Књига некадашњег вишег тужиоца Џона Џ. Лофтуса „Нацистичка тајна Америке“, у којој он описује како је Министарство правде Сједињених Америчких Држава онемогућавало рад Конгреса, блокадом конгресне истраге у вези са славним америчким породицама које су финансирале Хитлера, Стаљина и арапске терористе, уводи читаоца у најстрожије чуване тајне владе у Вашингтону. Реч је о нецензурисаној верзији првобитне књиге, „Белоруска тајна“, чији је оригинални рукопис цензурисала влада САД. Магазин Таблоид у неколико наставака објављује најинтересантније делове из овог вансеријског публицистичког дела

Амерички обавештајни систем је био готово једнако сложен као нацистички апарат, а међусобне борбе његових припадника једнако замршене. Све до Другог светског рата, Сједињене Државе нису имале централизовану обавештајну агенцију. Постојао је војни Г-2, морнарички ОНИ, мали „истражни биро“ Стејт департмента, те Федерални биро за истраге који је био активан у домаћој контрашпијунажи. Разорни јапански напад на Перл Харбор указао је на недостатак сарадње међу тим агенцијама и суштинску потребу за координацијом. Председник Рузвелт је одобрио стварање Уреда за стратешке службе (ОСС) у том циљу и поставио пуковника Вилијама Џ. Донована, хероја из Првог светског рата и старог колеге са студија права на Колумбији, на чело те организације.

„Дивљи Бил“ Донован је формирао ОСС по сопственом лику. Бомбастичан и смео, он је регрутовао агенте у фирмама са Волстрита, најбољим факултетима и великим корпорацијама. Старе војнообавештајне агенције са презиром су гледале на нову организацију и тврдиле како њени иницијали значе „О, тако отмени“.

Без обзира на то, после неизвесног почетка, ОСС је постигао солидне резултате у тајном рату против нациста и Јапанаца. Импресиониран успехом ОСС-а, Рузвелт је планирао, док се рат ближио крају, да створи трајну, централизовану обавештајну агенцију којој би језгро била Донованова агенција. Али он није рачунао на Џ. Едгара Хувера, који је већ дуго био на челу ФБИ-ја. Хувер је сматрао да он, а не Донован, треба да води један такав обавештајни апарат. План који је Донован припремио председнику за разматрање процурео је до жестоко антирузвелтовски настројеног Чикаго трибјуна, који је упозорио да ФДР покушава да створи „Амерички Гестапо“. После Рузвелтове смрти, генерали и адмирали који нису подносили Донованову моћ, убедили су председника Трумана да расформира ОСС од 1. октобра 1945.

Преживеле обавештајне агенције почеле су да се такмиче око остатака Донованове организације. Министарство рата је преузело контраобавештајни одсек ОСС-а, који је тамо претворен у Јединицу за стратешке службе пошто је цело његово особље запретило оставком уколико их буду терали да раде за Хувера. Захваљујући томе, задатак откривања совјетских шпијуна био је подељен између ФБИ-ја и војске, а та подела ће касније имати трагичне последице Стејт департмент је себи прикључио политички обавештајни одсек ОСС-а, са свим његовим досијеима.

Нацистичка тајна Америке (2)

Бивши генерал мајор Хитлеровог Вермахта, Рајнхард Гелен, имао је користи од те борбе. Све америчке агенције жарко су желеле његове услуге, а он је захтевао високу цену за њих. Гелен је склопио пакт са владом САД и вратио се у јулу 1946. у Немачку, где му је дозвољено да формира сопствено обавештајно царство. Имао је уговор с Американцима по ком се подразумевало да ће једног дана, кад буде успостављена немачка влада, он доћи на власт. (1. априла 1956., Гелен је постао шеф Бундеснацхтрицхтендиенст (БНД), званичне обавештајне службе Савезне Републике; пензионисао се 1968.)

Војска и Морнарица САД, Стејт департмент и ФБИ добијали су податке које је Гелен штанцовао, али приступ његовим оригиналним изворима био је строго ограничен. Гелен је имао доста разлога да буде обазрив. Морао је да спречи Американце да сазнају колико је током рата његова организација била пуна Совјета. Тачно, имао је он приступ Совјетском Савезу, али проћи ће године пре него Савезници сазнају да је тај приступ ишао у оба смера.

По повратку у Немачку, Гелен је почео да поново окупља своје особље аналитичара обавештајних података у главном штабу у Оберурселу, близу Франкфурта. Бивши припадници особља ФХО-а из америчких затвора за ратне заробљенике кришом су препуштени Гелену. Амерички војни закон му је бранио да запошљава ратне злочинце и бивше припаднике СС-а или Гестапоа, који су били оптужени као криминалне организације на суђењима у Нирнбергу, али Гелен је сматрао да Американцима неће сметати оно што не знају. Људи са црне листе били су запошљавани, добијали друга имена и лажна лична документа, тако да је он могао да тврди како није ништа знао о њиховој прошлости.

Преостао је само један проблем: где ће Гелен пронаћи довољно сирових обавештајних података коју би његова машина могла да свари и преради? Американци су га притискали жељни моменталних резултата како би оправдали знатне суме новца, а поготово и ризика услед оснивања Геленове организације.

Дубоко закопана тајна: Мрежа нациста остала на власти у Немачкој и након Другог светског рата

Гелен је имао решење за то. Добрим делом рата, седиште ФХО-а је било у Смоленску, на делу територије коју су нацисти намеравали да припоје Белорусији. Лидер колаборациониста у Смоленску био је енергични белоруски националиста по имену Радослав Астровски, који је импресионирао Гелена и командовао мрежом тајних доушника који су могли да обезбеде много обавештајних података. Гелен је сазнао да се Островски крије у британској зони и предложио му план сарадње. У замену за информације која је прикупила мрежа Островског у логорима за расељена лица, Гелен му је понудио могућност заштите од прогона због ратних злочина, ослањајући се на своје америчке спонзоре.

Доушници плаћани робом

Гелен и Островски су имали много тога заједничког. Обојица су знали како да преживе, и обојица су били професионални конспиратори спремни да служе сваком господару само да би постигли свој циљ. А обојица су имали невероватну срећу. Њихов тајни савез је био зацементиран у време кад су њихови амерички доброчинитељи доносили одлуку о томе да се на замашан начин баве обавештајним послом. Почетком 1946., председник Труман је схватио да је погрешио кад је размонтирао ОСС и предузео је стварање Централне обавештајне агенције (ЦИА). „…Супротстављени обавештајни извештаји који су ми пролазили преко стола збуњивали су ме и раздраживали, тако да сам остајао монументално неинформисан“, пожалио се он.

Први корак је било организовање Централне обавештајне групе (ЦИГ) ради регулације информација које су приспевале у Белу кућу из Стејт департмента, војних служби, ФБИ, и бројних других извора. Председник је желео обавештајну службу која ће му говорити шта Руси спремају. Али Труманов избор човека за директора Централне обавештајне групе био је крајње погрешан.

Иако је Труман због много чега заслужио дивљење, председник је мислио да добро влада уколико пријатељу повери посао. Контра-адмирал Сидни В. Соуерс је био један од Труманових пајташа с покера који је био власник продавница Пигли Вигли у Мемфису, а онда је водио канцеларију за осигурање у Сент Луису пре него што је своје ратне услуге понудио Морнарици.

Два дана пошто је Соуерс положио заклетву приређен је пријем у Белој кући на којем је Труман у шали овоме поклонио црни шешир, плашт и дрвени бодеж. Соуерс није могао да се снађе и после шест месеци га је заменио генерал потпуковник Хојт С. Ванденберг, који је командовао Деветом ваздухопловном јединицом у Африци и Европи. Њему совјетски послови нису били страни, пошто је служио као шеф америчке ваздухопловне мисије у Русији од 1943. до 1944. године.

Ванденберг је видео ЦИГ као одскочну даску за четврту звездицу и место шефа генералштаба Ваздухопловних снага чим је овај створен, али за годину дана колико је провео на месту директора централне обавештајне агенције саградио је шпијунско царство. Није га у томе ометала ни чињеница да је био сестрић Артура Х. Ванденберга, републиканског председника сенатског Комитета за међународне односе. Кад су ађутанти предложили генералу да се оснује истраживачко одељење са особљем које би бројало осамдесет људи, он је то вратио с наређењем да се смисли план за осамсто запослених.

Код Немаца поштујем све: кошарку, нацисте, хулигане…

Ванденбергова најважнија аквизиција односила се на обавештајне операције ОСС-а, које су пребачене у Министарство рата у време кад је размонтирана Донованова агенција. Име јој је промењено у Уред за специјалне операције (ОСО) и она је донела особље од хиљаду људи. ЦИГ је такође делио надзор, заједно са војнообавештајном службом Г-2, над Геленовом организацијом и плодовима њених напора.

Гелен је био одушевљен опсежношћу Ванденбергове визије и предвидео је значајно повећање у сопственом финансирању и мисији. Изоставивши нацистичку прошлост својих регрута, Гелен је нове послодавце известио о томе да постоји мрежа Белоруса који оперишу у логорима за расељена лица, и који би волели да помажу Савезницима. У замену за признање њиховог антикомунистичког националистичког покрета, Белоруси ће у потаји циљати комунистичке шпијуне који раде у емигрантској заједници. Та понуда је побудила интересовање, зато што је совјетска шпијунажа већ неко време била драматично све присутнија међу изгнаницима. Гелен је започео Операцију Дуван, план да се белоруски доушници искористе за помоћ војном контраобавештајном корпусу за истеривање совјетских агената на видело. Он се надао не само да ће се интегрисати са ЦИГ, већ и да ће неутралисати све већи притисак ловаца на нацисте који је долазио из ЦИЦ-а.

Гелен је преплавио Американце „аутентичним“ документима које су му обезбедили Белоруси. Велики број Геленових информација односио се на саме логоре за расељена лица. Стотине хиљада избеглица и људи који су преживели нацистичке бруталности живеле су у тим логорима. Међународна организација за избеглице се јуначки трудила да их храни и облачи док се за њих не пронађе решење. За Гелена је било нормално да плаћа доушнике робом која је стизала преко америчке војне поште, а ови су то могли да препродају са значајном зарадом. Читаве заједнице избеглица у послератној Немачкој пролазиле су логорима за расељене у потрази за најмањим гласинама које би Гелен могао да препрода одувек лаковерним Американцима.

Али, у првим послератним годинама, војска је имала само сумње. Те сумње су се појачале кад је ЦИЦ натрапао не неке од Геленових агената у својим претрагама са циљем денацификације. Нико нормалан не би користио избеглог нацистичког колаборационисту као шпијуна: такав се превише лако могао преобратити или уценити. Изнова и изнова, агенти ЦИЦ-а су хапсили нацисте који су се крили у логорима за расељена лица, само да би њихов осумњичени извадио специјалну картицу са бројем телефона Геленовог официра за везу у војсци. Без разлике, виши по чину наредили би да ЦИЦ нацисте пусти. Није ништа вредело што је ЦИЦ протестовао да су Геленови људи бивши нацисти за које се сумња да исте информације продају Совјетима. Тада је Вашингтон већ био навучен на Геленове извештаје, па је он могао да се хвали својим успесима.

На пример, Геленово ислеђивање немачких војника који су се довукли кући из руских заробљеничких логора повремено је доносило значајне обавештајне податке. Неки су радили у совјетским фабрикама и рудницима, други на поновној изградњи брана и друмова. Крпљењем делића информација прикупљених за време тих ислеђивања, Гелен је био у стању да дедукује значајан део совјетских планова за поновну изградњу њихове војне и економске машинерије. Један ратни заробљеник је са собом донео парче руде која је изгледала крајње обично, али се испоставило да су то били фрагменти минерала из ког се могао извући уранијум, за који су сви мислили да је у Совјетском Савезу непознат. Други је имао чинију за супу направљену од комада специјалног метала за летелице, што је Гелену омогућило да прецизно процени степен развоја совјетских металуршких процеса. Али такви примери корисних обавештајних података били су изузетак, а не правило. Белоруска бригада је углавном једноставно фабриковала своје процене снаге совјетских трупа и преувеличавала совјетску спремност да нападну западну Европу. Они су лаковерним Американцима једноставно говорили оно што су ови желели да чују.

Борба против Руса, уз помоћ Руса

За две године по немачкој предаји, белоруски нацисти су, уз Геленову помоћ, практично приграбили контролу над логорима за расељена лица у којима су живели. Бивши нацисти су управљали обавештајним азилом. Највећи део Белоруске бригаде се поново окупио у Регенсбургу и Михелсдорфу, где је Франц Кушел радио као координатор логора. Кушел је организовао јединице за војну обуку у логорима; да би избегао прописе који су забрањивали такве организације, те јединице је маскирао у извиђачке трупе и друштвене клубове ветерана. Станислав Станкијевич је управљао логором Остерхофен.

Они који су се супротстављали његовој власти нису добијали следовања хране. У Остерхофену је било много избеглица који нису имали никакве везе са белоруским подземљем, и кад су се они бунили пред америчким властима због бруталности Станкијевичевог режима, нико није слушао њихове притужбе. Неке од оних који су протестовали пребили су Станкијевичеви зликовци. Станкијевич никад није био изабран за вођу логора, како су захтевала правила ИРО, али онима који су тражили слободне изборе амерички војни представник је говорио да никаквих промена бити неће. На крају су дисиденти пребачени у друге логоре.

Успостављен је двојни логорски систем – један за легитимне избеглице, које су једва преживљавале, и други за оне привилеговане, као што су били припадници Белоруске бригаде. Под маском преуређења локација за расељена лица по етничким линијама како би се олакшала управа, белоруским и украјинским колаборационистима су поверени њихови приватни логори. Логори у Бакнангу, Михелсдорфу, Остерхофену и Ашафенбургу потпали су под контролу ове или оне белоруске фракције. Бивши нацистички колаборационисти које је сада запошљавала Геленова организација постали су управници тих логора, а добијали су послове и као учитељи, дистрибутери следовања, преводиоци и ћате. Продаја тајни је била главна и индустрија, и неки од њих нису радили само за Гелена, већ и за друге обавештајне службе.

Један од најнепријатнијих примера вишеструке лојалности избио је на површину кад су Американци дошли на идеју да „репатрирају“ сопствене агенте у совјетску зону како би сакупљали обавештајне податке. Гелен је Американцима обезбедио услуге Јурија Бартишевица, човека који је водио белоруску операцију фалсификовања. Управо је он обезбедио и лажна документа како би омогућио нацистима да се крију у америчкој зони. Пошто је на крају његова варка проваљена, Американци су затражили да Бартишевиц припреми довољно докумената како би омогућио њиховим агентима који су знали руски да се слободно крећу кроз совјетску зону.

Предузимљиви Бартишевиц је одштампао по неколико дупликата сваког фалсификованог документа, да би их одмах препродао вољним купцима, међу којима су били и Совјети. Тако су совјетски граничари добили списак лажних идентитета које су користили амерички шпијуни, и хватали их чим би прешли границу у руску зону. Кад је откривена та Бартишевицева подлост, њега су отпустили, а у његов досије у централном регистру ЦИЦ-а био је уврштен жесток коментар у смислу да је Бартишевиц лојалан само ономе ко га плаћа.

Борба против Руса помоћу Руса, био је концепт који је одавно већ интригирао америчку војнообавештајну службу. Војска се надала да ће створити подземне снаге које ће осујећивати совјетско царство пред неумитни сукоб између Истока и Запада. У припреми за ту мисију Обавештајна школа европске команде (ЕУЦОМ Г-2) прикупљала је стручњаке за Источну Европу, поготово Украјинце, као језгро таквих снага. Али, недостајале су паравојне јединице које би заиста могле да воде тајни рат. Чак ни Гелен ту није био од помоћи, пошто га је повеља ограничавала на прикупљање и анализу података, уместо бављења тајним војним активностима…

Кључ совјетских тајни

Маџарска: Краљевина без краља и адмиралом без мора…

До раскринкавања је дошло отприлике у време када је доктор Фридрих Бухарт, тражен као велики ратни злочинац, изашао из скровишта са понудом смишљеном тако да га спаси од погубљења. Бухарт је био један од помоћника доктора Франца Сикса у Еинсатзгруппен Б, а касније је командовао и деташманом мобилних јединица за убијање у областима Минска и Смоленска. Пред крај рата, Бухарт је у СС постао шеф за „послове емиграната.“ На том месту је прикупио енциклопедијско знање о улогама различитих источноевропских и руских колаборациониста. Већина других команданата Еинсатзгруппен била је већ похватана и они су чекали на суђење пред Трибуналом за ратне злочине у Нирнбергу по оптужбама за систематску ликвидацију милиона Јевреја и других источних Европљана.

Бухарт је понудио трампу тајног историјата операција СС-а у Русији, са посебним нагласком на раду домаћих колаборациониста, у замену за помоћ војнообавештајне службе како би избегао кажњавање за злочине које је починио. Не изоставивши нити један детаљ, Бухарт је описао како је његов колега доктор Сикс регрутовао белоруске колаборационисте у Варшави и довео тридесетак њих са собом у првом таласу инвазије. Навео је неколицину по имену – међу њима су били Островски, Кушел и Станкијевич – и до детаља описао начин на који је функционисала влада Островског. Тај рукопис је уједно био и приручник за вештину психолошког ратовања и придобијања окупираног становништва преко ефикасне употребе колаборациониста. Наведене су све грешке које су нацисти починили за време окупације Русије, и разматрани су методи за њихово избегавање током будуће окупације.

Бухарт је уредио да се примерак овог рукописа достави Александру Далину из војне обавештајне службе, и овај је брзо прелазио по ланцу команде из руке у руку све док није доспео у канцеларију шефа војног генералштаба за обавештајне послове у Пентагону, где је сместа класификован као строго поверљив и смештен у посебан сеф за осетљива документа. Бухарт је примљен у окриље војне обавештајне службе, тако да је америчка влада регрутовала великог ратног злочинца. Са само неколико изузетака, команданти осталих Еинсатзгруппен осуђени су у Нирнбергу на смрт. Војна обавештајна служба је толико ефикасно штитила Бухарта да му више није пронађен никакав траг.

Много година касније, ја сам пронашао Бухартов рукопис у трезору за строго поверљива документа у Свитленду, и установио да га је регрутовао тадашњи професор Александар Далин, шеф катедре за историју на Стенфорду. Далин је жустро признао да је Бухарта преузела ЦИА, вероватно ОПЦ, али му се онда изгубио сваки траг. Иако се Бухартово име као команданта једне од Еинсатзгруппен првобитно појавило у једној од најзапаженијих историја Холокауста, у каснијим издањима је мистериозно избрисано. Али у време када је Далин добио Бухартов рукопис, он се сматрао кључем за тајне Совјетског Савеза.

Војска је убрзо повезала имена из Бухартовог рукописа са Белорусима који су живели у логорима за расељена лица. Месец дана пошто је рукопис примљен у Пентагону, један курир из Пољске војне мисије у Француској ухваћен је како дотура пољским комунистима поверљиве информације. Курир је тврдио да је двоструки агент Слободне пољске обавештајне службе, коју су заједнички подржавали Французи и Британци, и да је покушавао да се пробије у комунистичку обавештајну мрежу. Рекао је да су пољски комунисти од њега тражили да установи где се налазе бивши лидери Белоруског централног већа, као и да установи да ли они раде или не раде за било коју западну обавештајну агенцију.

(Наставиће се)

Џона Џ. Лофтус / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/nacisticka-tajna-amerike-3-stvaranje-americkog-gestapoa/

0 гласовa