Економска и правна стабилност државе и јасно дефинисане границе са суседима одавно више нису параметри који су неопходни да се постане члан НАТО-а. Политика и геостратешки положај оно су што главешине Пакта занима.

НАТО се шири брзином светлости,

Мастило се на црногорском документу о приступању НАТО-у још није ваљано ни осушило, а председници Хрватске и Словеније на скупу посвец́еном питањима глобалне безбедности „2БС“ (То Бе Сецуре) у Будви су позвали Европску унију да учини све како регион не би поново постао сигурносни проблем.

У контексту тога, и председник Црне Горе Филип Вујановиц́ оценио је да је НАТО „гаранција дугорочне стабилности“ и да је Црна Гора и по геополитичком положају „део евроатлантске заједнице“.

– Били смо једина држава на Медитерану од Португалије до Турске која није чланица НАТО-а – рекао је црногорски председник.

Уједно, све три државе поручиле су да би и Босна и Херцеговина, као и Македонија, морале, по убрзаном поступку, да постану део НАТО породице.

Кратка историја НАТО-а

Војни савез НАТО настао 1949. године од почетка има строга правила пријема, па зато и не чуди што приступање овом савезу прати потписивање више од 1.200 документа и поддокумента.

Хари Труман, амерички председник на чију иницијативу је овај савез и настао, са тадашњим потписницима, оснивачима савеза дванаест држава, Норвешке, Данске, Исланда, Холандије, Луксембурга, Италије, Португала, Велике Британије, Белгије, Америке, Канаде и Француске, успоставио је стриктна правила за пријем нових чланица од којих је једно било главно, а то је да нова чланица мора да има јасно дефинисане границе, економију, владавину права… Дакле, све оно што садашња Црна Гора нема.

Но, и онда и сада, пресудна је била политичка дефиниција државе. Ово је током последње две деценије постало много битније него оно на чему се документ о стварању НАТО-а заправо заснива.

НАТО није журио са пријемом нових чланица, па су тако од оснивања у први мах примљене само три нове чланице. Грчка и Турска пришле су 1952. године, чиме је Труман и испунио своје обец́ање да ц́е их отргнути из „совјетских шапа“. Три године касније, под одбрамбени кишобран Савеза стала је и Западна Немачка, док се Шпанија НАТО-у придружила 1982.

Године 1999, када је вец́ пао Берлински зид, а Варшавски пакт престао да постоји, напречац су НАТО друштву, иако су биле на рубу економског колапса, придружене Чешка, Пољска и Мађарска, да би 2004.

Алијанса доживела проширење без преседана, примајуц́и у свој савез малене али стратешки непроцењиво битне балтичке државе, али и Словачку, Словенију, Бугарску и Румунију.

Сматра се да је пријемом ових држава НАТО „стао“ на границе Русије на Балтику и практично блокирао Црно море. Хрватска и Албанија придружиле су се овом савезу 2009. године, без обзира на то што је Хрватска са Словенијом имала нерешен територијални спор о разграничењу, али врата Јадрана са обе стране су се широко отворила за бродове НАТО-а.

Неиспуњене одредбе споразума

Дакле, да резимирамо, ниједна од држава које су примењене у НАТО, почев од 1952. није испунила све одредбе из споразума о пријему нових чланица у овај војни савез.

Турска је имала проблем са људским правима, Грчка и вец́ина других држава са економијом, док су државе бивше СФРЈ имале и ове, али и проблеме са територијом тј. границама, што је случај и са најмлађом, 29. чланицом НАТО-а, Црном Гором, која чека ратификацију споразума о граници са Косовом, односно Србијом.

У име тога, позив Хрватске, Словеније и Црне Горе НАТО-у да што пре пригрли и Босну и Херцеговину и Македонију, земље у којима се не зна ни ко пије ни ко плац́а, значи да се није одустало од идеје прокламоване од, пре свега, америчког рата у Ираку (1990-1991), када је настала парола „или ширење или нестанак“.

Ширење на Балкан

Циљ проширења био је регион Балкана. О томе сведочи и презентација сада вец́ покојног професора Шона Гервасијеа, који је на конференцији у Прагу, у јануару 1996. године, на тему „Зашто је НАТО у Југославији“ рекао да је ширење НАТО-а на балкански регион увелико почело слањем великог војног контингента, наводно, како би војно обезбедио спровођење договора о прекиду рата у Босни. Контингент са око 60.000 војника, опремљених тенковима, оклопним возилима и артиљеријом, уз подршку ваздушне и поморске армаде бројао је преко 150.000 људи.

– Балкански контингент представља не само прву вец́у војну операцију НАТО-а, вец́ и прву вец́у операцију ’ван зоне одговорности‘, то јест ван граница које су одређене као подручје за војне акције НАТО-а. Подухват у Југославији први је конкретан корак ка ширењу НАТО-а – рекао је тада он.

Гервасије је тада истакао да је ширење НАТО-а, које је почело у Југославији, планирано да укључи и друге земље овог региона, али да је „засновано на небулозном и нелогичном резоновању, страху и тврдоглавости одређених владајуц́их структура“, јер како другачије видети било какву корист у насилном ширењу на друге земље у друштвено-економском хаосу који превладава на Западу, али и у „тим државицама“, и то у процесу који повец́ава „ризик од нуклеарног рата“.

Гервасије каже да је југословенска криза послужила као експеримент на рубу Европе, као и да су Немачка и Америка учиниле све да ту кризу продубе.

Он тврди да је НАТО настојао да се умеша у југословенску кризу од самог почетка, као и да је то постало очигледно током 1993, када је НАТО почео да пружа подршку операцијама Унпрофора у Југославији, посебно спровођењу блокаде против СРЈ и зоне забране летења у ваздушном простору БиХ.

Ричард Холбрук, бивши заменик државног секретара САД за европска питања, у чланку за магазин „Форин аферс“, половином деведесетих навео је да не само да су САД „европска сила“, вец́ је скицирао амбиције своје владе које се тичу целе Европе.

У одломку који спомиње систем колективне безбедности који су САД и савезници створили након Другог светског рата, а самим тим и НАТО, Холбрук је рекао:

– Овај пут, Сједињене Америчке Државе морају да предводе стварање безбедносних структура које би укључиле и самим тим стабилизовале целу Европу – Запад, бивше совјетске савезнике у централној Европи и, што је најважније, Русију и бивше републике Совјетског Савеза.

У то име, ето и одговора зашто НАТО по сваку цену жели да увуче у своје редове све више држава ове регије које су далеко од захтева које НАТО промовише као „услове за пријем“.

Критеријуми са почетка стварања ове алијансе давно се више не примењују, а НАТО у свом новом руху жели територије.

У том контексту су и државе бивше СФРЈ више него потребне, и то не само због свог географског положаја, вец́ и због подручја којима омогуц́авају приступ.

www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/651045/NATO-nema-clanice-nego-kolonije-na-Balkanu

2 гласa