пол, ословљаван као лезбијке или лезбаче.

Пре свега зашто реч педер, а не хомосексуалац, геј или ЛГТБГ, или ЏМЉМ?

Реч педер у последњих пола века, а по свој прилици и више, у Београду се одомаћила као сасвим прикладна да опише шта се дешава између два мушкарца када замишљају да своју љубав оплођују сексуалним односом. С обзиром на саблажњивост и наказност те појаве појавиле су се и тој речи сродне а са истим значењем: топли брат, пешко, пешкир, зумбул, цветко, вазелинко… А онда су нам са Запада пристигли начини разумевања те изопачености, па је ускочила реч геј, а уз њу ЛГТБГ, ЏМЉМ… што су најчистији мистификације те срамотне појаве, да би се друштвено оправдале и установиле као пожељан модел живота.

Најновије значење речи педер у Београду подразумева само моралну изопаченост, као у случају јавно упућиване те речи једном политичару. Али тог политичара оставимо њему самом.

Док је у Београду реч педер остајала у изворном смислу, уобичајено ју је пратила повелика и прилично одомаћена похвала оних које је красио тај појам. Причало се: педери (или академски нашминкано: хомосексуалци) изузетно се добро разумевају у уметности, нарочито у музику и сликарство, веома су културни, префињених манира, необично осећајни и тананих душа, чак се тај атруибут придавао једном песнику (кога данас нико и не помиње), разумевају се у пиће и јело, елегантни су и увек у врху модних токова, имали су некако аристократски однос према популизму и народу, са благом дозом презира, што их је чинило још узвишенијима… да просто после свих тих одлика педера и сам човек пожели да буде педер.

Међутим, и то су чисте мистификације. Ништа мање упечатљиве од оног геј, ЛГТБГ, ЏМЉ… Што у преводу на српски лик живот каже: мути штапом плитку воду, да изгледа дубља.

Педера је било и биће их. Када је Вук Стефановић Караџић преводио Нови завет, у делима апостолским суочио се са том цивилизацијски отужном појавом. И сместио ју је у реч мужеложник. Не треба сумњати у прецизност и садржајност те речи. Вук је, на саблажњавање урбаних, грађанских и застрањених Срба (другосрбијанаца), веома, веома добро говорио и писао српски језик.

Било их је, дакле, и биће их. Али они се никад нису појављивали као покрет, организација, удружење… Мени најстарији и најпознатији вид колективног испољавања педерастије пада у време старе Грчке, састављене од градова полиса. Тада је барјак педерастије носила Беотија, с којом се, управо због тога, спрдао цео старогрчки полис.

Али то није била званична политика Беотије, а још мање програмско опредељење за будућност. И као што можемо само да нагађамо због чега су бивали предмет спрдње целог старогрчког света, тако данас знамо да су се педери Београда саставили у удружење не зато што су угрожени у тој својој изопаченост, не зато што су дискриминисану у друштву, не зато што људи на њих указују прстом, не зато што им стално и преко свих медија држе буквицу о тој њиховој настраности, не зато што им лекари забрањују да праве своју децу, не зато што не могу да напредују у својој професији, не зато што Сунце дању сија а не ноћу… педери Београда су се саставили у удружење зато што их је неко прилично удаљен од Београда на то наговорио, а његови адути били се пребројиви у западној валути.

Све је то тако фино и красно, али има једна суманута и бесомучна побуда која се крије у прсима педера и лезбијки. И онај ко је дао и даје паре за састављање педера и лезбијки у организацију, сасвим је добро препознао ту побуду. И не само то: сасвим усмерено циља Србе, а са штитом људских права педере и лезбијке чини недодирљивим. Док власт у Србији маше штитом који је садржан у магијској речи Европска заједници (то најбоље зна Жељко Цвијановић).

Често сам се питао зашто алкохоличари, наркомани, криминалци, скитнице… не познају оно што се зове културолошке разлике. Необично је то колико то до извесног степена дотиче и младе људе – погледајте само како се млади Европљани раскаишено мотају по београдским улицама, очас посла заседну на степениште, плочник, травњак, извуку некакве конзерве, кокаколу, и приреде пикник, па им се ускоро придруже и неки млади Београђани, и сви се лепо сналазе, причају све у шеснаест – нови есперанто, енглески им је као матерњи. Кроз тај исти оквир пролазе и алкохоличари, наркомани, криминалци, скитници… свако према свом амбијенту, и без енглеског.

Често, веома често догађа ми се да ми се прикачи пас луталица, а Београд их има поприлично, и мање више мирољубиви су. И кад се после двадесетак корака окренем, овај је одмах иза мене, и тако све док га љубазно не преварим, па му утекнем. Тај пас није вук, није лав, није орао, или соко; он тражи друштво, не подноси самоћу, зато што није социјализован, да се модерно изразим. Тако и оне поменуте социјалне групације које су остале на маргинама друштва, будући да нису укључени у токове живота. А млади по дефиницији себе не доживљавају као пуноправне чланове друштва – а да би то постали потребно је прилично труда, рада, зноја и муке.

Та мука издвојености мучи и педере, и без оних западних пара. И ни по јада да све остане на тој њиховој издвојености у друштву, које су они сами, том својом девијантношћу испословали. Али ту на сцену ступа буђелар оног са западним парама – да би одстранио ту издвојеност подилази оној, како рекох, суманутој, бесомучној побуди из прса педера и лезбијки. Та побуда, сведена на речи гласи: хоћу да су сви око мене педери и лезбијке. Што је и најприроднији порив онога који нема своје место у друштву – како му глава шапуће у самоћи, с обзиром на његову девијантност.

Сада смо у Београду, у Србији, суочени са клицом тог порива. Данас делује као нешто за спрдњу, али тако се и вариола вера узела ширити Србијом 1972. године. У почетку био је један носилац, а онда су полако почели да се умножавају. Тако се и канцер шири по телу оболелог: најпре оболели и не зна да га има, и то може да потраје годинама, а онда када букне, сви витални ограни су дошли под власт канцера, и тада преостаје само смрт. Треба ли рећи да и куга на истоветан начин наступа за своју жетву.

Будући да смо у врх власти добили лице са девијантним поремећајем у разумевању полова у људском роду, природно је да очекујемо да ће из прса те личности проговорити и порив да свуда око себе гледа педере и лезбијке. Ту неће помоћи ни мистификације о стручности, знањима, усавршености и сличним тандарамандара муљањима. Плитка вода то увек остаје, колико год да је мутимо.

Срђан Воларевић

www.vaseljenska.com/vesti/moja-crtica-o-pederima/

13 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ