ФАКТИЧКИ ЈЕ ПРОПАО ПОКУШАЈ ИСТОКА ЕВРОПЕ ДА ДОБРО ЖИВИ

ЗА РАЧУН ПРОМЕНЕ ХЕГЕМОНА – СССР ЗА ЕУ

  • ЕУ се нашла у цугцвангу. Не може да одустане од реформи, пошто ће то довести до даљег јачања, све до критичних вредности, центрифугалног расположења у земљама сиромашног југа. Спроводити реформе на рачун релативно (веома релативно) просперитетног Севера – такође је немогуће, пошто тада Унија постаје бесмислена за земље које чине његов политичку и економску кичму
  • Пре украјинске кризе и на самом њеном почетку, претпостављало се да ће почасна мисија плаћања за безбрижан европски живот бити додељена Русији. Међутим, Москва је то прочитала и одбила, а у „Старој Европи“ из године у годину све више јачају не евроскептици, већ евронихилисти, па ускоро може бити прекасно за спасавање европског јединства
  • У изгледу је укидање или значајно смањење шенгенске зоне и еврозоне. А такође о томе да ће језгро ЕУ закључити низ споразума о новом уређењу односа између земаља „Старе Европе“ који фактички искључују Источну Европу из новог интегрисања. При том се ЕУ не распушта, и формално све у овом тренутку постојеће чланице то и остају
  • Обавезе источноевропских држава, које су прихватиле приликом уласка у ЕУ, наставиће да важе, јер ЕУ никога није избацила. Али, бонуси које су добијале од ЕУ ће нестати, пошто нова шема са више нивоа омогућава не само да се неутралише утицај евробирократије, већ и да се значајно смањи заједнички буџет ЕУ. У оквиру ове концепције, уколико буде реализована, за очување илузије европског јединства мораће да плаћа Источна Европа
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

        САН источноевропских држава, бивших чланица Савета за узајамну економску помоћ (СЕВ) да уђу у Европску унију – обистинио се прилично давно.

        Последњи „срећници“ биле су Бугарска и Румунија 2007. године и Хрватска 2013. Остали, укључујући бивше балтичке републике СССР, прихватили су европске вредности 2004. године.

        Могу се на различите начине оцењивати конкретни резултати источноевропских привреда постигнути током европских интеграција. Неко ставља акценат на нагли пад квалитета живота у већини усрећених земаља, уништавање националне индустрије. Неко тврди да је то данак процесу реформисања нефункционалног економског модела, и очекује нагли привредни раст у блиској будућности. У сваком случају, ниједна влада источноевропских држава засад не размишља озбиљно о изласку из ЕУ.

        Међутим, у Великој Британији, након седмогодишње дискусије, заказан је референдум о сврсисходности останка у ЕУ.

        Референдум је заказан, иако је влада Њеног Величанства током вишегодишњих преговора издејствовала од ЕУ уступке по свим питањима значајним за Лондон.

        Своју улогу оруђа за уцењивање Брисела, с циљем да га приволи на максималну конструктивност, подешавање јавног мњења је испунило. Али, током протеклих година идеја је толико заживела у народу да више није могло да се одустане од референдума.

        Сада је, независно од резултата, дух пуштен из боце. Бриселом су незадовољне многе „старе“ чланице ЕУ, а сама идеја изласка из Уније прилично је популарна у земљама сиромашног југа Европе.

        Оне не виде никакву могућност да се избаве од дужничког бремена и враћања конкурентности националних привреда без, у најмању руку, реформисања ЕУ у правцу мање централизације и избављања од диктата бриселске евробирократије и Европске централне баке.

        Истовремено, Француској и, нарочито, Немачкој, које из постојећег стања ствари извлаче највећи профит, реформа ЕУ не да није потребна, већ представља претњу за националне интересе. Јер, да би се негде додало – мора негде да се одузме.

        Да би се задовољиле потребе Југа, за то ће морати да плати Север – самим тим Француска и Немачка, пошто је Велика Британија изузета последњим споразумима, а у ЕУ нема ко други да плаћа.

        ЕУ се нашла у цугцвангу. Не може да одустане од реформи, пошто ће то довести до даљег јачања, све до критичних вредности, центрифугалног расположења у земљама сиромашног југа. Спроводити реформе на рачун релативно (веома релативно) просперитетног Севера такође је немогуће, пошто тада Унија постаје бесмислена за земље које чине његов политичку и економску кичму. Углавном, потребан је неко ко ће платити за даље постојање ЕУ, и то неко ко није „стара чланица“.

        Првобитно, пре украјинске кризе 2014. године и на самом њеном почетку, претпостављало се да ће почасна мисија плаћања за безбрижан европски живот бити додељена Русији.

        Споразум о придруживању Украјине ЕУ, у пакету са споразумима о слободној трговини у Заједници Независних Држава требало је да одиграју улогу финансијско-економског усисивача који обезбеђује преливање ресурса с тржишта Русије и земаља ЗНД у корист ЕУ. То је требало да омогући решавање проблема сиромашних земаља ЕУ без штете за позиције богатих.

        Међутим, Русија не само да није постала добровољни давалац Европске уније, већ је захваљујући адекватној реакцији на државни преврат у Украјини и на каснију политику санкција ЕУ, успела да сконцентрише ресурсе на реформисање сопствене привреде. Услед тога се укупна ситуација за ЕУ само погоршала – изгубљен је озбиљан део руског тржишта, а смањење цена производа руских извозника због девалвације рубље довело је до јачања конкуренције како на тржиштима трећих земаља, тако и на унутрашњем тржишту ЕУ.

        Слободних извора ресурса ван граница ЕУ више нема, кризне појаве у њеној економији настављају да се повећавају, унутрашње размирице, а уз њих и центрифугално расположење, расту.

        У „Старој Европи“ из године у годину све више јачају не европскептици, већ евронихилисти. Ако се хитно не пронађу ресурси за реформисање ЕУ, у одређеном тренутку, који се не може тачно предвидети, али који није тако далеко, квантитет може да прерасте у квалитет и тада ће бити касно за спасавање европског јединства.

        Ако ван ЕУ слободних ресурса нема, а потребни су хитно, то значи да се неопходни ресурси могу наћи само унутар ЕУ.

        И шта видимо у последњих годину дана?

        Појавила се и почела све активније да се разматра концепција очувања ЕУ у границама „Старе Европе“ (пре ширења 2004. године). Неки предлажу да се број чланица редукује још радикалније, али за сада за тим нема велике потребе. Наравно, не може се тек тако искључити из чланства део чланица. Зато се разрађује (за сада на теоретском нивоу) сложенија операција.

        Ради се о могућем укидању или значајном смањењу шенгенске зоне и еврозоне. А такође о томе да језгро ЕУ закључи низ сепаратних билатералних и мултилатералних споразума о новом уређењу односа између земаља „Старе Европе“ који фактички искључују Источну Европу из новог интегрисања. При том се ЕУ не распушта, и формално све у овом тренутку постојеће чланице то и остају.

        Као прво, то су интеграције на различитим нивоима, чак и у језгру ЕУ. То јест, односи између Француске и Немачке биће регулисани једним пакетом документа, а њихови односи, рецимо, са Италијом, Шпанијом или Грчком – другим (или другима).

        Као друго, смањује се, а у идеалном случају неутралише улога евробирократије. Њене одлуке су неважеће за нове облике удруживања унутар ЕУ. Нешто слично видимо на постсовјетском простору, где постоји аморфна ЗНД, али се односи између земаља-чланица Евроазијског економског савеза и њихови с другим чланицама ЗНД заснивају на примату докумената Евроазијског економског савеза као напреднијег облика интеграционог удруживања.

        Тиме се смањује улога другоразредних чланица ЕУ, које губе способност да утичу на „Стару Европу“ преко својих европских комесара, одлука Европске комисије и других механизама који захтевају свеевропски концензус.

        И на крају, као треће – и то најважније – обавезе источноевропских држава, које су прихватиле приликом уласка у ЕУ, настављају да важе, јер ЕУ никога није избацила. Али, бонуси које су добијале од ЕУ нестају, пошто нова шема са више нивоа омогућава не само да се неутралише утицај евробирократије, већ и да се значајно смањи заједнички буџет ЕУ, који обезбеђује финансијску помоћ источноевропским привредама.

        У оквиру ове концепције, уколико буде реализована, за очување илузије европског јединства мораће да плаћа Источна Европа.

        Индикативно је да ће она, уколико одбије такву реформу, свеједно платити. У том случају ће политичка и правна формализација распада ЕУ постати неизбежна.

        Источна Европа ће свеједно остати без западноевропске помоћи, али са привредом преуређеном у складу са интересима „Старе Европе“. То јест, у наредним годинама Источна Европа ће свеједно бити осуђена да ради као ресурсна база језгра ЕУ.

        Покушаји бивших земаља СЕВ да обезбеде себи политичко и економско благостање путем промене хегемона (са СССР на ЕУ и САД) су фактички пропали. Они су ускочили у европски воз када је овај с главног пута скренуо у ћорсокак. Сада „Стара Европа“ тера неофите да клате вагоне и имитирају трубљење парне локомотиве како би се одржала илузија кретања.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/nemci-i-francuzi-ce-reformisati-eu-na-stetu-poljske-grcke-bugarske-hrvatske

6 гласовa