Београд – Свако кризно време тражи да се најбољи стручњаци ухвате укоштац са највећим проблемима. Ову лекцију, коју данас, изгледа, тешко могу да савладају политичари, наши преци су је из прве научили, и то пре више од стотину година. Појавио се међу њима прави човек за тадашњу економску битку са Аустроугарском. Прави човек затекао се на правом месту. Др Лазар Пачу, министар финансија.

У првим данима јануара, 1906. године, Беч најзад баца све карте на сто. Почиње такозвани Царински рат између Аустроугарске и Србије. Београд је био природна препрека великој царевини за економски продор ка Солуну. Србију је требало бацити на колена. Ратом, никако. Он је био прескуп и за богату Аустроугарску. Изабран је онај други, економски рат. Сва српска роба остала је без купца. Земља се затекла потпуно сама на ледини европског тржишта, понижена у рату какав никада до тада није водила нити је на њега рачунала.

Државне финансије водио је др Пачу и то са таквим тврдичлуком да су се око њега испреле многобројне симпатичне анегдоте, јер је у ондашњој фамилијарној Србији само финансијски маг његовог калибра могао и самом Пашићу, а и краљу Петру, да каже „нема пара“. Тако је ушао у легенду.

Гос’н Лаза, како су га звали у чаршији, рођен је 1855. у Бачкој, у Чуругу. Потиче из свештеничке породице која се са југа доселила у Аустроугарску. Отац Стефан био је парох, а мајка је потицала из породице којој је припадао Милош Цветић, познати драмски писац и глумац. По оцу Стефану је цинцарског порекла. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Новом Саду.

Студије медицине започео је у Цириху, где је упознао Бакуњина, али и Светозара Марковића, Васу Пелагића и будуће руководство Радикалне странке – Николу Пашића, Перу Тодоровића и Перу Велимировића. Ту је срео и Ленку Захо, којом ће се доцније у Београду оженити. Тих година посебно је волео да чита „дела о ренти, о стечају, о кредитима, о таксама, о конкуренцији, о валути, о царинским тарифама, о трговинским уговорима, као и о буџетирању општина и држава“.

Студије је прекинуо 1878. године, када заједно са Пером Тодоровићем, долази у Нови Сад и оснива лист „Стража“. Међутим власт ће их врло брзо протерати. Студије медицине окончаће у Берлину. Докторирао је са тезом о реуматским обољењима.

У Србију, односно Београд долази 1880. године и отвара лекарску ординацију. Учествовао је у оснивању Народне радикалске странке 1881. године и постао члан главног одбора. Писао је за „Самоуправу“, лист Радикалне странке.

Када су радикали дошли на власт 1889. године и национализовали монополе дувана и соли, постављен је за управника државних монопола. На том месту, са неким прекидима када су на власти били либерали, био је до 1898. године. После успешног санирања ове значајне државне институције, Пачу долази на чело Београдске задруге у којој је показао да поседује банкарска умећа.

Негде на прелазу 19. у 20. век врх радикалне странке чинио је тријумвират тројице Пашић, Протић и Пачу. Пашић је био неспорни вођа странке који је „могао са сваким“, Протић је био је „био прзница и свађалица“, а Лазар Пачу, „добар говорник и мислилац, али без јаких контакта са базом радикала“, па отуд и помало политички безопасан. O њему је цела Србија говорила да је био невероватно поштен, штедљив и вредан човек. Можда ће то бити пресудно да га Пашић, после Мајског праврата 1903. године, као већ доказаног стручњака, постави за министра финансија. Следећих десет година Пачу је суверено водио српске финансије у три радикалске владе.

Почео је да лечи људе, али је од тога дигао руке јер му није ишло – како је говорио. У банкарству је био самоук. Преузео је ресор министра финансија у тренутку кад Србији нико није хтео да одобри кредит, мало због атентата на краља Александра, мало због економског стања у земљи. Оштрим монетарним мерама, финансијском дисциплином и пре свега зналачки вођеним преговорима успео је прво да уравнотежи буџет, а потом врати поверење европских земаља. Пред Пачуом је био озбиљан задатак да обезбеди финансијска средства за нове политичке планове. Србија се тих година спремала за „велике историјске послове“, требало се наоружати и проширити железничку мрежу. Од гос`н Лазе се просто очекивало да створи те паре.

Царински рат је трајало од 1906. до 1911. године. Српска пољопривреда је за длаку избегла пропаст и платила високу цену економске самосталности. Аустроугарска је затворила своје границе за српску стоку, наводно због заразе. Ова забрана укључивала је и границу Србије са Босном и Херцеговином. која је у том тренутку у оквиру Турске, али под аустроугарским протекторатом. Из блокаде, Србија је изашла јача. Историчари бележе да се тих година створила огромна енергија у Србији. Све је било подређено девизи: Извозити или умрети!

Министар финансија, Лазар Пачу, после великог спремања у свом финансијском ресору, почео је преговоре са Европом. Отворио је нова тржишта за нашу робу у Белгији, Немачкој, Француској, па чак и у Египту. Обрт спољне трговине повећан је сто одсто. Године 1912. износио је читавих 200 милиона динара у злату. У Бечу су се нашли у чуду. Србији су нуђени кредити са свих страна. Гос’н Лаза је тако мудро водио преговоре да је и током Царинског рата успео да привуче страни капитал у Београд. Улавном француски. Резултат је био отварање Француско-српске, а потом и Прашке банке. Финансијском дисциплином и урођеним тврдичлуком успео је, већ 1909. године, да покрије државни буџет од 103 милиона златних динара. Признавао је само новац са златном подлогом. У време балканских ратова, није имао дефицит у буџету – стручњаци кажу да такав случај није забележен у историји банкарства и историји ратовања. Током његове финансијске владавине српски новац постао је конвертибилан. У једном тренутку потукао је високо цењени француски франак. Веровали или не, златни франак вредео је мање од динара. За многе у Европи, то је било нечувено!

Осим новина у царинској и пореској политици, др Пачу је на самом почетку министровања лансирао и нову никловану петодинарку са ликом Карађорђа и краља Петра и нови петопарац и двопарац.

Можда је Лаза претеривао у цицијашењу, како су многи мислили, па ипак, иза тога је стајао невероватно поштен и штедљив човек. Узети туђе, поготово завући руку у државну благајну, за његовом мишљењу је био смртни грех. Све привилегије које би по његовом мишљењу штетиле Србији – укинуо је. Сви који би нешто покушавали по том питању, наишли би на затворена варата – од министра до краља!

Лаза Пачу умро је напрасно 12. октобра 1915. у Врњцима када је чуо да је министар војни закључио зајам у Енглеској без његовог знања.

„Са нашом уставношћу је готово!“ – рекао је и умро.

Нема пара за краља

Многе су анегдоте везане за име Лазе Пачуа. Најинтересантнија је она око краља која заправо објашњава Лазине принципе и њега као човека. Краљу Петру Првом Карађорђевићу требало је хитно 200.000 динара. Послао је секретара код министра Пачуа да му унапред исплати ову суму од владареве плате. Гос’н Лаза саслуша секретара, кисело се осмехне и каже: „Не може“! Згранутом секретару своју одлуку објаснио је овако:

„Умре краљ, не дај боже, а смртан је као сви ми. Ко ће онда да врати дуг државној каси? – Зна се, Лаза. Или, политичари натерају краља да абдицира. Ко ће да плати дуг? – Опет Лаза. Него брате, да мене не би болела глава, иди ти у Кредитну задругу, они дају зајам“, рекао је секретару Пачу.

Ђурђевданска киша

Када су се Пачу и Пашић враћали из Париза, где су договорили први велики и повољан кредит за време Царинског рата, министар финасија је био видно нерасположен. То није промакло Пашићу, па га приупита:

„Шта је с тобом, па прошли смо боље него што смо очекивали?“

„Јесте, ал’ ја морам да обезбедим паре да вратимо овај зајам!“

Кад је нешто доцније Лаза отишао у Лондон да „иште још мало пара за домовину“, Енглези су се мало „правили Енглези“ па је Пачу остао мало дуже да притиска, кука и моли. Негде после Ђурђевдана стигао је у Лондон телеграм у коме је писало „Лазо, враћај се, пара не треба, пала ђурђовска киша“.

Иван Миладиновић

www.vaseljenska.com/vesti/najbolji-srpski-ministar-finansija-tvrdiclukom-usao-u-legendu/

Прочитај без интернета:
8 гласовa