• Армија Молдавије је инфериорна наспрам војске непризнате ПМР, али се иза ње налази румунски војска, што из корена мења однос снага. А са украјинскимјединицама у залеђу, чак и ако су оне ограничене само на функцију блокаде, ситуација постаје потпуно безнадежна. Али, безнадежно само у случају даРусија пристане да скрштених руку гледа уништење Придњестровља и руских војника у њој
  • Сергеј Лавров је већ саопштио да ће Русија третирати напад на своје грађане као напад на Русију. Није тајна да је напад на руске грађане – што не би био непосредни напад на територију Русије – сада могућ само у Придњестровљу, где већина становника има руске пасоше
  • Абхазијско-осетијски преседан сведочи: кад је Москва увучена у сукоб - она иде до краја и признаје не само оне које су напднути (Јужну Осетију), већ и оне којису против те агресије иступили ( Абхазију). Па, ако су 2008. могле да буду признати две републике на Кавказу – зашто после напада на Придњестровље не признати четири, пет, или било који број у европском делу постсовјетскогпростора?
  • Дакле, ако данас разматрамо могућа привремена решења, која не воде потпуној ликвидацији русофобских режима – мада мислим да је време полумера прошло – не бих говорио о Придњестровљу у Донбасу, већ о Осетији на Дњеструсвугде где треба)

          Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

          ТОКОМ протекле године, многи су у више наврата Донбасу предвиђали судбину Придњестровља.

          Тврдили су да ће непризнате републике немирно висити између Украјине (у чијем саставу ће формално остати) и Русије, са којом ће бити реално економски повезане и на чију подршку ће се ослањати.

          Па су и лили, у складу с тим, крокодилске сузе над судбином грађана непризнатих република, који не могу да оду на рад у Пољску и на одмор у Тунис (то је крајњи сан „европског избора” становништва Украјине).

          Недавно је на Фејсбуку бивша посланица из Партије региона и активна јавна личност, која је подржавала борце у Донбасу, Јелена Бондаренко, поново говорила у том смислу: да ДНР/ЛНР не могу избећи судбину ПМР (Придњестровске Молдавске Републике).

          Па, могуће је да републике на Дњестру и у Донбасу заиста очекује заједничка судбина. Али, да ли ће то бити судбина непризнатих квазидржавних творевина?

          Не верујем!

          Прве провокације на граници између Украјине и Придњестровља почеле су још с пролећа 2014. године, када је под изговором „заштите од руске инвазије са Запада”(?!) почело формирање ударне групе оружаних снага Украјине (ВСУ), што је значило претњу залеђу армије Придњестровља.

          Тада су, међутим, догађаји у Донбасу захтевали да се тамо сконцентришу сви релативно борбено способни делови украјинске војске које су у близини придњестровске границе замениле добровољачке формације свакаквих врста.

          Ниска борбена способност тих „батаљона” није повећана након што су током времена ти батаљони укључени у  састав Оружаних снага Украјине или у састав Министарства унутрашњих послова (у националну гарду), тако да се за дужи период времена смањила непосредна претња залеђу предњестровске армије.

          Међутим, Кијев је током последњих неколико месеци поново активизирао непријатељске акције против ПМР. За сада је то изражено у покушају да се блокира руски војни транзит. У ствари, Придњестровље (окружено молдавским и украјинским територијама) покушавају да одсеку од свих спољних веза и да га угуше у блокадном обручу.

          Паралелно са тим Кијев покушава да ојача и војно присуство у том региону. Засад се говори о системима противваздушне одбране, чије распоређивање у Одеској области не може имати другу сврху, осим напада на ваздушни мост којим би Русија могла покушати да обезбеди снабдевање својих блокираних војних формација (које тамо штите складшта са руском војном опремом) и миротвораца у Придњестровљу.

          Међутим, сваки систем ПВО треба да буде заштићен одговарајућим контингентом копнене војске, тако да украјинска војна група потенцијално може брзо да нарасте.

          Укупан однос снага у том региону не иде у прилог Придњестровљу и Русији.

          Армија Молдавије је инфериорна наспрам војске непризнате ПМР, али се иза ње налази румунски војска, што из корена мења однос снага. А са украјинским јединицама у залеђу, чак и ако су оне ограничене само на функцију блокаде, ситуација постаје потпуно безнадежна.

          Али, безнадежно само у случају да Русија пристане да скрштених руку гледа уништење Придњестровља и руских војника у њој.

          Слажете ли се?

          Не тако давно су се Сједињене Државе и Сакашвилијев режим у Грузији били понадали да Москва неће реаговати на агресију против Јужне Осетије. Али, присуство руских миротвораца, изложених нападу,  дало је Русији беспрекорну основу да се умеша у конфликт.

          Са становишта међународног права, напад на војску државе, легитимно присутну на било којој тачки планете, сматра се нападом на саму државу. Уосталом, управо то је разлог зашто САД сада на територије својих вазала, који се граниче са Русијом (Грузија, Естонија итд.), шаљу своје мале контингенте. Самим тим Американци јасно указују локалним управама да могу како год желе да провоцирају Русију –  јер ће се у случају војне реакције она суочити са америчком војском.

          Нисам сигуран да ће Американци заиста допустити директну конфронтацију својих трупа с руском армијом, јер ће тада морати да прогутају или њихово уништење или објављивање рата нуклеарној држави. Уместо тога, они ће се, као и обично, извући.

          А што се тиче Русије, њену је позицију још пре више од месец дана, 20. априла, објаснио министар иностраних послова Сергеј Лавров, изјавивши да ће Русија третирати напад на своје грађане као напад на земљу.

          Наглашавам да овде није било реч о нападу на војску, већ о нападу на грађане. Регион није именован, али није тајна да је напад на руске грађане – што не би био непосредни напад на територију Русије – сада могућ само у Придњестровљу, где већина становника има руске пасоше.

          Уосталом, блокада се, у складу са нормама међународног права, такође може сматрати војном агресијом и пробијати војним путем.

          Шта ће бити даље? Сетимо се преседана из 2008. године.

          Тада је Грузија успела да нападне само Јужну Осетију. Абхазија је била остављена за касније. Ипак, управо су абхазијске оружане снаге ушле у борбу против грузијске војске, подржавајући своје колеге из Осетије. А Русија је признала обе републике, које су до тада имале исти статус као ПМР, ДНР или ЛНР (самопроглашене) и дотад их је Русија званично признавала као територију Грузије.

          Дакле, шта нам преостаје?

          Прво, напад на Придњестровље није могућ без активног учешћа украјинске војске (па било то и у блокадним операцијама).

          Друго, такав напад, према изјави Министарства спољних послова РФ биће третиран као напад на Русију, јер би, као и у Јужној Осетији, то значило напад на руску војску (укључујући миротворце) и на руске грађане.

          Треће, нико не може спречити ДНР/ЛНР да пруже подршку Придњестровљу, интензивирањем борбених дејстава на истоку.

          Четврто, Русија има све могућности да разбије сваку групу украјинских оружаних снага која постави блокаду на граници Придњестровља, а ако се при свему томе оформи и Одеска народна република, или се у Молдавији Гагаузи сете својих снова о независности – то ће бити цена овог процеса.

          Пето, абхазијско-осетијски преседан сведочи о томе да уколико је Москва увучена у сукоб, она даље иде до краја и признаје не само оне које су напднути (Јужну Осетију), већ и оне који су против те агресије иступили ( Абхазију). Па, ако су се могле признати две републике на Кавказу, зашто не признати четири, пет, или било који број у европском делу постсовјетског простора?

          Дакле, ако данас разматрамо могућа привремена решења, која не воде потпуној ликвидацији русофобских режима – мада мислим да је време полумера прошло – не бих говорио о Придњестровљу у Донбасу, већ о Осетији на Дњестру (и свугде где треба).

          У принципу, кишињевске власти и даље имају шансу на крају ове авантуре побегну са делом територије Молдавије (или без ње) у Румунију, али кијевски нацисти – немају где да беже. И то је лоша вест за новог гуернатора Одеске области Мишику.

          Памти он још речи на које се Саркози у своје време пожалио: да је Путин још за Осетију планирао да га обеси*.

          А шта ако се није шалио?

  • Михаил Сакашвили (Мишико), бивши председник Грузије, сада губернатор Одеске области у Украјини. У време напада Грузије на Осетију, Владимир Путин је наводно у разговору са Саркозијем обећао да ће Сакашвилија обесити за ј..ца

          Превод

          Срђан Ђорђевић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/napadne-li-moldavija-pridnjestrovlje-proci-ce-kao-gruzija-kad-je-napala-juznu-osetiju

Прочитај без интернета:
1 глас