Како се ближи обележавање годишњице крвавог октобра 1941. године, креће поплава пригодних текстова на порталима, и у дневној и недељној штампи, као и пригодних изјава локалних политичара. Права је штета да их нема и током године, али шта је ту је. Премда се о самом догађају доста зна и доста говори (ако не увек, онда уочи 14. октобра) опет је присутан велики број историјских непознаница, чак и неистина. Стручна јавност се непрестано бори да стане на пут овим бесмислицама, али једноставно није тако лако борити се са митовима и легендама. Борба за (историјску) истину се наставља, па није згорег подсетити на пар детаља који се тичу овог догађаја.

Већ на први помен октобарског масакра 1941. године, прва асоцијација је број жртава. Управо је број страдалих постао својеврстан локални мит, па су колеге које су утврдиле приближан број страдалих неретко имале проблема са неистомишљеницима. Наиме, након рата се одомаћила прича о неколико хиљада мртвих, а најчешће употребљаване бројке говориле су о 6.000 или 7.000 стрељаних. Тај број је служио у дневнополитичке сврхе комунистичког режима (појавио се и на суђењу Драгољубу Дражи Михајловићу), и дубоко се урезао у колективно памћење локалне заједнице. Трудили су се локални историчари да објасне како тај број није реалан, чак је и Коча Јончић, југословенски официр и комунистички функционер, изашао са знатно мањим бројем страдалих (од 1.500 до 3.000 особа), али магична бројка није избрисана. Једини извор који говори о макар приближној цифри од 6.000 страдалих је из дневника извесног официра Вагнера, пореклом из Хамбурга, у којем стоји да је стрељано 5.606 талаца. Како би стали на пут измишљотинама неки појединци, попут Силвије Крејаковић, историчарке и кустоса Народног музеја из Краљева, посветили су своје истраживање управо овој теми и до сада пронашли егзактне податке о 2.195 стрељаних. По речима Силвије, број испод ког не би требало да се иде је 2.250 страдалих људи. А претпоставка је да ће коначан број бити нешто већи, међутим, свакако мањи од нереалних 6.000.

Када је реч о онима који су повлачили ороз и пуцали на наше несрећне суграђане, ствар је потпуно јасна. У питању су биле регуларне трупе Вермахта, немачке званичне трупе, што је важно напоменути, јер су након рата нове немачке власти покушавале да припишу све масовне злочине СС трупама и другим паравојним формацијама. Међутим докази, бар кад је у питању краљевачки октобар, су недвосмислени. Егзекутори су били део 717. посадне јединице Вермахта, чији је највећи део био пореклом из Аустрије и они су били тзв. „трећепозивци“, дакле мушкарци у озбиљним годинама. Имајте у виду да је у току напад на Русију и да су сви борбено способни младићи били неопходни за то ратиште, отуд и присуство ових средовечних Аустријанаца на нашим просторима. Њихово порекло је било важно и за сам чин, јер су се немачки официри позивали на Први светски рат и поразе које су српски војници учинили њиховим очевима и дедама, па су захтевали да их на овај начин освете. Изгледа да су они то озбиљно шватили јер су врло темељно приступили задатку. Узгред, иста јединица је наставила свој крвави пир у Крагујевцу.

Једна од недоумица везаних за овај догађај је и датум када се све одигравало. Након Другог светског рата се усталио 14. октобар као датум комеморације, али некако се пренебрегава чињеница да је стрељање трајало више дана. Наиме, према подацима којима располажемо, стрељање је трајало неколико дана. Почело је 15. октобра када је на губилиште изведена прва група од 300 талаца, а наставило се наредних дана, закључно са 20. октобром. Одлука да се изабере 14. октобар као дан сећања је вероватно у вези са тим да је постојао податак да су стрељања почела управо тог дана.

Таоци су били затворени у кругу Фабрике Вагона, а највећи број је био смештен у великој локомотивској хали. Она се више не налази на том месту, јер је одлуком окупационих власти демонтирана и премештена из Краљева. Дуго се није знало шта је са њом, али је након рата откривена њена судбина. Она је послата у Аустрију и поново монтирана у градићу Винер Нојштат, педесетак километара јужно од Беча. Додељена је на употребу Фабрици локомотива и вагона у Бечу, а током рата власништво над њом је задржала Врховна команда немачке сувоземне војске. У њој су се наводно вршиле пробе са деловима ракета В-2, који су у њој рађени. Након рата је служила као магацински простор, а данас се повремено користи за уметничке перформансе и концерте. Иначе, међу тамошњим становништвом је позната као „Српска хала“.

Порекло стрељаних је такође посебна тема којом су се истраживачи бавили. Утврђено је да је већина страдалих пореклом из Краљева, али међу њима је било и дошљака. С обзиром да је Краљево након Првог светског рата доживело индустријски процват са изградњом Фабрике вагона и Фабрике авиона, услед недостатка стручне радне снаге овде се досељава велики број становника из свих крајева, тада, Краљевине ШС/Југославије. Отуд међу страдалима и особа пореклом из Далмације, Лике, Косова, јужне Србије и других делова. Осим Југословена, има један број Руса који су се у Краљево доселили након Октобарске револуције, а међу страдалима је и један број Словенаца. Они су били избеглице које су принудно напустиле Словенију, јер се нису уклапали у политику Трећег Рајха, па је највећи део њих дошао у окупирану Србију. Поред осталих градова, неки су стигли у Краљево (у јулу 1941. их је било 1500). Највећи број стрељаних су били одрасли мушкарци који су имали између 30 и 40 година. Дакле, у питању су особе у најбољим годинама, који су издржавали своје породице, тако да је посредно стрељање имало погубан ефекат на сам град, јер су њихове породице остале без извора прихода. Међу страдалима је било и 29 жена и 106 особа млађих од 18 година.

Различите су судбине и порекло страдалих. Највећи број их је био из редова радника локалних фабрика – Фабрике вагона, Фабрике авиона, Државне железнице. Окупатори су се послужили једним лукавством, па су да би прикупили довољан број талаца послали обавештење радницима који неко време нису примали плату да дођу у своје матичне фабрике како би добили новац који им припада. Тако се један део радника одазвао и био заточен. Слично се десило и са људима којима су наводно биле потребне нове пропуснице. Они су отишли у зграду Скупштине општине (сада зграда Шах клуба) и уместо „аусвајса“ добили су пропусницу за заточеништво. Остатак талаца је прикупљен у рацијама, попут оне у Карађорђевој улици, када су немачки војници кренули редом да купе одрасле мушкарце. Било је читавих породица које су страдале, попут породице Блажић или чувеног краљевачког апотекара Милована Марковића са синовима.

Било је и неких врло живописних ликова који су настрадали. Један од њих је свакако Стојан Стојић, бициклиста, који је учествао на Олимпијади у Немачкој 1936. године. Код њега је пронађен антинацистички пропагандни материјал, па је одведен на стрељање. Осим његове, занимљива је и судбина капетана Милана Дира, комаданта ИИ ваздухопловне базе у Краљеву. Он је био по етничком пореклу Хрват, и као такав имао је могућност да се спаси одласком у НДХ, где му је обећан чин потпуковника и високи положаји у дипломатији. Без обзира на ове примамљиве понуде, Милан Дир их је одбио уз речи „И ја сам грађанин овог места. Остаћу са осталима“.

Било је покушаја да се стрељање заустави. Осим партизана који су послали некакав ултиматум немачкој команди, а који ова сигурно није озбиљно шватила, и други су дали свој немали допринос да се тај ужас некако обустави. Један од њих је био и тадашњи председник општине Душан Крстић, али и владика Николај Велимировић. Владика је чак ишао код комаданта града Алфонса Мациовича, пореклом из Пољске, где је, позивајући се на његово словенско порекло, тражио да обустави стрељање. Међутим, сви ови покушаји нису зауставили Немце да спроведу у дело свој крвави пир. Мациович је годину дана након октобарских дешавања био изведен пред војни суд, али не због стрељања, већ је био оптужен да је наводно примао мито од богатих грађана Краљева да не би били ухапшени. Он је лишен чина и кажњен са пет година затвора, а како би се оправдао, добровољно се пријавио за Источни фронт где је изгубио живот.

Једна од вечитих недоумица када је у питању масакр у Краљеву је питање одгворности. У зависности од политичке климе, одговорност се пребацује са једних на друге. Као дежурни кривци су углавном означени устаници, јер су они својим акцијама изазвали одмазду, па се сматрало како, да није било њихових напада, не би било ни невиних жртава. Делимично су у праву они који критикују оправданост њихове акције, али сличних антиокупаторских покушаја је било доста у српској историји, као уосталом и репресалија окупатора (сетите се Топличког устанка из Првог светског рата и десетина хиљада жртава бугарских окупатора након гушења истог). Све ми се чини како се заборавља злочиначка политика Трећег Рајха која се базира на расистичкој теорији о неједнакости раса. По њој се Словени, а међу њима и Срби, третирају као инферорна раса која у будућој „Новој Европи“ треба да буде истребљена, или да Срби у најбољем случају постану робови на поседима нових Тевтонских витезова. Уколико се има то у виду, онда је јасно да би, пре или касније, становници Краљева, као уосталом и остатка окупарне Југославије, били жртве ове погубне идеологије. Када су историјске чињенице у питању, ствар је сасвим јасна – наредбу за стрељање дао је комадант 749. пука, који је био у саставу 717. дивизије, мајор Ото Деш, позивајући се на наредбе дивизије од 14. октобра да се спровођење мера за одмазду врши само по наређењу пукова.

www.krug.rs/kao-da-je-bilo-nekad/901-mozda-ne-znate-o-krvavom-oktobru.html

Прочитај без интернета:
4 гласa