„Нема медија (у Србији, а и шире) у којем посљедњих дана 20-годишњицу Дејтона нису коментарисали отац и син, професор Ненад Кецмановић и књижевник Владимир Кецмановић. Требао би се наћи неки довитљив, луцидан новинар па замолити бар једног од Кецмановића, најбоље обојицу, да кажу коју паметну о значају или безначају ЗАВНОБиХ-а. Ако ни због чег другог барем зато што је засједањем у Мркоњић Граду предсједавао, не Клинтон, нити Ширак, не Изетбеговић, нити Милошевић, него њихове горе лист доктор из Бијељине Војислав Кецмановић Ђедо. А, опет, ове који данас славе Дан државности, Бакира Изетбеговића и екипу око њега, која се позива на државноправни континуитет, ваљало би упитати зашто се усред рата улица на Кошеву престала звати Војислава Кецмановића Ђеде и постала Нусрета Шишића Деде.“ Тако пише глодур „Слободне Босне“ Сенад Авдић у броју од 23. новембра.

Сенад Авдић је и поставио питање и дао одговор. Ако је у Сарајеву, главном граду БиХ, улица која је носила име покојног предсједника ЗАВНОБиХ-а – Ђеде током рата добила име србоцидног официра АБиХ и шефа приватног затвора за Србе у подруму хотела „Загреб“ – Деде, онда је ваљда све јасно. И то не само гледе имена улица. Ипак, да мало шире објаснимо…

Ђедо није само био предсједник ЗАВНОБиХ-а. Био је изнад тога и члан Предсједништва АВНОЈ-а из којег је обновљена држава Југославија, у којој је БиХ била тек једна од шест федералних јединица, одијељена од Србије само административним границама. Дедо је, међутим, био „црни бисер“ одбране независне БиХ, кога је, заједно са Јуком, Цацом, Ћелом и осталим џелатима са јаме „Казани“, свечано примао „предсједник свих Босанаца и Херцеговаца“ Алија Изетбеговић. Има и фотографија, публикована је више пута и у „Сл. Босни“.

Али, почело је то и раније… Иако, послије рата први предсједник Президијума Народне скупштине БиХ, што одговара каснијој функцији предсједника републике, Ђединим именом је, знатно касније, обиљежено једно степениште између зграда на Кошевском брду, тада периферији града. Центру ближи Дом здравља који се звао по љекару Ђеди нешто раније је преименован у „Омер Маслић“, по партизанском јунаку који није имао никакве везе са здравством. Годинама, све до измака социјализма, 25. новембра је слављен Дан БиХ, али у свечаним бројевима „Ослобођења“ редовно је помињан Хасан Бркић – секретар ЗАВНОБиХ-а, понекад и Миле Перковић – потпредсједник, а готово никад предсједник.

Чак и послије ’95. када су Изетбеговићи умислили да њихова Босна одржава континуитет са ЗАВНОБиХ-ом, исти Сенад Авдић је поводом 25. новембра знао исписати и по двије странице „Сл. Босне“, а да помене једино Хасана Бркића. Лично сам познавао тог изузетно паметног и честитог човјека, али Сенад сигурно није. Издвајао га је, биће зато што му је име Хасан звучало љепше него имена Миле или Војислав. Сенад при томе није пропуштао да цитира из закључака ЗАВНОБиХ-а да је „БиХ и српска и хрватска и муслиманска“. И увијек сам се чудио зашто се на ту реченицу толико пале баш Бошњаци, таман као да тамо пише да је „БиХ само или прије свега муслиманска…“ Било би логичније да је цитирају Срби и Хрвати, који траже да равноправно буде и њихова.

Новинар Сенад мисли да је ЗАВНОБиХ био права ствар, а Дејтон „легализација геноцида“. И провоцира професора Ненада и књижевника Владимира, који хвале изворни Дејтон, да се одреде према љекару Војиславу као предсједнику ЗАВНОБиХ-а. Не разумијем зашто. По Сенаду, крвно сродство обавезује на истомишљеништво?! Можда је у племену Авдића тако, али у мојој породици није. Знам да је Ђедо дао оставку на функцију из „здравствених разлога“ зато што је био разочаран маргинализацијом некомуниста у „Народном фронту“. Колико знам, Владимир лоше мисли о демократском легитимитету ЗАВНОБиХ-а. Ја пак мислм да је равноправност народа, зацртана у ЗАВНОБиХ-у, у изворном Дејтону обогаћена територијално-етничком аутономијом ентитета и да би је требало још ојачати правом народа на самоопредјељење до отцјепљења.

Најзад, зашто Бакира Изетбеговића питати само о Ђеди и Деди? Први човјек у БиХ послије ’45. био је комунистички лидер Ђуро Пуцар Стари. Упркос заслугама што БиХ није завршила као трећа покрајина у Србији него постала република, током рата му је срушена биста испред зграде данашње Владе ФБиХ и није обновљена. Таквих примјера има напретек, јер требало је „ослободити“ довољно улица и споменика за имена сарајевских „црних бисера“, али и бројних безазлених маргиналаца из прошлости квантитативно доминирајућег националног корпуса. Уосталом, Бакир се бави измјеном датума Дана РС и не треба га оптерећивати питањима која му 98 одсто грађана Сарајева и не поставља, а оних два одсто се и не чује.

Не знам ни шта одједном би Сенаду Авдићу!? Као да је неко други, а не главом и брадом он, коју годину прије рата и друштвеног успона Деде, Јуке, Цаце и Ћеле, у јавни простор тада још социјалистичке републике унио србомрзачку реторику. Реторика „Слободне Босне“ је у Сарајеву сахранила Југославију као заједницу равноправних нарда, а самим тим и БиХ за каквом он сада накнадно жали.

pressrs.ba/info/kolumne/nenad-kecmanovic-sarajevo-od-dede-do-dede-07-12-2015

Прочитај без интернета:
2 гласa