Током наредних дана заказано је неколико протеста уперених против власти. Сви позивају на свој, месијански уверавајући народ како је баш њихов тај који ће нешто покренути.

У протеклих неколико година сви ти организатори имали су масу прилика да нешто промене, међутим нису! Нису знали, смели или су једноставно само вештачки исконструисана квазиопозиција начињена да ствара привидну слику постојања некакве опозиције са циљем да заиста не угрожава власт, већ да празни и калкулише негативну народну енергију.

Весна Веизовић (Фото: Васељенска ТВ)

Окупљени народ никада није долазио на такве скупове са циљем да проћаска да пријатељима, или да саслуша уживо оно што и сам већ одлично зна, већ са надом да ће тај дан бити учињен бар корак напред. Један степеник више ка изласку из бунара очаја. Међутим у стварности су та окупљања човека са празном надом претварала у ништавило безнађа.

Бунар се чинио дубљи, а црнило веће, нада се губила у речима организатора који су подвијених репова одлазили са позорница, захвални очајнима што су се сутрадан будили још очајнији, свесни или бар донекле свесни стања у ком само једна струја царује – она партијашка. Свих боја, дезена и страна.

Паметна опозиција ће себи увек начинити квалитетну опозицију

Притискани са свих страна, већ углавном покојни комунисти са тзв. оцем нације, желећи да се уравнотеже са модерним западним светом, начинили су једну светску представу, пројекат преко кога ће заувек остати на власти. Они, а затим њихова деца, па деца њихове деце, и деца деце њихове деце, све до бесконачности, док деволуција тих декадентних генерација просто не изумре у јами смрада коју су сопственим (не)делима начинили.

Увођењем вишепартијског система од комунистичких кадрова, камелеонских особина и способних за просипање афирмативне демагогије начињено је прво неколико странака, затим како су текле године број странака се повећавао, али је корен сваке постојеће остајао исти – проклет и неплодан.

Деведесетих када се чинило да су се стране искристалисале, врхунски манипуланти приредили су народу Србије лажно свитање. На сцену су као припомоћ ускочили и црквени удбашки кадрови, спавачи којима је сан одзвонио, не би ли и оне најсумњичавије уверили да је дан црн а ноћ бела. Лаж толико велика над Србијом је вијорила, да је било лакше веровати јој, него јој се одупирати. И након потпуног помрачења, утучене и уморне Србе, сачекало је још једно лажно свитање, а за њим као доба дана што се смењују, једна лаж је сустизала другу, све до данас!

Данас више нема лажног свитања, ни лажног поднева, ни лажне ноћи, јер су својим сменама сви ту комунистички изданци, олиставајући жутим лишћем у пролеће и дајући отровне плодове гладном народу, убили две од три компоненте које сваки Човек на земљи заиста поседује – Веру и Наду! Љубав се сакрила и чека…

Профил данашњег политиканта је за разлику од ранијих времена када је народ могао да се привуче на одређену причу, па чак и у случају, а увек је био тај случај, да је та прича празна, је истрошен до те мере да се може озбиљно узети у обзир да је баш са намером начињен такав.

Без обзира на приче појединих челних људи опозиционих странака и покрета, од којих су неке чак и морбидне, а које служе да привуку само одређени профил људи, углавном не претерано бистрих, или омладине која због незрелости уме да се „навуче“ на запаљиве изјаве и док схвати да је учињено или речено од стране политиканта нанело више штете него користи, већ је касно. Обећања која се дају немају чврстину у себи, већина је половична, недоречена и сам тај недостатак храбрости преко кога би се показала спремност „идења до краја без обзира на све“ у човеку буди сумњу. Неко ко је рођен у обманама, одрастао и остарео слушајући само неистине, природно је да нема поверења, још када му се предоче људи који данас чине опозицију са сумњивим биографијама, транскацијама, који у свом животу углавном немају ни дана радног стажа, или ни дана тешког рада без стажа и самим тим не познају начин живљења данашњег просечног Србина, и она жеља да се поверује се губи некуд у етру.

Превише странака, покрета, групица људи који се издвајају, прегрупишу, прелећу из једног табора у други, са понеким новим лицем али углавном са једним те истим људима, морем сујете, лажних месија имала је трагичан ефекат на србски народ. Односно, из дана у дан народ је бомбардован потпуно абнормалним дневним вестима, изјавама и чиновима властодржаца ради којих би у свету преко ноћи падале владе, ипак наша влада стоји! И поред свега чвршће и сигурније него икад.

Премијер, министри, посланици, па чак и они најнижи чиновници безочно нас лажу, признају нам да су нас лагали; доводе нам оне који су убијали невину децу за саветнике; пензионерима скидају пензије, а затим када са оправданим разлогом исти ти пензионери немају да плате рачуне који су наравно увећани, они им у последњим данима живота одузимају што су поштеним радом стицали. На стотине хиљада људи у средњим годинама живи и чека старост свестан да ће дочекати социјално угрожен, без иједног дана радног стажа, без обзира на знање и образовање којим располаже. Такође испред себе види и гомилу незналица, бивших возача, ложача и неквалификованих радника који се баве кључним питањима у свим сегментима управе, види људе који су ради својих себичних најнижих порива спремни да обисмисле животе милиона људи. Али и поред тога, народ ћути, влада се клима само у медијима, владајуће странке су у завади не због грађана већ расподеле плена, функција…

Коме народ да се окрене?

Дверима, које ће их на растанку након бесмисленог протеста поздравити? Старешинству које се дави у сујети, већ опремљено ботовима који ће на сваку критику њихових бесмислених саопштења критичара назвати плаћеником?

Или можда ДСС, којима је мало било дозвола да уз дебели кредит достојанствено оду, или онима који су као нови изданци израсли из прошлости? Да ли је неко можда изгубио памћење тако брзо, па је заборавио да је ДСС малтене до јуче био на власти а да је и даље део власти по локалним самоуправа?

Још бољи предлог – радикалима. Чији лидер у свој својој саможивости и не схвата какве је монструме створио од својих ученика, али који би свог земљака сутра вратио у своје крило само када би овај хтео да се покаје и затражи опроштај.

Трећој Србији, која се несновано назива опозицијом, па још и патриотском. Полудверјанцима који су горе од лешинара похарали јавна предузећа у Новом Саду.

Ситним покретима и странкама у покушају за које деведесет посто становништва никада није ни чуло?

Можда свима њима који својим постојањем заваравају народ и онемогућавају стварање неке нове снаге чији ће се принципи заснивати на Љубави, који би били спремни да иду до краја јер су поникли из народа у земљу из које нема даље, чији би се систем занивао на меритократији а не на криминалу…

Народ је препуштен самом себи. И то је чињенично стање, без увијања, лагања, лажних свитања и сумрака, свестан је да је тешко и да ће још теже бити, јер што је отпор мањи – сила притиска је већа. Страначких опција је безброј, превише, али је поражавајућа спознаја да ниједна није плодна и спремна да начини суштински преврат, између осталог и зато јер су све изданци оног дрвета са горким плодовима и трулим кореном, чије лишће не испушта кисеоник, већ сагорева и гуши у свом смраду све око себе.

Најобичније марионете које чине покрете и испуштају гласове већ исписаног сценариа.

После свега, поставља се питање како смо ми уопште опстали?! Јер није ово стање од јуче, већ читав један век. А ми и поред свега живимо, имуни на тешкоће, на безнађе, смејемо се сопственим поразима, слажемо се одлучно у констатацији да смо подељени више него икад, дискриминисани, опљачкани, отуђени, изгубљени, без Вожда, препуштени некој сили. Некој чудној сили, оној којој се обраћамо када из наших надања оду сви они смртници у које смо неоправдано полагали наде, заборављајући заповести о идолима, и речи Господа који упозорава да је Човек пролазан и да су надања у смртнике бесмислена.

Зато су и побегле наде, и нестала вера, јер су многи од самозваних месија у својим очима градили идоле, или просто веровали у бескрупулозне преваранте, водили туђе битке а губили сопствене, заборављајући на своја послања, чудили се свом опстанку – опет погрешно верујући у чуда, а не у Божју вољу, своје знање, своје руке, а свакако и у свој вољни импулс.

Србију нису на ноге поставили демагози, већ је настала и одбрањена много пута преко леђа србијанског сељака. Оног чије је удовице заборављала Југословенска краљевина, а чија су деца боса трчкарала делећи једну коцку шећера на три дела пуна радости и захвалности, оног чију су кичму ломили титоистички вампири, деде и родитељи данашњих позиционара и опозиционара.

Оног сељака који рукама својим, и у зноју тела свог, исхрани покољења, која ће овај дегенеративни режим подпуно сломити, а у заштиту од тог слома неће стати нико од политиканата са ове трагикомичне позорнице јер „Не сипа се вино ново у мешине старе“.

Весна Веизовић

www.vaseljenska.com/misljenja/narod-bez-opozicije/

6 гласовa