Немам резервну земљу. Имам само ову једну, једину. Бедну, јадну, опљачкану, силовану, понижену, гладну, сиромашну…
Али је и такву волим и не бих је мењала за било коју богату, лепу, нову, умивену и упаковану у шарену хартију са све машницом.

Те умивене и чисте, стерилне, те где влада демократија и где су заштићена права свих су шарена лажа а ја сам превише матора да верујем у то. У свакој од тих лепо упакованих држава бих била мањина. Морала бих да поштујем њихове законе, да говорим њиховим језиком и пишем њиховим писмом, да радим много а будем плаћена мање од њихових грађана.

У мојој мусавој Србији свако може да ради шта хоће. Да говори матерњим језиком и да се школује на истом, да има већа права и већу плату, предност при запошљавању, социјалну помоћ, право на лечење, право да не поштује законе земље у којој живи, да прекраја границе, тражи своју државу…

Само у мојој Србији мањине имају већа права од већине. Тако су нашим „ месијама“ наредили светски „душебрижници“ и „ миротворци “ а ови то оберучке прихватали „ јер све се плаћа па и ова љубав“. Према новцу, наравно.
Јер да се не лажемо. Не воле они мањине. Не воле ни нас а за нас ни не добијају никакав новац. Зашто онда да се смарају са нама и нашим животима, проблемима када их нико за то не плаћа. За мањине и њихова права се добија лова. А ови наши „ спасиоци“ обожавају мирис новца. И власти. Навучени су на то као на хероин.

И заболе их баш што народ гладује; што старци умиру од глади а деца од болести; што нема новца за лечење; што има хиљаде и хиљаде незапослених; што не раде фабрике, што се све продаје у бесцење; што нам болнице личе на конц логоре; што доктори (и не само доктори) имају смешно мале плате па се „сналазе“ и наплаћују нам операције у стотинама евра; што су нам села опустела; што млади, образовани и способни одлазе а неписмени и неспособни седе у врху власти; што су узори деци кримоси, певаљке и старлете; што не можеш да живиш од свог рада; што су лопови и криминалци тајкуни и бизнисмени; што имамо пинк и гранд културу; што нам деца умиру од цирозе јетре или хероина; што гину у ратовима које Србија није водила; што смо окарактерисани као геноцидан народ; што нам рекеташи/принудни извршитељи/плене оно мало беде што нам је још остало у кући због 500, 1.000 или 5.000 динара а ти исти не плене имовину онима који дугују милијарде за порез, струју, грејање… Каже наш народ „Врана врани очи не вади“…

Пензионеру са непокретном женом и малолетним сином плене имовину (чуј имовину, као да ишта имају) због шест стотина динара дуга (600,00). Тајкуне и „контраверзне“ бизнисмене нико ни прстом таћи неће. О политичарима да не причам…
Они су заштићени као бели медведи. За њих не важе исти закони као за нас, сиротињу рају.
Заштићене су и мањине. Могу шта год хоће. Да не плаћају струју, да продају станове које су добили од државе Србије а када потроше тај новац добијају изнова неки смештај; да стварају своју државу у мојој/нашој држави; да отварају школе, универзитете на свом, матерњем језику; да нам отимају куће и светиње, да нас протерују…
Добијају све а за узврат не дају ништа.
Ми не добијамо ништа а дајемо све, па и животе…

Нисам расиста. Нисам фашиста. Не мрзим људе. Не занима ме ко је које вере, боје коже, како се крсти и да ли се крсти…
Једино што тражим је да они који су дошли у Србију поштују ову земљу, законе, језик, културу, традицију. Да се прилагоде нама а не ми њима…

Одбијам да у својој земљи и свом граду будем грађанин другог реда. Да се склањам и клањам онима који су овде дошли, онима који владају овом земљом и онима које та иста власт по диктату белосветског олоша довлачи, храни, облачи, удомљује, школује док у исто време нама укида сва права, па и право на живот.

Луна Бгд

facebookreporter.org/2015/08/26/немам-резервну-земљу-све-се-плаћа-па-и/

Прочитај без интернета:
1 глас