Можете ли замислити, Тони Блер се извинио због агресије на Ирак 2003, јер је била извршена на основу погрешних обавјештајних података да Садам Хусеин посједује хемијско оружје за масовно уништавање. Британски експремијер је то изјавио 26. октобра за ЦНН.

Да подсјетимо, инвазију на Ирак су још прије 12 година извршили западни савезници предвођени тада још неприкосновеним САД. Послије кратког рата у којем је вишеструко надмоћни агресор без губитака уништио ирачку одбрану, побио масу војника и цивила, разорио и окупирао земљу, утврђено је и објављено да је цасус белли био фиктиван. Односно, да је британска обавјештајна служба Американцима дала погрешне податке о Садамовим тајним постројењима за производњу отрова за масовно уништавање људи, а које представља међународну пријетњу. И када је здрав разум налагао да се земље агресори одмах повуку из Ирака и плате ратну штету, а затим се сами наплате од Британаца који су их лажним информацијама увукли у скупу ратну авантуру, окупација је настављена. Американци су напросто измислили потпуно ново образложење: „рушење диктатора Садама Хусеина да би у поратни Ирак била уведена демократија“. Легални предсједник Ирака је, истина, ликвидиран, али од демократизације није било ништа. Још једном се потврдило да демократија припада европској политичкој традицији и да се не може извозити у земље са другачијом политичком културом. Као што је и насилно увођење демократије супротно њеној суштини и производи супротан ефекат.

У окупираној земљи је настао џумбус грађанског рата између бораца против окупације и колабораната, као и крвави обрачуни између различитих вјерских, етничких и политичких група, у којима масовно страдају цивили. Постсадамовске демократски изабране марионетске коалиције нису биле у стању да контролишу ситуацију у земљи ни уз подршку САД, па је из политичке стихије израсла дивља власт Исламске државе, Боко Харама, огранака Ал Каиде. А пошто су западни савезници сличну операцију „рушења диктатура и увођења демократије“ са још мање успјеха извеле и у сусједној Асадовој Сирији, на Европу се сручио милионски талас избјеглица из обје земље и региона у којем још цвјетају плодови арапског прољећа. А Тони Блер и сам повезује нетачне обавјештајне податке из 2003. са „актуелним избјегличким мега стампедом који 2015. потреса ЕУ“.

Да ли то значи да је Садам био бољи? Блер за ЦНН, и поред извињења за агресију каже да је „боље да он данас није у Ираку“. Ирачани, поклани у домовини, удављени на дну Медитерана и смрзнути у избјегличким колонама на Балкану, међутим, сасвим сигурно се не би сложили. И Гадафи је био срушен и ликвидиран спољном силом као диктатор који смета увозу демократије, а данас га у распарчаној и хаотичној Либији призивају из мртвих. У Египту је арапско прољеће донијело демократију, али пошто побједници исламисти нису били по вољи САД, подржана је Сисијева диктатура, иако тврђа од свргнуте Мубаракове. Пошто се Асад, уз помоћ Русије, одржао на ногама, испоставило се да му је једини озбиљан противник терористичка Исламска држава, а не са Запада спонзорисана „демократска опозиција“ која је започела сиријско арапско прољеће, али нема упориште у народу.

Зато је Блер у праву када додаје да би се „слично догодило Садаму да је дочекао арапско прољеће 2011″. Рецептура „демократизације“ је заиста иста. Најприје се од популарних и самосвојних лидера који не слушају САД „направе диктатори“. Притисцима изнутра, посредством спонзорисања опозиције, НВО, приватних медија, политичких интелектуалаца, као и спољном сатанизацијом, дипломатском изолацијом и економским санкцијама сатјерају их у ћошак и натјерају на самоодбрану. А када они у контраофанзиви појачају контролу над медијима, финансирањем НВО и узврате на спољне оптужбе, онда их прогласе за диктаторе и тиме легитимишу још веће притиске. Послије тога долазе „спонтани“ улични протести који се претварају у паљење јавних објеката и обрачуне са полицијом. Тако је било и у Србији и „обојеним револуцијама“ у Источној Европи.

Тони Блер је током више мандата имао прсте у много тога, али никад тако директно и транспарентно као на почетку дуге трагедије у Ираку. Већ у оно вријеме било је јасно да је суперсила одлучила да нападне Ирак и да само тражи повод. Једино је било нејасно да ли су британске службе саме понудиле „грешку“ своме премијеру да обрадује великог савезника, или је поклон он сам наручио, да ли је „грешка“ била плод директне сарадње двије службе, или се радило о подјели посла унутар антиирачке коалиције. Сада се, међутим, Тони лично истурио. Зашто је са извињењем чекао више од деценије? Да ли мисли да су каснија страдања и разарања на Блиском истоку у режији суперсиле бацила у заборав или релативизовала његов гријех из 2003? Или превентивно реагује на промјене у глобалном односу снага, па и у трансатлантском савезништву, које би могле да отворе питање његове одговорности на нивоу међународног правосуђа? Ово друго је наивно повјеровати, иако је „грешка“ обавјештајних служби за које је као премијер био командно одговоран произвела такве посљедице да су сви „ратни злочини почињени у бившој Југославији и Руанди“ – ситница.

pressrs.ba/info/kolumne/nenad-kecmanovic-tonijevo-izvinjenje-02-11-2015

Прочитај без интернета:
1 глас