О концентрационом логору ,,Трепча”, у којем је вршен геноцид над српским народом, врло мало се зна. Као да је неком било стало да се униште трагови о постојању логора.

Истраживачи у Меморијалном музеју холокауста су документовали све нацистичке концентрационе логоре, гета, места на којима се одвијао робовски рад, као и фабрике смрти које су постојале широм Европе.

Документовано је чак 42.500 локација. Бројка укључује 30.000 кампова с робовском радном снагом, као и 980 концентрационих логора. Ранији подаци су показивали да је логора широм Европе било око 7.000.

Истраживачи сматрају да је око 20 милиона људи умрло или су били затворени у логорима. Међу местима насиља су били и центри у којима су трудне жене биле присиљаване на абортусе или су њихова деца убијана недуго након рођења.

Варшавски гето је био највећи, у једном тренутку тамо је било смештено око пола милиона људи. Комплетирање ове грађе очекује се до 2025. године.

После краткотрајног априлског рата 1941. године, низови железничких вагона пуних олова, који су транспортовали производ до Енглеске, били су облепљени немачким натписима. И правац јс био други:,,Nach Deutschland”.

Немци су одмах по заузимању Косовске Митровице упутили једну мању јединицу у Стари Трг, где су окупирали неоштећени рудник, спреман за производњу. Трепча је тако добила окрутног господара.

Немци су у руднику Стари Трг и оближњем погону Први Тунел, предузимали све мере како би постигли редовну испоруку оловно-цинкане руде, да све функционише и одржава се како треба – уређаји на површини, и читав подземни лавиринт рудника: поткопи, хоризонти, окна, откопи, ускопи, нископи, ходници, бушотине, подграђе, стропови, сипке, засипи, уређаји за одводњавање, вентилацију итд. Требало је натерати на ревносан рад све оно мноштво људи који су радили на површинском и дубинском делу рудника, пре свега рударе и њихове помоћнике, који су копали руду и палили мине, јамске утовариваче-возаче руде, цевџије, тесаре, јамске браваре и електричаре, раднике који су радили на транспорту и извозу руде, на пумпним станицама, у радионицама, на компресору и другде. Затим предраднике, надзорнике, пословође, магационере, чиновнике, инжењере и све остале који су сачињавали ,,војску” од више хиљада запослених у старотршком руднику. Окупаторска управа је желела да сви ти људи раде као строј који ће осигурати да се руда из богатих ходника под земљом даноноћно извлачи и транспортује жичаном ,,железницом” на даљу прераду.

Јаке Немачке војне снаге у Косовској Митровици, крајскомандатура, војна жандармерија (Feldgendarmerie) и тајна полиција физички су обезбеђивале рудник. У томе су им помагале шиптарске квислиншке оружане формације: жандармерија, рудничка стража и наоружани добровољци-вулнетари по околним и другим селима.

Све је било усмерено на то да оловна река из Трепче непрекидно тече у Хитлеров Трећи рајх. Први човек у Старом Тргу, Ернест Краузе, био је рударски инжењер, одмах је ревносно приступио послу, чврсто решен да заведе ред и дисциплину,  служећи се при томе час застрашивањем и применом оштрих мера, час показивањем ,,бриге” за раднике и ,,залагања” за решавање њихових проблема, што је посебно истицао приликом примања радника на разговор одређеног дана у недељи.  А то се морало постићи силом или милом. Или, тачније, по Краузеовом рецепту: час милом, час силом.

tabela

Директно руковођење погонима у ,,Трепчи” било је поверено компанијама-Mansfeld из Ајслебена, која је била саставни део Zalcdetfurt концерна и Ргоsјag, односно њиховим представницима у ,,Трепчи”- инжењерима Краузеу и Хелвигу. Краузе је био директор рудника, а Хелвиг директор флотације и топионице. Иста подела била је извршена и у Бору, где су такође биле ангажоване ове две компаније.

Кад су Краузе и Хелвиг преузели руковођење предузећем, априла 1941.године, њихове процене су биле веома оптимистичке. У свом првом извештају директору компанијеMansfeld у Ајслебену- Клингшпору, Краузе је писао да су постројења на површини и у окнима у одличном стању и технички савремена. Посебно је наглашавано да је рудно тело у ,,Трепчи” неупоредиво веће и богатије од рудних тела које експлоатише Mansfel AGу Немачкој, тако да му то чак причињава тешкоћу да се адаптира условима производње. ,,Све сија и искри од руде одличног квалитета”, писао је Краузе.1

Формирање нацистичког робовског логора у Првом тунелу

Логор су формирали инжењер Ернест Краузе, директор рудника, пореклом Аустријанац и Андрија Шаб рударски инжењер из Беле Цркве. Логор је образован у пролеће 1942. године. Логор је проширен да прими групе логораша из сабирног центра за Србију са Сајмишта.*

Већ септембра 1942. године железницом стиже прва група логораша у логор у Првом Тунелу.Третман заточеника у логору био је ужасан, а затвореници су вођени као робови тј. присилни радници.  Већина заточених родом су били из Босне, из Поткозарја. Немци су могли упадати у логор и ноћу и дању, да премлаћују несрећне затворенике, да их одводе на стрељање кад год су хтели.

Стражу су обезбеђивали Немци, бугарски војници и шиптарски жандарми. Било је и шуц полицајаца, међу њима су се истицали Јосип Елберсолт и Иван Липичник фоксдојчер из Словеније. Истицали су се и жандарми Небија Ашим и Рустем Шахини из Великог Кичића.

Живот у логору је био врло тежак. Гладовање, батињање и други облици мучења проузроковали су смрт око 130 логораша. Заточеници су обучени у робијашка одела, направљена од платна коприве, са дрвеним цокулама на ногама, и то је било све, тако да су се током зиме смрзавали. Прехладе, упале плућа, бронхитис биле су свакодневне болести.Постојао је режим неког опоравка од месец дана. Тада се није ишло у јаму. Радило се око рудника на рашчишћавању разног отпада, а потом је следио рад у руднику на 150 метара испод земље. Робови су углавном радили на копању руде и одржавању уређаја у јами.

Из извештаја Краузеа, од 2. септембра 1942. године, види се да је прва група логораша стигла крајем августа, а да су почетком септембра употребљени за рад у окнима. Ангажовање прве групе логораша утицало је да се производња повећа на 35.000 тона руде месечно.

Режим у логору је био очајан. Затвореници су тучени, изнуривани глађу, извођени голи и боси на мраз, били без икакве здравствене заштите, док се није нимало поштовао хумани поступак. Црвеном крсту и другим хуманитарним организацијама није дозвољаван улазак у логор.

Из, за сада, доступних извора не може да се утврди тачан број логораша који су прошли кроз логор у Првом Тунелу. Међутим, из података који се доносе у месечним извештајима о раду Војно-привредног штаба ,,Југоисток”, може да се добије приближна слика. Наиме, у овим подацима се број логораша издваја од броја осталих радника. За њих се користи  назив ,,заробљеници”.

Ако се зна да сем 140 италијанских заробљеника (Срба из италијанских логора), других ратних заробљеника није било, може се закључити да се под категоријом ,,заробљеници” подразумевају и доведени логораши. Према овим подацима, број ,,заробљеника” био је: у фебруару 1944. 900, у марту – 671, мају – 589 и јуна – 636.

Немци су у знак одмазде спроводили нечувене репресалије, батинали, затварали у самице, истеривали голе заточенике на мраз и што је најтеже стрељали их. До расформирања логора Немци су стрељали 41 заточеника. Погубљење је вршено на путу према Косовској Митровици, док је од последица мучења умрло 46 присилних радника-робова, 3 било од глади, болести или батина и другога.

Стрељање и мучење затвореника наређивали су: Ернест Краус и Андрија Шаб, а вршили су Иван Липичник, Јосип Еберсолт, Руди Херфорт, Небија Хашим, Рустем Хашим и немачки војници ,,Принц-Еуген” дивизије, шуц полиција, албанска жандармерија и други.

Терор над логорашима

У логору Први Тунел, владао је незапамћени терор над логорашима, који су радили на принудном раду у руднику.

Стална батинања, слаба исхрана, непрекидно малтретирање са 25 до 100 батина. На босим и гладним затвореницима иживљавали су се стражари, бугарска војска и шиптарска жандармерија, која је чувала логор унутра и споља.

Од мучења и злостављања у логору у Првом Тунелу умрло је 46 логораша, претежно Срба са леве обале Дрине, који су доведени из логора Сајмишта.

* * *

По казивању Емине Касумовић Влаховић, из Првог Тунела, умрли логораши сахрањивани су у селу Река према путу за Косовску Митровицу без икаквог обележја. Један део умрлих логораша сахрањиван је у делу потока према селу Кутловцу.

(имена убијених логораша наведена су у изворном тексту – напомена: Расен)

Приредио, Мирољуб Златковић

Епилог:

Како је направљена нуклеарка Кршко?

,, … И, као и сви тада, био сам жртва невиђене и континуиране контроле ума, која је спровођена зналачки и успешно. Сви смо били почашћени јер нам је у посету долазио прослављени немачки канцелар, борац против нацизма, који је клечао, ако се не варам, у Варшавском гету одајући пошту јеврејским жртвама (и касније добио Нобелову награду за мир – коју су добијали сви највећи покварењаци светске политике), да би са Титом обавио важне билатералне разговоре, како се касније испоставило, у апсолутну корист Немачке.

Протокол је био на нивоу лакировке без премца. Брант је допутовао 16. априла и дочекао га је тадашњи председник СИВ-а Џемал Биједић. Брант је, за два дана боравка у Београду, положио венац на Гроб незнаног јунака на Авали, посадио дрво у Парку пријатељства, посетио тек обновљену Народну библиотеку, једну од омиљених мета Луфтвафеа 1941. а о разговорима с Биједићем се не зна ништа, јер стенограм са званичних разговора није сачуван! Претпоставка је да се разговарало о изградњи словеначко-хрватске атомске електране у Кршком.

После комплетног „третмана” у Београду, уследила је посета брионском фараону, где су обављени кључни разговори. О тим разговорима може се читати само у Брантовим мемоарима, па остаје сенка сумње у њихову објективност, јер мемоари су, често, ушећерена и самодопадљива слика о сопственом месту у светској историји. Цитираћу одломак из Брантових мемоара, како је то навео новинар Зоран Марковић у броју недељника ,,Дуга”, 30. септембра 1989. године:

Споразум између владе СФРЈ и Владе СР Немачке о одобравању кредита потписан је 10. децембра 1974. године, Закон о ратификацији донет је 26. децембра у Савезној скупштини, а Указ о ратификацији потписали су председник Тито и председник Скупштине Киро Глигоров.

У службеној белешци ССИП-а, која се односи на поменути кредит дословце пише:

„Две стране су се након дугих и тешких преговора и консултација сагласиле да преостала отворена питања из прошлости, у која спада и обештећење, треба решавати кроз дугорочну сарадњу на економском и другим пољима. Први корак у томе био је закључење Споразума о наменском кредиту 1972. и 1974. године под веома повољним условима у укупном износу од милијарду марака, који није био намењен задовољењу индивидуалних потраживања жртава нацистичких злочина и ратних заробљеника (подвукао М. В.), већ искључиво за изградњу енергетских постројења и других објеката који повезују привреду целе Југославије, што је одговарало идеалима жртава о уједињеној и сложној Југославији.”

Какво бедно лицемерје и права слика титоистичке диктатуре бескрупулозних отимача, равних онима са друге стране преговарачког стола!

Јер, црно на бело, састављачи коминикеа знају да тај новац не треба дати жртвама нацистичких злочина, ратним заробљеницима, преживелим логорашима из логора смрти Трећег рајха, јер су се они „жртвовали идеалу” Титове државне фантазмагорије „о уједињеној и сложној Југославији”, која никад није постојала, и злочини Четвртог рајха у којима је Тито био један од водећих светских лидера, резултирали су атомском електраном Кршко.

Милан Видојевић
(Титова и Брантова „Брионска формула” је ништавна – Немачка Србији дугује репарације)

Сајмиште терора

Сведочења преживелих логораша

Драгољуб Екмеџић;
рођен је 1925. године у месту Војка, општина Стара Пазова, са сузама у очима причао је о тешком времену:

– Запамтио сам домаће фолксдојчере. Дошли су у Војку и од куће до куће хапсили младиће. Ми из Војке били смо земљорадници, а ни криве ни дужне од њих нас је снашла велика мука. Нас 100 одвели су у логор Старо Сајмиште у Земуну.

Једне ноћи, у 22 часа, све су нас извели у круг и наредили нам да трчимо. Пустили су керове вучјаке тако да је тешко ко могао избећи ујед разјарених паса. Исте ноћи потоварили су нас у камионе и пребацили на београдску железничку станицу. Тешко је било у теретном возу. Стигли смо у логор ,,Први Тунел”. У логору сам био од августа 1943. године до септембра 1944. године. Ми логораши радили смо у руднику на извозу руде у вагонетима, а то је најтежи посао.

Коста Брдар:

Ухваћене у козарачкој офанзиви, дотераше нас у Београд у сајмиште терора. Са упереним пушкама, џелатским погледима са повицима ,,форверц! форверц бандито!”, утераше нас у логорско двориште. Иза нас се затвори челична капија.

Угураше нас у жичани осињак начичкан стражарским кућицама. Рефлектори су осветљавали мучилиште. Спазих мноштво испаћених лица. Пронађох слободни кутак, опружих се на дрвену даску из које је вребало мноштво чавлића. Сваки неопрезан покрет остављао би трагове на телу.

Прво јутарње устајање: ,,форверц, форверц!”

Пендрекаши појурише на своје жртве: ударају, обарају ударцима пендрека, урлају, газе преко оборених који нису могли даље.

Људи тужно и дуго запомажу, јауци, на леђима мученика, кожа се распукла од удараца. Ухватио ме страх, упао сам у осиње гнездо из којег се жив не излази.

Пендрекаши жртву не бирају, крвнички ударају кога пре стигну. Ко и мало заостане добије батине.

Трчање у кругу. Пендрекаши ударају палицама, ногама, зубима гризу, урличу као вукови, крви би да се напију!

Данима на узаврелом бетону дубим, сунце упекло, мозак узаврео, лелујам се, падам, чујем удар сопственог тела.

Полуонесвешћен, прикупљам снагу, подижем се, успева ми да седнем. У мени нараста дубоки немир. Проклињем себе што на Козари не погибо’. Лакша би ми била смрт!

Трка у кругу била ми је све тежа, застајао сам… И десило се, заостао сам, пристигоше ме пендрекаши, издвојише и почеше батинање. Полусагнут бројим ударце, један, два, пет, десет, петнаест, падам, нисам могао више да издржим.

Покупљен сам, бачен на гомилу лешева која је одвожена на бежанијско гробље. И нестало би ме да другови и пријатељи не похиташе гомили, извукоше ме и вратише међу живе… Долазим к себи. Тражим воде, а воде нема… Глад више не осећам, органи за варење су сувишни, тело се препустило сопственим халуцинацијама.

Неко ми је кришом тутнуо кркху кост. Њу сам ноћима грицкао. Лежим на дрвеним даскама, грицкам кост. Зуби су запослени, желудац надражен и осећао сам крчање црева.

Свако јутарње устајање је бучно. Пендрекаши сачекују, јуре логораше око злогласног торња, где је требало претрчати десет, двадесет кругова. Ко се одржи на ногама има шансе да преживи. Из безнађа се враћам у очајање, гледам гомиле лешева, као на бојном пољу…

Нас ,,одабране” истог дана (био је почетак септембра 1942. године), пребацише на београдску железничку станицу и укрцаше у фургоне. Транспорт је кренуо на југ. Тутњала је парна локомотива, грабила, ,,мимоилазила” се са пољима пуним дозреле летине.

Вест да Бугари спроводе робове-заточенике са Сајмишта пратила је несрећни ,,транспорт”. На успутним станицама кришом од Бугара народ нам је кроз решетке фургона протурао храну.

Измучене у осињаку злочина, неудобни фургони су нас докусуривали. Успевали смо да протуримо руке кроз решетке фургона да би се докопали и прихватили парче хлеба које нам је народ протурао.

Бугари су нас зликовачки бајонетима боли по рукама, али и окрвављеним и избоденим рукама успевали смо да уграбимо по које парче хлеба. Док сам путовао у непознатом правцу, кроз главу ми је прохујало како сам више пута избегао смрт (офанзиву на Козари, патње у Сајмишту) и питао се колико ћу пута још успети. И тако до последње станице: воз се заустављао, народ се тискао и дотурао храну. Пролазили смо кроз питому Србију… дошли смо до крајње тачке. Видимо кроз прозорчиће где пише Косовска Митровица. Бугари вичу као звери, а ми никако на ноге. Упишани, фекалијама умазани, јадни…

Искрцавање 120 измучених заточеника Сајмишта споро је одмицало. Падање, подизање и бугарско ударање кундацима по онемоћалим робовима.

Постројише нас и кренусмо уз бугарско ,,пред- напред, мајкат ваша, српска багра!” Путовање до новог одредишта предуго је трајало. Нису помогли ни кундачење ни псовке. Ми смо падали, ноге нису могле да се исправе, климаво тело се клатило час лево-час десно, а главе као да су се одвајале од тела.

Кажу да сви логори личе као јаје јајету. Мучења, тортурe, безвредност живота, трпљење безгранично бесмислено, поступци гори него са зверињем…

Мирољуб Мики Златковић, Логор нацистички ,,робовски”…
ГБ ,,Вук Караџић, Кос. Митровица, 2003.

____________
1 MK, ZA, f. 1270, Клаузеров извештај директору компаније Mansfeld AG Клингшпору од 3. маја 1941.

* Концетрациони логор Сајмиште (лева обала Саве) био је на територији тадашње НДХ, а њим су руководили Немци.

2 После скоро три деценије, на иницијативу преживелих логораша, обележено је место где је био логор.

3 О свему што је наведено потврђује и званичан комисијски извештај Среског народног одбора за Косовску Митровицу, сачињен 5. марта 1946. у Првом Тунелу, заведен под редним бројем Пов. бр. 707/46. Оригинални извештај Комисије налази се у Архиву Југославије, заведен под редним бројем 16.742. У извештају, поименично су наведени робови -присилни радници који су стрељани њих 41 и 46 умрлих.

Извор: lestvesrpske, Расен

Преузето МАГАЦИН

Прочитај без интернета:
0 гласовa