Тек ћете читати о томе како је Савет за штампу у четвртак одлучио да je НИН прекршио Кодекс новинара Србије. Чиме се редакција познатог недељника огрешила о новинарску етику?

У Кодексу пише да новинар мора да поштује право на одговор, а саморегулаторно тело сматра прекршајем то што је НИН одбио да објави одговор Пере Вишњића на интервју овог часописа са Сашом Јанковићем. Испоставило се, наиме, да је НИН 14. маја, на читавих 14 страна, објавио ексклузивни интервју са заштитником грађана под насловом „Мој одговор на сва питања о афери ’Пиштољ’”, али да после тога породици 22-годишњег Предрага Гојковића, који је 1993. пронађен мртав у Јанковићевом стану, редакција НИН-а није дозволила ни да се post festum огласи на страницама овог листа.

Politika 13 juna 1914 Uvodnik Vidovdan c b Наставак рата против ћирилице, другим средствима: Платићу за ову колумнуЧитаоцима „Политике” одраније је познато да родбина никад није прихватила званичну верзију по којој се Предраг под неразјашњеним околностима сам убио у дневној соби свог пријатеља. Младићев ујак Пера Вишњић посетио је редакцију НИН-а с молбом да му се дозволи да читаоцима предочи дилеме Предрагових најближих, који мисле да НИН Јанковићу није поставио ниједно од питања на која Гојковићи годинама чекају одговоре. НИН је одбио да штампа његово писмо, које читалац може да нађе на сајту Савета за штампу (www.savetzastampu.rs), институције којој се Вишњић пожалио када је НИН одбио да објави „другу страну”. На истом се сајту лако дају пронаћи и противаргументи НИН-ових адвоката, па сваки читалац може да процени ко је ту у праву.

Али, како је могуће да је за нешто тако елементарно, као што је у новинарству право на одговор, неопходно куцати на врата Савета за штампу? Зар занатска правила не захтевају да се „друга страна” увек и благовремено консултује? Зашто националном недељнику није занимљив другачији угао приче, којим се мало који медиј бавио? Како је могуће да за свето новинарско правило, „аudiatur et altera pars”, НИН није марио ни после приче о афери „Пиштољ”, а камоли пре?

Како? Лако.

НИН је пошао од тога да се против заштитника грађана води хајка и одлучио је да стане на његову страну. Када у српском новинарству једном изаберете страну, по правилу остајете глуви и слепи за све супротне аргументе.

Усуђујем се рећи да се тако не уређује „Политика”, али наш је лист у данашње време пре изузетак него правило. Акцидент, што би рекле неке наше колеге.

И те колеге, наравно, знају да је оно што раде неетично и непрофесионално, али правдају то борбом за више добро, за заштиту европских вредности од примитивне Србије, заштитника грађана од таблоидног линча у режији власти.

Заводљива је та вера у сопствену моралну надмоћ. Људи су и иначе склони да о себи мисле лепше него о другима, а кад поверују да су у поседу истине с великим словом И, почну да мисле да их чињенице не обавезују и да правила за њих не важе.

На нашем политичком и медијском тржишту тога има колико хоћете, с обе стране политичке вододелнице. И код таблоида за које је Јанковић ловина, али и код угледних листови који га бране од линча тако што га штите од непријатних питања. Реч је о универзалном концепту, а не о локалном изуму.

Сећате ли се како је почело? Демонизација српске стране рата у западним медијима започела је „хитлеризацијом” Слободана Милошевића, да би се после многе гадости правдале потребом да се Срби „денацификују”. Сваки је српски национални интерес згажен под изговором да је Милошевић био „балкански касапин”. Док се спремала војна интервенција против Београда, западни медији су врвели од апсурдних похвала снази наше војске, тобож „четврте у Европи”. Уочи бомбардовања НАТО-а на исти је начин преувеличавана снага наше непостојеће ваздушне одбране, ваљда да би се лакше оправдала суровост западног обрачуна с малим балканским противником и оружана интервенција у корист једне терористичке „војске” која је из заседе убијала шумаре, полицајце и посебно рањиве „лојалне Албанце”. То им после није сметало да ликују, па је Весли Кларк чак и у црногорском „Монитору” проглашаван „победником ваздушне битке над Југославијом”. Какве црне ваздушне битке? Било је то гађање рибица у акваријуму.

Најаве уплитања у наше грађанске ратове по правилу су правдане жељом моћних држава да се на терену уједначе супротстављене снаге, да се „level the playing field”, јер међународни посредници нису могли да гледају како јачи тлаче слабије.

А онда смо се, на Балкану али и у Ираку и Авганистану, Фалуџи и Кандахару, уверили да моћне државе у ствари нису ни за какву једнакост оружја. За себе преферирају употребу „несразмерне силе”, како се то стручно каже у женевским дефиницијама ратних злочина.

На реторичком се плану сличном тактиком служе и неки њихови локални ђаци, наше дворишне силеџије одскора у вербалном рату против заштите издаваштва на ћирилици.

Идеја да се штампи, а не и другима, опрости пола ПДВ-а како би држава пореском политиком подстицала навику читања, начелно је била свима прихватљива: јасно је да су издавачи новина угрожени и да им је потребна помоћ државе.

cirilica Наставак рата против ћирилице, другим средствима: Платићу за ову колумнуАли, идеја да се додатно подстиче заштита угроженог ћириличног писма, односно ћириличног читања и писања, одједном је изазвала моралну панику једног броја овдашњих лицемера навиклих да свему што је српско мирно прикаче националистичку етикету, а да нико не сме ни реч да им каже. У свету се посебним мерама штите и гмизавци којим прети нестајање, али неки овдашњи јавни радници не би да се ћирилица чува од изумирања. Хтели би да држава за њих реагује, ПДВ да смањује. Али, кад нестаје ћирилица, ’ладно закључују да они ту не би ништа дирали. Примају честитке читалаца који потврђују да је ћирилица „ћира међу језицима” и да с њом „остајемо мимо света”. Новинари „Слободне Европе” као из топа погађају да је реч о нападу „конзервативних друштвених снага”, да се јавност годинама непотребно алармира због „наводне” угрожености ћирилице, па забринуто констатују да се „и на градским фасадама могу видети графити с поруком ’Пиши ћирилицом’”. Ти специјалисти за препознавање угрожености знају да је код Срба, као и код Руса, „наводна угроженост” најчешће параван за репресију према другима, у овом случају ваљда латиници. Знају да НАТО увек само „пројектује безбедност” и никад никог не угрожава, него је присиљен да се шири јер Путин „звецка оружјем”, или Садам производи оружје за масовно уништење. Други су увек ти који нападају, а „ми” се увек само бранимо.

Те лажљиве реторичке вештине лепо је код нас савладао Светислав Басара. Углавном се држи тема које добро позна – улизица, издајника, паланачког духа и мањка куражи. Али, не жели да делује мучки и кукавно, па у противнику обично прво открије Хитлера, или неку другу велику гадост, па тек онда прима борбу. Ове смо седмице, захваљујући „Политици” и ћирилици, имали прилику да видимо како изгледа када му попусте све кочнице и отпадну све инхибиције. Није леп призор, мукица.

Знам, платићу и за ову колумну. Јуче је и редакција „Блица” невешто покушала да се укључи у ову кампању, „откривајући” да је „Држава поклонила 100 милиона ’Политици’”. Ваљда ће умети да открију и да „Политика НМ”, која издаје лист „Политику”, није исто што и „Политика АД”. И да „лист Политика АД”, који се помиње у овом таблоиду, не постоји.

Пише: Љиљана Смајловић

www.in4s.net/index.php/nastavak-rata-protiv-cirilice-drugim-sredstvima-platicu-za-ovu-kolumnu/

Прочитај без интернета:
2 гласa