Књига некадашњег вишег тужиоца Џона Џ. Лофтуса „Нацистичка тајна Америке“, у којој он описује како је Министарство правде Сједињених Америчких Држава онемогућавало рад Конгреса, блокадом конгресне истраге у вези са славним америчким породицама које су финансирале Хитлера, Стаљина и арапске терористе, уводи читаоца у најстрожије чуване тајне владе у Вашингтону. Реч је о нецензурисаној верзији првобитне књиге, „Белоруска тајна“, чији је оригинални рукопис цензурисала влада САД. Магазин Таблоид у неколико наставака објављује најинтересантније делове из овог вансеријског публицистичког дела

Како Рузвелт није веровао ни свом Стејт департменту нити Министарству правде, поверио је послератно испитивање америчке финансијске сарадње са нацистима Хенрију Моргентауу, свом секретару за финансије.

Моргентау је започео Операцију уточиште, програм трагања за путем нацистичког капитала натраг до западних инвеститора. После Рузвелтове смрти, Моргентау је био дискредитован због антинемачког става у време када је Америка наводно требало да поново изгради Немачку као бедем против надирања Руса. Далс је преузео Операцију уточиште и искористио је као параван за ОПЦ-ово регрутовање нациста.

Иако је Далс уништио индекс Уточишта, неколико оригиналних Моргентауових досијеа измакло је Далсовој сецкалици за документа, и они се могу наћи у досијеима Стејт департмента о агентима у иностранству.

На пример, у таквом швајцарском досијеу открио сам да је Операција уточиште истраживала и самог Далса, оптужујући га за прање новца за рачун нациста. Мој историјски роман Дрво сведок, бави се том епизодом у извесним појединостима. Дијалог је измишљен, али прича је истинита. Досијее Уточишта украла је Елинор Далс и дала их ционистичкој обавештајној служби. Онда су уценили Нелсона Рокфелера да притисне латиноамеричке државе и обезбеди додатне гласове у УН за стварање државе Израел.

Уништавање заробљене нацистичке документације била је омиљења тактика Далса и његових корпоративних „волонтера“ који су остали тамо како би управљали окупацијом послератне Немачке. Већина нацистичких докумената била је отпремљена у стару фабрику торпеда на реци Потомак у Александрији, у држави Вирџинија. Тамо су представници разних обавештајних служби требили документа под маском Пројекта европских аквизиција Министарства рата (ЕАП). Ови досијеи су били индексирани на холорит-картицама, некој врсти примитивног рачунарског система где су металне шипке клизиле кроз одговарајуће рупе на ивицама картица. Има још много докумената наведених у индексу ЕАП који никада нису предати Националном архиву.

Пронашао сам неке од тих недостајућих докумената када сам похарао канцеларију професора Александра Далина, шефа катедре за историју на универзитету Стенфорд. Престрављени професор је брзо исповртео кутије са необјављеним извештајима Ајнзацгрупен (Еинсатзгруппен), подацима мобилних јединица СС за убијање по Источној Европи. У тим документима била су имена нацистичких колаборациониста из Белорусије и Украјине, људи који су заслужили своја одличја масовним убиствима сопствених земљака. Слични подаци о пољским колаборационистима уклоњени су са суђења у Нирнбергу пре него што су Руси стигли да дођу до њих.

Од свих украдених докумената које је професор Далин извукао из своје ризнице највише су ме узнемирили необјављени мемоари једног вишег официра СС, Фридриха Бухарта, који је написао историју нацистичке окупације Источне Европе. Професор Далин је плагирао Бухартов рукопис у сопственом чувеном делу, Русија под немачком владавином. Бухарт је био вођа Воркоммандо Москау, једне од мобилних јединица СС за убијање које су се специјализовале за регрутовање локалних сарадника из Белорусије и Украјине као шпијуна.

Далин ми је признао да су његови нацисти коришћени и у Руском истраживачком пројекту на Харварду, и дао ми списак шифара „анонимних“ учесника у интервјуима, међу којима су готово сви било колаборационисти са нацистима. Пронашао сам одговарајуће досијее на Харварду у фиоци Б2. И Харвард и Стенфорд дугују извињење због академске преваре пред јавношћу и загађења готово целог поља руских социолошких студија за време Хладног рата.

„…Превише се приближио истини“

Нацистичко заташкавање осмислила је обавештајна служба Стејт департмента САД. Пријатељ Џорџа Кенана, Густав Хилгер, био је веза између немачког министарства спољних послова и мобилних јединица СС за убијање. Кенан је лично регрутовао Хилгера и покушао да га доведе у Америку. Кенан је урлао на мене преко телефона да каљам његов углед, али је тихо одустао од претњи тужбом кад сам му рекао да сам прочитао његове досијее. Слично сам доживео и од Хенрија Кисинџера.

Кисинџер је регрутован као професионални шпијун за Далса убрзо после завршетка рата у Европи. Премда нема доказа за то да је он лично регрутовао нацисте, Кисинџер је руководио канцеларијом у којој су чувана документа о регрутацији нациста. Онда се пребацио на Харвард где се специјализовао у регрутацији страних студената за шпијунажу. Касније је радио за Далса у славно време Уреда за координацију политике (ОПЦ). Ангажован је као консултант групе приватних лица познате као Уред за истраживање операција, која је смерала да користи бивше нацисте као агенте иза руских линија за случај ИИИ светског рата. Помињање строго поверљивог Кисинџеровог документа било је цензурисано у првобитном рукопису ове књиге.

Али Кисинџер и Стејт Департмент су имали сада свесног помагача у нацистичком заташкавању. Министарство правде САД све време је знало где се могу наћи Роклерови нестали сведоци. Немачки банкари које је Роклер покушавао да оптужи у Нирнбергу ангажовали су директоре америчких и британских фирми – који су потом постали тајни становници логора под називом „Пепељара/Канта за ђубре.“

Специјални помоћник врховног тужиоца Виктор Сверинген чувао је америчке и британске финансијере скривене од њушкања нирнбершких тужилаца.

Тактика каљања политичког угледа приморала је Роклера да оде пре него што сам могао да му кажем због чега све истраге о нацистичким финансијским злочинима бивају осујећене. Превише се приближио истини. Новац који је финансирао банке и фирме Трећег Рајха дошао је са Волстрита и из лондонског „Ситија“, финансијског кварта који је у Енглеској еквивалент Волстрита. Председник Рузвелт је знао за то, као и његов секретар за финансије, Хенри Моргентау.

Да је поживео, Рузвелт би можда успео да поднесе оптужбе за издају против главних људи са Волстрита. Крајем деветнаестог века, неке од најбогатијих америчких породица сакупиле су новац како би основале агресивне и бруталне монополе, картеле и друге организације за намештање цена. Њихова перфидна и грабљива пракса донела им је надимак „Пљачкашки барони са Волстрита.“ Било је међу њима и демократа попут породице Хариман (и касније Кенедијевих), али Пљачкашки барони су махом били нескривени републиканци. Породице Рокфелер, Дипон, Буш и Вокер биле су само неке од њих.

Одувек сам говорио како ни Џ. Ф. К-а ни Џорџа W. Буша не треба кривити због тога што су њихови родитељи или дедови инвестирали у Хитлера. Многи људи не схватају да је Џозеф Кенеди купио своје акције из нацистичке ере преко Прескота Буша. Путовали су заједно у Немачку пре рата.

Теди Рузвелт, свакако најпоштенији међу републиканским председницима, једини је у оквиру партије покушао да баци Пљачкашке бароне на колена. Убедио је Конгрес да донесе екстремно строге анти-трустове, анти-картелске и анти-монополске законе. Године 1918., Пљачкашки барони су узвратили ударац и некако убедили Конгрес да донесе Веб-Померенов закон. Захваљујући том пропису, инвестициони капитал је у бујици напустио Америку и тиме допринео краху 1929. и великој економској кризи.

Браћа Далс и Муслиманска браћа

Током двадесетих година двадесетог века, Пљачкашки барони су нациљали три земље за преузимање: Немачку, Русију и оно што данас познајемо као Саудијску Арабију. Тактика је увек била иста: Амерички картели себи подмићивањем отворе пут у пријатељски настројене владе, а онда штите своје инвестиције унајмљивањем локалних плаћеника – плаћених терористичких група које штите њихове интересе.

У Саудијској Арабији, терористи у најам били су познати под именом Ikhwan al Muslimeen, Муслиманска браћа, или колоквијалније, Муслиманско братство. Пљачкашки барони су наоружали ту групу фанатичних вехабија који су истерали мирољубиве хашемитске владаре из Меке и Медине и довели на власт кућу Сауда. Сауди су назвали земљу по себи, створили нафтну компанију заједно са својим америчким инвеститорима (Арамцо), а онда по кратком поступку избацили Икхwан терористе уз Саудијске Арабије. Сауди нису ни најмање били глупи.

Ikhwan al Muslimeen су се скрасили првенствено у Египту, где су се придружили египатском муслиманском братству које је 1928. године створио Хасан Ал Бана. Он је био предани обожавалац и дописивао се с младим Адолфом Хитлером.

„На небу Алах, на земљи Хитлер“, био је њихов бојни поклич.

Хасаново Муслиманско братство се потпуно интегрисало са мрежом немачких обавештајаца и пропаганде током 2. светског рата. Специјализовали су се за тероризам и атентате на савезничке војнике, обећавајући немачком генералу Ервину Ромелу да неће затећи нити једног живог савезничког војника када стигне у Каиро.

Арапски нацисти су остали једини сегмент Трећег Рајха који никада није био кажњен, па чак ни размонтиран.

После рата, британска тајна служба је 1948. ангажовала је иркванске терористе и користила их као пету колону у покушају да уништи тек насталу државу Израел. Кад су Гамал Абдел Насер и левичари преузели Египат, забранили су ту огромну војску арапских нациста која је сада имала готово седамсто педесет хиљада војника.

Током педесетих година XX века, исти они Пљачкашки барони који су помогли да се финансира и оснује првобитни саудијски Ikhwan al Muslimeen, убедили су своје саудијске партнере да их приме натраг.

Саудијци су радо примили нацистичке избеглице попут египатских Ikhwan al Muslimeen и дали им држављанство. Египатски нацисти су макар били писмени.

Саудијци су користили Муслиманско братство као школске учитеље. Био је то савршени налет нацистичког расизма и вехабијске дволичности и у Америци су ствари биле у налету. Када је изабран Ајзенхауер, један од адвоката Пљачкашких барона, Ален Далс, некадашњи шеф ОПЦ-а, постао је директор ЦИА. Његов брат, Џон Фостер Далс, постао је Ајзенхауеров државни секретар. За време владавине те двојице, цурење нацистичких досељеника претворило се у поплаву.

Браћа Далс су продала терористичке групе Муслиманског братства увек лаковерном Ајзенхауеру као противтег арапским комунистима. Била је то трагична грешка. Историја бележи да је Муслиманско братство изродило све касније сунитске терористичке групе, од Хамаса до палестинског Исламског џихада. Мухамед Квуб, брат шефа нацистичке пропаганде, био је лични учитељ Осаме бин Ладена. Премда Конгрес и ЦИА то нису знали, корене трагедије од 11. септембра треба тражити у Ајзенхауеровој администрацији.

Непосредно пре него што ће га најурити председник Кенеди, Ален Далс је већ довео прве вође Муслиманског братства у Америку.

Године 1963, Ибрахим Јазди је основао Удружење муслиманских студената у Хјустону, у Тексасу, као параван за Муслиманско братство. Јазди је радио са Ричардом Котамом, оперативцем ЦИА у тиму ОПЦ-а из 1953., под Џоном Волером и Кермитом Рузевелтом који је збацио са власти Мосадека у Ираку; Јазди је организовао кампове и ћелије Муслиманског братства широм САД током седамдесетих, али је забрањивао протесте против Шаха.

Онда се појавио у Паризу одмах до Мусавија Хомеинија, „инстант“ вође такозване Исламске револуције против Шаха. Махинације Муслиманског братства донеле су браћи Далс профите од иранске нафте који су трајали целу деценију, али су зато Америку оставиле да се три деценије бори против фанатичних исламских противника.

Пљачкашки барони су арапске нацисте последњи пут извели на светлост дана почетком осамдесетих, када је Муслиманско братство било оснажено у Америци како би регрутовало другу генерацију арапских фашиста за борбу на страни муџахедина у Авганистану.

Абдула Јусуф Азам, духовни вођа Муслиманског братства и главни ловац на душе у муџахединском покрету, био је верски ментор Осаме бин Ладена.

Наравно, ЦИА је била скрајнута док је потпредседник Буш уливао паре преко саудијске и пакистанске владе како би поново купио услуге икванских терориста.

И дан-данас, америчка влада је једина велика сила која није прогласила Муслиманско братство за терористичку групу. У ствари, Стејт департмент и даље троши доларе наших пореских обвезника како би финансирао пропагандне покушаје да се Муслиманско братство прикаже као „реформисана“ и „умерена“ опција са којом се може сарађивати. Али права истина је то да су наши пословни људи са њима у „дилу“ све време, како у Египту, тако и у Ирану.

Финансирање Хитлера био је подухват две америчке партије

Друга велика терористичка група коју су ангажовали Пљачкашки барони била је млада Нацистичка партија у Немачкој. Овде је америчко Министарство правде одиграло критичну улогу. Врховни тужилац Сједињених Држава радио је као „торбар браће Далс“ делећи мито на Версајској мировној конференцији. Услови тог мира одговарали су само Пљачкашким баронима. Тегобне ратне репарације морале су се исплатити у злату, које су Пљачкашки барони били спремни да позајме Немачкој и заузврат добију немачке привредне хартије од вредности. Породица Рокфелер, Џ. П. Морган и породица Дипон сити су се награбили немачких инвестиција између два рата.

Можда је немачка валута била готово безвредна, али немачке акције су биле од непроцењиве вредности. До тридесетих година двадесетог века, Немачка је готово остварила монопол на индустрије високе технологије, посебно у хемијским процесима. У ствари, Дизелдорфска конференција о патентима 1939. планирана је како би се формализовала доминација Пљачкашких барона над светским тржиштима преко патентних картела. Пошто је Немачка допуштала, и чак подстицала постојање картела, Пљачкашки барони су се тамо осећали сасвим као код куће. Хитлер и његова Нацистичка партија финансирани су како би се зауздали синдикати и комунисти: био је то само пас на повоцу, или су макар тако мислили. Његов министар финансија , Хјалмар Шахт, рођен је у Бруклину и знао је како се игра на Волстриту.

Херберт Вокер, деда председника Џорџа Херберта Вокера Буша, увео је инвестициону фирму браће Браун из Британије како би се удружила са Харимановима и Рокфелеровима. Компанија Браћа Браун Хариман је имала толико веза кроз корупцију са нацистичким режимом да је постала једина банка у историји државе Њујорк која је икада добила дозволу да уништи своју ратну и предратну документацију. Свакако је имала довољно утицаја да то изведе – два њена клијента у нацистичким инвестицијама, Нелсон Рокфелер и Аверел Хариман, постали су гувернери Њујорка.

Вокеров зет пијаница, Прескот Буш, добио је место у управним одборима неколико нацистичких параван-компанија и служио као директор Унион банке у Њујорку, која је у потаји била кореспондент са својим сестринским банкама у Амстердаму и Берлину. Ко год да победи у ИИ светском рату, својина над холдингом Тисенових компанија могла се пребацити оној страни која превлада.

Није заиста фер рећи да је ико од Пљачкашких барона био „за нацисте“ пошто су се њима заправо више допадали конзервативни монархисти и католици него Хитлер.

Хитлер никада није сазнао да су Тисенови и њихови инвеститори са Волстрита задржали своју финансијску контролу нетакнутом, макар све док није избио рат, па су коначно обелодањене и везе Волстрита са трећом терористичком групом.

После руске револуције, управо су Хариманови, окореле демократе, у потаји финансирали руску мањинску партију (бољшевике) насупрот већинских мењшевика. Упркос чињеници да су америчке трупе биле у Русији у покушају да подрже продемократски настројене мењшевике, Хариманови су почели са илегалним испорукама злата Лењину и његовој Бољшевичкој партији. Бољшевици су обећали да ће наставити са политиком бившег Цара која је подржавала картеле. Русија је располагала сировинама попут магнезијума и гвоздене руде, док су Тисенови имали приступ технолошки усавршеном челику и хемијским процесима за прераду сировина у челик.

Донета је одлука да Пљачкашки барони финансирају немачко-руски индустријски парк у источној Пољској. Ширина руских шина разликује се од европских, па је парк морао да буде смештен у близини руске границе, али и недалеко од налазишта угља. Да би се помогло у решавању проблема са железницом, изграђен је низ канала који су омогућавали Русима да баржама превезу сировине до реке Висле. Пољска покрајина Силесија одабрана је за тај индустријски парк због приступа Висли и близине огромних депозита угља. Силесијско-америчком компанијом за угаљ управљали су Хариманови, са Прескотом Бушом у управном одбору. Финансирање Хитлера био је подухват обе америчке партије.

Будући индустријски парк планиран је у граду Освјећиму, или Аушвицу, како су га називали Немци. Изучаваоци холокауста никада нису ни посумњали да је Аушвиц првобитно био планиран као профитни центар за Волстрит, али било је тако.

У протекле четири године, независна режисерка Клер Реги исцрпно је истраживала досијее са којих је управо скинута ознака „строго поверљиво“ о људима који су финансирали Хитлера. Њен филм, са радним називом „Америчке тајне“, требало би да буде спреман за приказивање 2011. године, заједно с интернет страницом на којој ће бити списак историјских докумената и извора за сваки од навода у филму.

Године 1979., ја сам био адвокат кога је директор ОСИ-ја Волтер Роклер поставио за вођу „Белоруског пројекта“, привидно свеобухватне ревизије америчких и немачких досијеа у вези са холокаустом у Белорусији (како су је нацисти називали, Беларус).

Приватно, Роклер ми је у потаји дао задатак да сазнам ко је одговоран за саботирање послератних истрага о нацистичким банкарима у Међународном војном трибуналу у Нирнбергу. Као бивши војни официр, знао сам понешто о обавештајним операцијама, и провео сам више од две године уроњен у строго поверљиве досијее Сједињених Држава и њихових савезника. Када сам био спреман 1981., поднео сам свој рукопис на проверу влади.

Иако ми је Министарство правде дало осетљиве дозволе за приступ документацији других агенција, тражили су да свој рукопис унапред доставим ЦИА, која је координирала ревизију међу агенцијама пре објављивања. ЦИА је брзо цензурисала свако помињање улоге Ватикана у кријумчарењу нациста. Али, иначе, на потпуни ужас Министарства правде, људима из ЦИА се књига прилично допала и они су ми помогли да смислим пасусе и „заобилажења“ помоћу јавних извора како бих избегао даље цензуре.

На крају крајева, ја нисам кривио ЦИА за регрутацију нациста као шпијуна у време Хладног рата, већ њима супротстављену шпијунску агенцију у Стејт департменту, ОПЦ.

(Наставиће се)

Џон Џ. Лофтус / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/nacisticka-tajna-amerike-2/

Прочитај без интернета:
1 глас