НЕБОЈША КАТИЋ

Чини се да је пакет помоћи, отпочет новим великим штампањем новца, последња шанса за очување еврозоне или бар њене целовитости

Европска централна банка (ЕЦБ) је 9. марта започела свој велики програм штампања новца [1], који се еуфемистички назива „квантитативно лабављење“. Планирани обим новчане емисије је 1.100 милијарди евра, што, илустрације ради, чини око 33 годишња бруто домаћа производа Србије. Укупну новчану емисију би требало реализовати у месечним траншама од по 60 милијарди евра.

Ова операција се обавља кроз националне централне банке куповином државних хартија од вредности на секундарном тржишту, с тим да је грчка централна банка изузета из овог механизма. Дистрибуција новчане емисије би требало да буде у складу са величином економије сваке од држава. ЕЦБ очекује да ће то дати нови стимуланс анемичној економији еврозоне, да ће зауставити дефлаторне процесе и да ће подићи стопу инфлације са садашњих минус 0,3 процента на ниво од око два процента.

ЕЦБ се нада да ће овим програмом емисије новца додатно оборити каматне стопе не само на државне обвезнице већ и на банкарске кредите и да ће тиме подстаћи тражњу (потрошњу и инвестиције). Умерен раст инфлације би олакшао сервисирање државних дугова, док би очекивани пад евра помогао подизању конкурентске способности пре свега медитеранских држава.

Примену овакве политике ЕЦБ снажно подржава онај део европске економске елите који сматра да је ЕЦБ већ доста закаснила са оваквом политиком, као и да обим новчане емисије (у односу на величину БДП) значајно заостаје за САД, Јапаном и Великом Британијом. Тај део утицајних економиста је вршио притисак на ЕЦБ, сматрајући да су њен досадашnjи конзервативизам и опрез умногоме допринели кризи еврозоне.

КРИТИКЕ СЕВЕРА ПОЛИТИЦИ ЕЦБ
На другој страни, конзервативизам и опрез ЕЦБ су подржавале Немачка, Холандија и Финска. Овако успостављена подела на европски север и југ постаје све јача, с тим да је Француска негде у средини. Отуда не чуди да је и последњи програм ЕЦБ донет уз велико и гласно противљење Немачке и Холандије које су артикулисали гувернери централних банака ове две државе (Jens Weidmann и Klaas Knot).

Упркос великој економској и политичкој моћи Немачке, она не може да опструише одлуке ЕЦБ будући да се одлуке доносе већином гласова, а да у процесу одлучивања важи правило једна држава (једна национална централна банка) један глас.

Ако се остави по страни непотребна грубост којом северне земље (Немачка поготово) често износе своје ставове, аргументација ових држава није нешто преко чега се може олако прећи. Смисао овог текста је да објасни позицију и критике које се често чују са европског севера и које су пре свега усмерене ка монетарној политици ЕЦБ [2].

По немачким економистима (који су и најгласнији на јавној сцени), штампање новца не може решити највећи проблем јужних презадужених држава, а то је њихова неконкурентност. Увођење евра је омогућило да трошкови задуживања (каматне стопе) ових слабих економија постану веома ниске и да се приближе нивоу најјачих европских економија. При томе, финансијска тржишта су игнорисала све познате регионалне ендемске ризике. Све до 2007. ниске камате су стимулисале раст потрошње, раст увоза, раст унутрашњих цена као и лако и јефтино финансирање дефицита текућих трансакција. Тај недостатак тржишне дисциплине је додатно утицао на пад конкурентности и последично, на велико нарастање дефицита биланса текућих плаћања [3].

По неким од ауторитативних анализа, цене у Грчкој би морале да падну око 35 одсто, у Португалу и Шпанији око 30, а у Италији 10 одсто, да би ове државе могле поправити конкурентност, а тиме и дугорочно уравнотежити своје билансе текућих плаћања.

Ову врсту уравнотежења је најлакше, најбрже и најбезболније остварити депрецирањем девизног курса, али тај метод уравнотежења је немогуће применити у оквиру еврозоне. Значајан пад евра, који је на сцени од маја 2014, делимично помаже и поправља укупну конкурентност еврозоне, али не отклања ценовне диспаритете у њеним оквирима.

sojblemerkelКако је депрецирање валуте немогуће, преостаје само да се кроз дефлацију, дакле преко пада унутрашњих цена, успостави економска равнотежа и тиме поврати конкурентност. Овај начин уравнотежења је веома болан и тешко изводив јер је велика корекција цена наниже на граници немогуће мисије. (Економисти ту врсту мале еластичности цена надоле називају феноменом тзв.sticky prices.)

НЕМАЧКО УВЕРЕЊЕ О ШТЕТНОСТИ УСТУПАКА
Немачки економисти инсистирају управо на дефлаторном уравнотежења и сматрају да се тај процес мора спровести. Свако давање уступака као и програми спаса само одлажу нужне процесе корекције цена и не решавају ништа. Штавише, драму кроз коју годинама пролази Грчка, они сматрају директном последицом уступака који су Грчкој у прошлости чињени, и отуда тај тврди став и поруке које се дневно одашиљу грчкој и светској јавности.

У прилог такве аргументације иде пример Ирске, која је свој ниво цена најбрже прилагодила новој ситуацији и сада најбрже излази из кризе. Ирски дефлаторни опоравак се тумачи тиме да је она у кризу ушла пре јужних држава и да је свој процес прилагођавања започела пре него што су успостављени механизми помоћи у еврозони. У првим годинама ирске кризе, која је почела још 2006, није ни било механизама помоћи у оквиру ЕУ, па је Ирску невоља натерала да се прилагоди.

Немачки економисти баштине снажну традицију ордолиберализма, и за њих је штетна свака интервенција државе која ремети функционисање тржишта, била она монетарна или фискална. Они указују да ЕЦБ нема мандат да спасава посрнуле економије, те да ЕЦБ својом политиком арбитрарно и селективно снижава тржишне каматне стопе од земље до земље. То онемогућава увођење тржишне дисциплине и изнова подстиче морални хазард, који је великим делом и узроковао кризу.

Поред ове економске аргументације, немачки економисти указују и на то да програми монетарног и фискалног спасавања угрожених држава нарушавају правила и крше усвојена документа на којима почива еврозона. Они подсећају на два важна члана Споразуме о функционисању Европске уније (Споразум) [4].

По њиховом тумачењу, члан 123. овог Споразума, јасно забрањује тзв. монетизацију буџетских дугова, дакле покривање буџетских рупа штампањем новца и/или куповином државних обвезница чак и на секундарном тржишту [5].

Други важан члан Споразума је члан 125, који забрањује било какву социјализацију дугова у оквиру еврозоне. У тој интерпретацији ни државе чланице се не би смеле међусобно помагати, већ би свака држава која западне у финансијске невоље морала бити препуштена законима тржишта и тржишног дисциплиновања, који важе за све. Поменутим члановима Споразума је јасно наглашено да еврозона није замишљена као трансферна зона, као кишобран који штитити од банкрота [6], већ као валутна зона која би својим механизмима требало да обавезује на одговорно понашање и дисциплину.

БОГАТИ ЖИВЕ НА ЈУГУ
У инсистирању на радикалној политици стезања каиша, северни народи не показују превише сентименталности према социјалним последицама такве политике. Део тога се може приписати „тврдим наравима“ северњака, али други део таквог односа према југу постаје разумљивији када се погледају подаци из графикона који следи.

Из анализе коју је радила ЕЦБ произлази да су породице јужних држава често богатије него породице у државама које би требало да их спасавају и од којих се очекује солидарност. Графикон приказује просечно нето-богатство, као и медијане нето-богатства по домаћинству у евро зони. (Медијана је такође средња вредност, али екстремне вредности узорка на њу не утичу својом висином.)

netobogatstvoueuИзвор: European Central Bank: The Eurosystem Household Finance and Consumption Survey Results from the first wave, Statistics Paper Series No. 2 / April 2013 [7]

Италијани, Шпанци и Кипрани, на пример, спадају међу најбогатије Европљане и њихова породична богатства су значајно већа од богатстава највећег броја породица у оним западним државама које се перципирају као богате. Чак су и Грци и Португалци на нивоу медијана просека испред Немаца.

Ова анализа ЕЦБ је наишла на жестоке критике дела стручне јавности. Критичари указују да домаћинства у јужним државама имају више чланова и да деца дуже остају са родитељима, да је распон богатстава такође већи на северу него на југу, да је БДП по глави бољи показатељ стварног богатства итд.

Иако ове примедбе имају смисла, та критика ипак не мења фундаментално слику на коју указују немачки економисти [8], а то је да грађани југа нису сиромашни, да нема потребе за великим сентименталношћу.

Закључак би могао бити да су се огромна средства сливала у јужне државе и потом прелила у приватне џепове. Грађани су се обогатили док су њиховим државама и банкама остали дугови које оне сада социјализују кроз еврозону. Из угла ове анализе није превише битно да ли је реч о превеликом трошењу државе или приватног сектора, да ли је реч о ниским порезима и слабој пореској дисциплини, да ли је реч о великом, скупом и лошем јавном сектору, да ли је реч о великим деловима економије који функционишу у сивој зони.

Узгред, нико ни не покушава да негира да је и немачка економија имала користи како од еврозоне тако и од потрошачких навика јужних држава, али економисти радо подсећају да само око 36 одсто немачког извоза завршава у еврозони. Не негира се ни да је помоћ јужним државама отишла великим делом на спасавање северних приватних кредитора.

ГРЧКО НАПУШТАЊЕ ЕВРОЗОНЕ
Гледано кроз призму критике коју сам сажето изнео, чини се да немачки економисти не виде како би еврозона могла наставити да функционише, а да се ништа не промени. Или се морају мењати основе и правила на којима почивају интеграциони процеси ЕУ или се неке чланице ЕУ морају понашати одговорније и сносити последице своје раније политике.

mariodragi01Иако избегавају да то резолутно саопште, утисак је да политичарима северних држава не би сметало ако би неке од јужних држава, Грчка пре свих, напустиле зону. С друге стране, ако би дошло до радикалније кризе и потпуног распада еврозоне, Немачка би претрпела губитке од око 450 милијарди евра, с тим да би Холандија и Финска имале највеће губитке по становнику. Такав расплет ипак нико не жели.

Ако су немачке анализе тачне, не би било велико изненађење ако би у блиској будућности током неког викенда свет сазнао да Грчка напушта еврозону. Уосталом, у акутном периоду кризе 2011. премијер Берлускони је отпочео тајне преговоре о изласку Италије из еврозоне иако је Италија тада била у неупоредиво бољој позицији од Грчке данас. Чини се да је овај последњи пакет помоћи, отпочет новим великим штампањем новца, можда заиста последња шанса за очување еврозоне, или бар њене целовитости.

________
Упутнице:

[1] Званичан назив програма је The public sector purchase programme (PSPP).

[2] Најбољу синтезу немачких ставова је дао Hans-Werner Sinn у својој књизи The Euro Trap (2014).

[3] Видети текст
nkatic.wordpress.com/2011/07/09/grcka-kriza-i-njene-pouke/.

[4] eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/PDF/?uri=CELEX:12012E/TXT&from=EN.

[5] Монетарне интервенције ЕЦБ и логику тих интервенција (tzv. OMT – Outright Monetary Transactions) је проблематизовао и Федерални уставни суд Немачке.

[6] Идеја овако строгих мера је била компатибилна и са тзв. Мастришким критеријумима, који су прописивали да државе не могу имати већи годишњи буџетски дефицит од 3 одсто БДП, ни укупни јавни дуг који би смео прећи 60 одсто БДП.

[7] www.ecb.europa.eu/pub/pdf/scpsps/ecbsp2.pdf

[8] Видети нпр.
www.voxeu.org/article/are-germans-really-poorer-spaniards-italians-and-greeks
или
www.voxeu.org/article/are-germans-poorer-other-europeans-principal-eurozone-differences-wealth-and-income.

Сајт Небојше Катића

www.standard.rs/ekonomija/31322-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D1%83%D0%B3%D0%B0%D0%BE-%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%B5

1 глас