Србији су неопходне стране инвестиције, али је пуштање немачког холдинга „Тенис“ да зида кланице опасна авантура. Овај концерн је у Немачкој и Русији већ познат по изузетно лошем квалитету меса и прерађевина, безобзирном искоришћавању радника, прању пара и преварама на штету лифераната и купаца. Ни сам већински власник Холдинга, Клеменс Тенис, не може да се похвали поштењем, јер су га због покушаја преваре успешно немачким судовима тужили најближи сродници.

Крајем априла је једна од најважнијих вести у медијима у Србији било потписивање „меморандума о разумевању“ између Владе Србије и холдинга „Тönnies“ (Тенис) из Немачке. Овакви меморандуми, истина, нису ни за једну страну обавезујући, али је забрињавајуће то што државни врх Србије већ сада у јавност пушта потпуно нетачне информације. Тако је Александар Вучић, председник Владе Србије, поводом потписивања Меморандума изјавио како ће доласком поменутог концерна Србија добити могућност да производи најквалитетније месо у Европи.

Месо и месне прерађевине Тениса су далеко од тога да буду најквалитетнији у Европи, а већински власник и директор Концерна, Клеменс Тенис, најконтраверзнији је бизнисмен данашње Немачке, коме ништа није свето када се ради о повећању његовог личног богатства.

Већ неколико година уназад судови у Немачкој су запослени поступцима које једни против других воде чланови породице Тенис, чији је 1994. умрли рођак Бернд Тенис основао Концерн. Спорно је не само ко шта и колико треба да наследи од пословне империје, која у међувремену вреди више милијарди евра, већ и ко у истој има која права.

Клеменс Тенис, који је имао половину власништва у Концерну, од синова свог умрлог брата Бернда добио је још по пет одсто власништва и тако постао већински власник компаније, али му ни то није било довољно. На Божић 2002. године Клеменс у својој кући организује мало породично славље у оквиру кога он и његова два синовца потписују споразум којим је Клеменсу у најважнијој кланици Концерна, која је била регистрована као посебно привредно друштво, дато право двоструког гласа, тако да је на скупштинама оснивача могао да надгласа своје опоненте.

Овај споразум је оверен код нотара, али је упркос томе садржао једну ситницу око које су се наредних година ломила копља пред немачким судовима. На преваран начин, противно јасно израженој вољи својих, истина пословно неискусних братанаца, Клеменс је покушао поменути споразум да примени на у међувремену основани Холдинг у који су ушла сва предузећа породице Тенис.

На суђењима која су уследила и у којима су немачке судије покушале да размотају клупко породичних завада, нотар који је оверио споразум признао је да је непомињање преноса двоструког гласа на цео Холдинг „глупа грешка“. За разлику од Клеменса и његових саучесника, судије су сматрале како је његов покушај да приграби сву власт у Концерну нелегитиман и да млади наследници уопште нису били добро информисани које су крајње последице потписивања споразума из 2002. године, тако да су добронамерно веровали свом стрицу и препустили му већински удео у само једном делу Холдинга.

У међувремену је један од братанаца покренуо судски поступак којим жели да поништи ранији уговор о поклону, којим је стрицу Клеменсу поклонио још пет одсто власништва у Холдингу. Ако изгуби и овај спор Клеменс би од апсолутног господара компаније „Тенис“ могао да постане мањински власник кога други сувласници у сваком тренутку могу да надгласају.

Поступак у вези споразума из 2002. године показао је, међутим, о каквој личности се ради када је у питању Клеменс Тенис. Његов брат Бернд је стварни оснивач компаније и он је Клеменса својевремено увео у посао дајући му половину власништва у кланици у Реди, тада једином, а данас најважнијем и највећем породичном погону. Уместо захвалности, Клеменс је показао несхватљиво непоштовање према свом умрлом брату, покушавајући да из посла истисне његове синове и наследнике.

Клеменс Тенис је и председник надзорног одбора фубалског клуба „Шалке 04″, на ком месту је такође наследио свог брата Бернда. Руски гигант

„Гаспром“ потписао је 2011. године са овим фудбалским клубом вишемилионски спонзорски уговор. Приликом потписивања уговора Клеменс се на кратко сусрео и са руским председником Владимиром Путином и том приликом најавио веће ангажовање на руском тржишту. Љубав је, међутим, трајала веома кратко.

Да би нека западноевропска кланица могла да добије дозволу да у Русију извози месо она мора да омогући несметану контролу коју врше руски ветеринари и санитарни инспектори. Током рутинских контрола они су у кланицама холдинга „Тенис“ открили бактерије и тако је један по један погон Концерна губио дозволу за извоз.

Последња се 2013. на удару нашла главна кланица Концерна у градићу Реди која је у то време извозила 2.500 тона свињског меса недељно у Русију, што је представљало њену једнодневну производњу.

Немачки медији су у то време покушали да стану у одбрану „Тениса“ који има годишњи промет од преко пет милијарди евра и директно и преко коопераната запошљава десетине хиљада радника. Медијску кампању је, наравно, финансирао сам Клеменс који је у јавности протурао причу како се у суштини ради о протекционистичким мерама Кремља

Клеменс ово није лично износио, нити је то чинио било ко из Холдинга, већ нешто нижи службеници Удружења месара Немачке које је, наравно, под контролом породице Тенис. До последњег момента, односно до увођења санкција Европске Уније Русији, Клеменс се надао да ће наћи неку везу преко које би могао да доспе до самог руског државног врха и да давањем мита поново добије увозне дозволе за своје кланице.

Чак је и непосредно пред увођење санкција тврдио како је Концерн спреман да уложи милијарде евра у отварање кланица у самој Русији у којима би се прозводило месо и месне прерађевине за то тржиште.

Да медијска прича о наводним руским протекционистичким мерама није истинита, видело се одмах, јер главни „Тенисов“ конкурент, „Vion Food“ из Холандије, није био погођен забраном увоза меса у Русију због бактериолошке неисправности. Очигледно је како је у кланицама „Тенис“ хигијена била гурнута у запећак, а да су немачке власти свесно пред тим затварале очи, јер је немачкој кланичној индустрији било важно да што више меса извезе у Русију како би са тог огромног тржишта истисла конкуренцију. „Тенис“ није имао проблеме само у иностранству, већ и код куће, у Немачкој.

Немачки дневни лист „Die Wеlt“ објавио је 13. септембра 2007. да су најближи сарадници Клеменса Тениса ухапшени и да се против њих води кривични поступак због више различитих кривичних дела, између осталог због преваре и дампингованих плата радницима. У саопштењу тужилаштва из Бохума, које је пренео „Die Wеlt“, истрага се водила и против Клеменса Тениса и Јозефа Тилмана, директора Холдинга „Тенис“, као и против даљих десет високих менаџера компаније. Истрага је вођена и због црних фондова склоњених на банковне рачуне на Кипру, али је тужилаштво проценило да за то не постоји довољно доказа.

После тужиоца из Бохума у случај се укључило и тужилаштво из Билефелда, које је Концерн сумњичило да је лажно приказивао извоз меса у Русију и тако незаконито долазио до субвенција које немачка Влада и бриселска администрација дају извозницима аграрних производа у земље изван Европске уније.

Током истраге полиција је заједно са пореским органима претресла тридесетак станова и канцеларија сарадника Холдинга у Немачкој и на Кипру. Сама чињеница како је немачка Савезна управа царина случај проследила Земаљској криминалистичкој полицији показивала је како се у случају „Тенис“ ради о нечем много значајнијем од обичног царинског прекршаја.

Председник месно надлежног гранског синдиката радника у прехрамбеној индустрији Матијас Бример поводом привођења функционера „Тениса“ дневном листу „Die Wеlt“ открио је како по сазнањима синдиката између 70 и 80 одсто запослених „Тенис“ позајмљује од својих ћерки фирми са седиштем у Источној Европи. „Колико нам је познато, ‘Тенис’ ове раднике плаћа далеко мање него што је то уобичајено приликом запошљавања немачке радне снаге“, рекао је тада Бример.

Трик који је користио „Тенис“ у међувремену је познат и у Србији. Холдинг не улази у ризик сталног запошљавања радника које онда мора више да плаћа, а у случају давања отказа мора да им исплати и отпремнину, већ исте запошљава неко фантомско предузеће из Источне Европе са којим „Тенис“ закључује уговор о пословно-техничкој сарадњи. На основу поменутог уговора Холдинг том предузећу исплаћује надокнаду, а оно даје плате радницима који раде за „Тениса“. Плате су, наравно, усклађене са ценом радне снаге не у Немачкој, у коју радници одлазе како би радили у кланицама, већ у земљи порекла радника. Чак су у појединим случајевима плате биле ниже и од просека у Источној Европи.

„Тенис“ је доведене раднике из сиромашних земаља Европске уније смештао у посебне просторије, својеврсне радничке хотеле у којима су владали услови слични онима у затвору. По извештавању појединих медија, који нису мејн-стрим медији које финансијски помажу „Тенис“ и од њега контролисано Удружење кланичара, просторије у којима се смештају „надничари“ (како их називају поменути медији) из Источне Европе су прљаве и запуштене. У једној соби спава и више од дозвољеног броја радника. Пауза за ручак је у кланицама Холдинга сведена на свега неколико минута, радницима се контролише и број одлазака у тоалет. Слободни дани, плаћени годишњи одмор или боловање за ове раднике не постоје. Ко се побуни бива моментално отпуштен, а он сам мора после тога да се сналази за повратну карту до своје отаџбине.

Немачка телевизијска станица „Süd-Wеst Rundfunk“ (SWR), која ради у оквиру првог програма немачко телевизијског јавног сектора АРД-а, објавила је 4. априла 2008. репортажу која показује тоталну контролу радника у кланицама холдинга „Тенис“. Камере за надгледање су постављене буквално свуда, чак и у кабинама за пресвлачење.

Петер Шар, немачки савезни повереник за заштиту података, оштро је протествовао против оваквог понижавајућег надгледања радника, па је „Тенис“ убрзо уклонио камере из свлачионица, као и неке из погона. Већина камера је, међутим, остала, а „Тенис“ је да би избегао нове извештаје медија повећао издвајање за медије.

У фебруару 2015. у Реда-Виденбрику, где је најважнија и највећа кланица Холдинга „Тенис“, уведена је служба независног омбудсмана који ће се посветити проблемима радника из Источне Европе. Иако то није наглашено, омбудсман ће највише морати да обрати пажњу управо на „Тенис“ и радне услове у његовим погонима.

И сама фирма „Тенис“ која у Реди и околини у својим погонима запошљава преко 5.000 радника, од којих је половина пореклом из Источне Европе и формално је запослена у некој од компанија која са Холдингом имају уговор о пословно-техничкој сарадњи и изнајмљивању радне снаге, признаје како у радним и уговорима о изнајмљивању просторија (станова и соба) постоје „извесни пропусти“, како је најцрње робовласништво од времена Другог светског рата и радних логора у локалним новинама назвао референт за радно право у „Тенису“ Мартин Блументрит.

Пошто су се немачке власти озбиљно заинтересовале за пословање Холдинга „Тенис“ и за услове рада у његовим погонима, Клеменс Тенис, чије је лично богатство процењено на око две милијарде евра, одлучио је да производњу исели у неку земљу која мање пажње обраћа на ову проблематику. Србија са актуелном влашћу и важећим Законом о раду му изгледа као Елдорадо.

Осим тога, захваљујући посебном међудржавном уговору српска месна индустрија има у Русији исти статус као и тамошња предузећа и не подлеже тако оштрим контролним мерама као кланице из Европске уније.

Осим што ће раднике искориштавати на исти начин као и јужнокорејска „Јура“ и други, слични модерни робовласници, „Тенис“ ће Србији нанети и другу врсту штете. Производи са овим брендом су у Русији по злу и нехигијени већ познати, тако да није немогуће да власти из Москве у догледно време забране увоз меса и месних производа из целе Србије.

У том случају ће „Тенис“ своје производе из Србије извозити на источно-азијско тржиште, које је мање захтевно од руског, и на коме је „Тенис“ у експанзији последњих неколико година, али је питање да ли ће остала предузећа српске месне индустрије успети да за своје производе брзо нађу алтернативу Русији. Они који у томе не буду довољно брзи мораће да отпуштају раднике и раскидају уговоре са кооперантима.

Фридрих Емке / Таблоид

(дописник из Франкфурта)

www.vaseljenska.com/misljenja/nepoznato-o-mracnoj-proslosti-nemackog-koncerna-koji-dolazi-u-srbiju/

Прочитај без интернета:
2 гласa