Када се средином 19. века водила битка за уједињење Италије француски цар Наполеон Трећи предузимао је разне дипломатске и војно-политичке кораке како би спречио стварање једне „нове, велике и снажне европске државе“ на границама Другог француског царства.

Свестан да би појава новог, национално хомогеног и економски консолидованог државног субјекта на политичкој мапи Европе озбиљно угрозила француску позицију једне од водећих колонијалних земаља он је чинио све како би осујетио напоре да војска Ђузепеа Гарибалдија продре у Рим и прогласи коначно уједињење италијанског народа.

У ту сврху Париз је поред отворено ратних мера попут слања својих чета у Ватикан како би заштитиле Папску државу од најезде „јужњака“ користио и данас већ до детаља усавршену медијску пропаганду, представљајући потезе италијанске стране као акт агресије и нарушавања европске безбедности.

Политика борбе против туђе „агресивности“ како би се оправдала тежња по сопственој доминацији није непознаница ни геополитичким процесима у 21. веку. Штавише, она је сада попримила много софистицираније облике, увијене у разне приче о „неопходности наддржавних интеграција, ширењу демократије и поштовању људских права“, што заправо подразумева потчињавање националних (суверених) држава глобалној диктатури под диригентском палицом англо-америчких центара моћи на челу са САД. Циљ те политике је јасан и огледа се у очувању статуса кво-униполарног светског поретка заснованог на либералном капитализму, глобалном корпоративизму и американизацији светске популације.

unnamed (1)

Као најефикасније оруђе за постизање тог циља показала се управо Северноатлантска војна организација, позната под скраћеницом НАТО пакт. Већ од 1949. године, када је и званично формиран, НАТО савез је служио као инструмент за спровођење атлантистичког геополитичког концепта и афирмацију америчке војне, економске па и културне супремације над остатком света.

Створен као „одбрамбени савез“ против растућег међународног утицаја Совјетске Русије очекивало се да ће НАТО престати да постоји након дисолуције СССР-а, рушења Варшавског пакта и пада Берлинског зида. До тога ипак није дошло. Напротив, уместо свог гашења НАТО савез попримио је нови облик, претварајући се у отворено хегемонистички, империјалистички војни блок, у ударну песницу политичког Запада чија једина сврха је постала обезбедити глобалну доминацију САД као најважније силе таласократије.

Сада када је нестао његов највећи „геополитички противник-совјетски црвени медвед“, главни принцип деловања НАТО пакта постала је политика једностраних интервенција, подривања суверенитета и рушења легитимно изабраних националних влада широм света. У том погледу се као незаобилазно подразумева и вођење тзв. хибридних  односно заступничких ратова, спровођење тзв. false flag операција, економско подјармљивање Трећег света и медијско-обавештајна окупација независних држава путем шаролике мреже страних невладиних организација. Такву политику „прикривене агресивности“ руководеће државе НАТО-а годинама спроводе и оправдавају измишљеним претњама уз помоћ добро увежбане формуле „стварања проблема“.

Њена суштина је да се перфидним убацивањем обавештајно-субверзивних елемената у друштвено-правни поредак независних земаља или неког ширег региона дестабилизују политичке прилике, чиме се ствара „проблем“. Након тога се помоћу бруталне медијске манипулације и фабриковања истине за „проблем“ оптужује противничка страна, како би се шира јавност убедила у неопходност примене рестриктивних политичких, економских и војних мера против непријатеља. Оне представљају „адекватно реаговање“ и „решење проблема“. Тиме се сопствена агресивност и експанзија крију иза борбе против непостојеће претње и њеног уклањања.

Најновији пример и потврду такве политике могли смо да уочимо у изјави генералног секретара НАТО пакта, Јенса Столтенберга, који је упозорио на све агресивније наступање Русије у међународној арени и позвао на „јачу и кредибилнију стратегију обуздавања Москве“.

„Русија је највећи сусед НАТО пакта!“, нагласио је Столтенберг.

Да ли је овим први човек западне војне алијансе хтео да поручи како је геостратешко економско и безбедносно јачање Русије, њен повратак у круг светских велесила највећа ноћна мора атлантиста која мора бити елиминисана како би се постигао глобални примат таласократије?

unnamed (6)

Да ли је унутрашње учвршћена Русија са јасним државотворним тенденцијама у спољној политици, усмереној ка повратку утицаја у својим легитимним интересним зонама, егзистенцијална претња Западу који ради реафирмације својих позиција хегемона мора да сведе ту претњу на минимум? Поручује ли то Столтенберг да ће НАТО покушати да Русију као некада Наполеон Трећи Италију спречи у њеној „агресивности“, тј. у обнови њене историјске улоге водеће силе континентализма, стварајући од „највећег суседа НАТО пакта“ распарчану територију, подељену на мноштво међусобно сукобљених марионетских политичких ентитета-државица?

Одговор је да! Вишедеценијска стратегија НАТО пакта јесте управо дисциплиновање и окруживање Русије како би се спречило њено територијално проширење, јер Западу не одговара да у Европи и Азији, на границама својих прекоокеанских интересних сфера, има моћну и јаку државу, свог највећег геополитичког такмаца.

Како би доказао да је наведено истина навешћу неколико кључних примера који указују да НАТО активно ради на спровођењу своје политике опкољавања Русије. То се пре свега одражава у гомилању борбених трупа и свеопштој милитаризацији Арктика, Балтика, Црног мора и Медитерана. Реч је о подручју које се у атлантистичкој геополитичкој доктрини назива „санитарни кордон“, појас држава у Источној и Југоисточној Европи под контролом НАТО пакта које служе као брана продору руског утицаја на запад. То су балтичке земље, Пољска, Украјина, Шведска, Румунија, Бугарска и Финска. Јачање војног присуства Западне алијансе у тим државама посебно је приметно након руског прикључења Крима што је подстакло радикализацију антируске политике на терену.

„Foreign Policy“ је већ 2015. године извештавао о томе како Пентагон разрађује сценарио за рат са Москвом. Као разлог истичу се „недопустиви потези Русије на истоку Европе који угрожавају евроатлантски систем безбедности“. Према наводима овог америчког магазина САД су усвојиле стратегију према којој ће свака територија, коју је Русија „отела силом“, силом бити и враћена.

Аутор стратегије, како је саопштено, јесте бивши главни командант америчких оружаних снага у Европи Филип Бридлав. Русија је у документу представљена као главна претња суверенитету свих европских земаља са којима се граничи. „Русија представља велики изазов нашим партнерима и савезницима и на то гледамо као на глобални проблем који захтева глобалну реакцију“, пише у стратегији.

Убрзо након тога водеће државе НАТО пакта кренуле су са размештањем својих логистичких, обавештајних, ваздушних и копнених снага дуж горе поменутог санитарног кордона. Тако су почетком 2016. године Шведска, Пољска и балтичке земље почеле да јачају своје оружане трупе и повећавају број њихових припадника. Упитан због чега се Стокхолм одлучио на такав потез шведски министар одбране објаснио је да је то било неопходно јер његова држава мора бити спремна за „рат са озбиљним противником“. Није тешко погодити о ком противнику је реч. Наравно, о Руској Федерацији.

Исте године Украјина, Пољска и Литванија склопиле су одређену врсту војног савеза, чија оружана формација располаже са 4 хиљаде војника. У исто време почели су озбиљни притисци Велике Британије на Финску да се Хелсинки одрекне своје војне неутралности и придружи „превентивним одбрамбеним мерама“ НАТО-а против Русије. Јун 2016. године обележило је одржавање монументалне војне вежбе у Пољској под називом „Анаконда“ у којој је учествовало 30 хиљада НАТО припадника чији циљ је био оспособити и припремити оружане снаге источних чланица ЕУ на одбрану од евентуалне „руске агресије“.

unnamed (10)

Америка намерава да 2017. године за више од четири пута — са 789 милиона на 3,4 милијарде долара — повећа издвајање из буџета за распоређивање тешког наоружања и војне технике у Источној и Централној Европи, у циљу „сузбијања Русије“, пише „Њујорк тајмс“. То је и била главна тема обеју протеклих самита држава чланица НАТО-а, одржаних у Тирани и Варшави. Ако упоредимо податке о планираним војним издацима долазимо до закључка да ће САД у овој години за војне сврхе потрошити 587 милијарди долара, док ће Кина и Русија заједно издвојити нешто мање од 215 милијарди долара. Ово је више него јасан доказ ко велику већину буџета користи за финансирање своје агресивне ратнохушкачке политике. То је Вашингтон, а не Москва.

Главни приоритет западних центара моћи је вађење „руског трна из ока“ или како они кажу — спречавање руске агресије. У ту сврху служе чак четири батаљона НАТО-а на Балтику које сачињава од по 800 до хиљаду војника. Тренутно НАТО у источној Европи има укупно око 15.000 припадника. Са обзиром на тренд повећавања НАТО трупа на европском континенту постаје очигледно да борба против исламистичког тероризма иде после „обуздавања“ Москве, што је открила сама Европска команда оружаних снага САД, а у свом говору на 69. заседању Генералне скупштине УН-а изјавио и бивши амерички председник Барак Обама, када је Русију означио за већу претњу глобалној безбедности од Исламске државе.

НАТО фактор такође јача на ширем подручју Јадрана. У том контексту треба поменути да су Хрватска, Словенија, Мађарска и Бугарска започеле формирање заједничких специјалних ваздушних снага под покровитељством команде за специјалне операције Сједињених Америчких Држава. Реч је о снагама које су обучене и опремљене за инфилтрирање у непријатељску позадину, борбу против тероризма и евакуацију својих снага с непријатељских територија. Није тешко закључити да је НАТО оформио ове снаге како би их користио за свој давно отпочети рат „заплашивања источног Левијатана – Руске Федерације“.

Сви важнији стратешки документи НАТО пакта разоткривају да је кључни ratio његовог даљег постојања и модернизације његових капацитета управо политика неутрализације Русије као глобалне светске силе без које нема међународне безбедности. Тако „Стратешка концепција НАТО-а“ за 2020. годину међу своје приоритете поставља јачање војног присуства Алијансе како на простору некадашњег СССР-а тако и на подручју Блиског истока. Не смемо заборавити да је управо Блиски исток у спољнополитичкој агенди америчке „дубоке државе“ место најжешћег распламсавања локалних сукоба како би се порушила ионако крхка стабилност међудржавних односа у региону.

Блиски исток је важан за стратешко позиционирање западног војног и политичког блока јер се његовом контролом постиже неопходна „стратегијска дубина“ за продор ка руским границама како би се неутрализовале све важније војно-логистичке тачке одбране Москве. Главна мета геополитичког удара Запада су стратешки важна пространства Сибира, богата природним ресурсима. Кремаљ треба спречити у намери да успостави надзор над транзитом нафте и гаса у региону. Зато и не чуди да амерички естаблишмент путем моћног обавештајно-безбедносног сектора годинама потпомаже терористичке групације на овом подручју. САД су најодговорније за оружане сукобе у Сирији, што потврђују и новообјављени документи Хилари Клинтон са сајта Викиликса, у којима се говори о потреби ангажовања америчких снага у рату против Асада, као помоћ Израелу, те тактизирање у борби са Исламском државом, све у настојањима да се између осталог ограничи руски утицај у Сирији и обузда осовина Русија – Иран – Сирија.

unnamed (9)

Тако се врши притисак на Москву непосредно дуж њених граница, стварајући зоне дестабилизације, тзв. кризна жаришта која прете да се рефлектују и на унутрашњу ситуацију у држави.

Пораз Демократске партије на америчким председничким изборима (и победа Доналда Трампа) за многе је био знак да ће се спољна политика Беле куће када је у питању НАТО савез значајно променити. То потврђују и првобитне изјаве новог републиканског председника који је Западну алијансу означио за застарелу организацију и позвао на прекид америчке интервенционистичке политике у свету. Међутим, чини се да најновији Трампови потези (ваздушни удар на Сирију, слање ратних носача авиона ка обалама Корејског полуострва) управо воде ка оснаживању глобалне улоге НАТО пакта, а не ка њеној минимизацији. Да ли су они само одраз привременог попуштања пред великим притиском тзв. дубоке државе и Трампова куповина времена како би успео да се избори са представницима крупног и финансијског капитала, војно-индустријским естаблишментом или пак коначан пораз његове најављиване реформистичке политике? Остаје да видимо. До тада машинерија НАТО пакта наставља да јача.

Пре само неколико дана група америчких невидљивих борбених авиона Ф-35 стигла је у базу Краљевских ваздухоплових снага Велике Британије у Лејкенхиту, чиме се показује приврженост САД савезницима у НАТО-у, саопштио је Пентагон. „Раша тудеј“ наводи да је то распоређивање део планираних вежби НАТО-а с циљем „застрашивања“ Русије. Треба напоменути да ће авиони британске краљевске авијације у мају ове године бити премештени у Румунију у оквиру НАТО акције милитаризације источне Европе, пише Раша тудеј. Како се наводи, четири авиона типа „тајфун“ ће бити пребачена у ваздушну базу „Михаил Когалничеану“ до септембра ове године. Они ће вршити патролу над Црним морем.

Упоредо са том акцијом НАТО је службено покренуо прво распоређивање једног мултинационалног батаљона у Пољској у склопу јачања источног крила Северноатлантског савеза према Русији. Борбени батаљон од око 800 војника под америчком је командом уз учествовање британских, румунских и хрватских војника, преноси телевизија Н1.

То „гурање Кремља у ћошак“, које је познати амерички геополитичар Алфред Мехен назвао стратегијом „Анаконде“ брани Русији излазак на топла мора и тако је геополитички гуши. Највећи интензитет тог „гушења“ се спроводи управо у источном делу Европе јер она у таласократским концепцијама међународног поретка заузима геостратешки важно место.

То најбоље осликава тзв. Мекиндерова формула, названа по оснивачу геополитичке науке, која гласи: „Ко влада Источном Европом, влада Срцем континента; ко влада Срцем континента, влада Светским острвом; Ко влада Светским острвом, влада светом“.

unnamed (8)

У њој се заправо одражава перманентни сукоб између таласократских и телулократских сила, конфликт атлантистичких САД и Велике Британије на једној и Русије на другој страни. Између њих се води борба за „Срце континента“, које представља руску територију, средишњу копнену масу Евроазије из које Москва црпи своју геополитичку моћ. Управо због тога НАТО тежи ка пенетрацији свог утицаја на области од Финске на северу до Турске и Грчке на југу.

Од краја Хладног рата Запад је вршио асиметричне нападе на Русију са више страна – либералном шок-терапијом у економији, агресивном вишедимензионалном кампањом у сврху једноставнијег НАТО наступања ка истоку и вештачки конструисаним кризама, тзв. зонама контролисаног хаоса на подручјима на која Москва полаже легитимно историјско право.

Тако су геополитички мотивисани оружани сукоби под западном диригентском палицом почели у Нагорно-Карабаху 1988. године, наставили се у Придњестровљу 1991., да би свој зенит достигли у Абхазији и Јужној Осетији 2008. године, Донбасу 2014. године као и споља подстакнутом грађанском рату у Сирији који још траје. Томе треба додати и дешавања на Балканском полуострву, које се у британским политичким круговима увек перципирало као „стомак Европе“, рањиво место, подложно руском утицају пре свега због српског фактора путем којег Москва може да продре до Јадранског мора. Због тога је Запад након рушења бивше Југославије и агресије на Србију помоћу НАТО и ЕУ интегрисао већину новоформираних државица у своју спољнополитичку орбиту. Градњом Бондстила, највеће војне базе изван САД, увлачењем Црне Горе у своје редове, подстицањем тзв. локалних сукоба ниског интензитета на Космету, БиХ и Македонији, подршком великоалбанских претензија Тиране и постављањем противракетног штита у Румунији НАТО је вршио геополитичко уклињавање у европски континент. Његова сврха је постићи потпуни надзор над тзв. средоземним римландом (обалним појасем) чиме се слаби одбрамбени потенцијал Русије и ствара одскочна даска за њено даље опкољавање. Познати српски геополитичар Миломир Степић постепено географско ширење НАТО-а на Балканско полуострво види као стварање „балканског геополитичког и геостратешког лука“ атлантизма. Његов циљ је спречавање јачања руског (па и немачког) утицаја односно присуства у јадранском и егејском приобаљу.

Све до сада изложено јасно указује да су управо атлантистичке структуре те које на међународној позорници наступају агресивно, док све што Русија ради може да се окарактерише као одбрана од те агресивности. Москва је више пута поручила да је политика комуницирања са позиција силе неприхватљива и да она жели равноправан партнерски дијалог са НАТО пактом. Она је чак предложила и стварање система недељиве колективне безбедности у којем ће приоритет имати борба против заједничког непријатеља – исламског милитаризма оличеног у ИСИЛ-у.  Међутим, прихватање те идеје, сматрају западни политичари, значило би одрицање НАТО-а и његових атлантистичких ментора од настојања да постану „господари читавог света“.

Одговор на питање зашто је хегемонизам ударна песница англо-америчке политичке парадигме лежи у самој геополитичкој природи таласократске позиције САД. Као водећа поморска сила и предводник неолибералистичке идеологије Америка је заједно са својим евро-атлантским вазалима приморана да води експанзионистичку политику како би обезбедила преко потребне услове за очување положаја доминантне мега државе. Америчка надмоћ у свету до пуног изражаја долази само у условима глобалне нестабилности, и перманентног прекомпоновања светских односа, промене и инаугурације државних режима у појединим државама у режији САД. За разлику од руске телулократије америчка таласократија није самодовољна. Да би „живела“ она мора да дестабилизује туђе територије како би отимала од других, јер је то modus operandi њеног опстанка, док је руска држава довољно богата природним ресурсима да не мора да узима оно што није њено. Суверена руска држава са стабилним геополитичким окружењем је незаобилазан фактор у постизању равноправног, мултиполарног устројства света, света лишеног англосаксонске доминације. Зато свако јачање Русије као изразито континенталне државе угрожава атлантистичке позиције јер тежи да из „каоса“ униполарног света створи „ред“.

 

 

Мр. Данијел Игрец

www.vidovdan.org/2017/04/26/mr-danijel-igrec-nato-pakt-sredstvo-geopolitickog-opkoljavanja-rusije/

Прочитај без интернета:
5 гласовa