Ђорђе Митровић, официр морнарице Краљевине Југославије, био је учесник Априлског рата 1941. године. Одбио је да се преда Немцима и Италијанима током инвазије на нашу земљу.

Преузео је команду над подморницом имена Небојша, па је преко Грчке отпловио у Египат. Након 10 дана борби и пловидбе, успешно је упловио у Александрију 27. априла 1941. године и дао се на распологању савезничким трупама.

Априлиски рат 1941. године у Боки је био кратак и жесток. Немачка и италијанска авијација у таласима су нападале бродове Ратне морнарице Краљевине Југославије, али без успеха. Маскирани и сакривени у четири залива, бродови су били тешка мета. Са обале ка мору бранила их је густа ПВО ватра краљевске војске, док су Ловћен и Оријен флоту заклањали са копна. Губици у бродовљу Краљевске морнарице су били безначајни. Ипак, оно што што нису остварили ратном машинеријом, нацисти су успели пропагандом.

Дезинформисани и уплашени радио-програмом Загреба, официри морнарице (највише је било Хрвата и Словенаца), „схватили су“ да се бродовима не могу пробити до Средоземља преко Отрантских врата и масовно су напуштали јединице. Ипак, нису се сви уплашили. Посаде подморнице „Небојша“, торпиљерки „Кајмакчалан“ и „Дурмитор“, те пилоти ескадриле хидроавиона (девет летелица „ДО-22“ и „Сум-14“) одлучили су да се не предају. Наставили су рат.

Официри „Небојше“, Срби, решили су 16. априла да се пробију из обруча. Пошто их је заповедник Словенац, као и знатан део посаде напустио, официри Митровић, Ђорђевић, Пажин и, најмлађи од њих, Иван Мишковић кренули су по Боки да сакупљају другу посаду.

Мислили су да ће ићи тешко, али чим се прочуло да има оних који неће да капитулирају и морнари и кадети на школовању почели су да се јављају. За њима, почели су да стижу политичари, потом и други официри. Један пешадијски официр држао је пиштољ уперен у своју слепоочницу пред подоморницом, за случај да неће да га укрцају. Однекуд се у броду нашао и слепи путник – четранестогодишњак, откривен тек на пучини.

Око стотињак људи, дупло више од предвиђеног броја, тискало су у подморници када је ујутро, 17. априла, запловила ка Александрији. Пратили су их пехови – квар електронског компаса, останак без струје… Путовали су данима, израњајући више пута између италијанских бродова.

Подморница „Небојша“ је од 1941-1945. године била стационирана у Средоземљу. До 1942. године чак је излазила на Атлантик. Брод је био стар за офанзивне акције, али је био добар за патроле и пратње трговачких бродова. Базе су му биле у Александрији и Порт Саиду у Египту, као и на Малти и Криту. Када је оштећена 1942. године, служила је у луци Валета на Малти за обуку савезничких противподморничких авиона и бродова. Чланови посаде, школовани подморничари Срби, укрцавани су на енглеске савремене подморнице на којима су ратовали, али увек су се после мисија враћали на „Небојшу“. По завршетку рата, дошло је наређење да посада сама одлучи хоће ли се вратити у Титову Југославију.

miskovic

Иван Мишковић, некада најмлађи официр на „Небојши“, 1942. године је напредовао до њеног команданта. По добијању писма из Штаба савезника о могућностима посаде после рата, командант је на Малти постројио посаду и рекао да изаберу сами своју судбину. Само двојица су хтела да се врате. Иван Мишковић тада је савио борбену заставу са подморнице и ставио је у недра. „Небојша“ је отегљен у Југославију.

Крајем 1945. године, капетан Иван Мишковић је од брата, такође краљевог официра, добио писмо да може да се врати у земљу и да му „Титови“ неће ништа – прича Александар Коло, историчар и човек заслужан што је ратна застава „Небојше“ ипак дошла кући.

Он објашњава да су Мишковићевог оца (угледни београдски архитекта и творац Звездарског планетаријума) и једног његовог брата нацисти стрељали на Бањици и да је то за комунистичке власти био доказ да нису били колаборационисти.

Ипак, када се Мишковић са супругом Францускињом обрео у фебруару 1946. године на Железничкој станици у Београду, одмах је ухапшен – каже Коло. – Неколико дана Мишковић је држан у самици, а онда је приведен мајору ОЗНЕ Душану Карићу.

Мишковић је после сведочио да га је бркати мајор питао све и свашта. Када му је тражио да каже да ли познаје официра Ивана Карића и када му је он рекао да га познаје још са академије и да мисли да је велики човек и патриота, мајор је устао, салутирао и рекао: „Слободан си!“

Касније, док су били у привременом смештају у Панчеву, Мишковићу и жени стигао је шпорет на дрва. Борци који су га истоварили нису смели да кажу одакле је поклон. Тек после је сазнао да је шпорет послао бркати мајор Карић, потоњи генерал Озне и рођени брат краљевског официра Ивана Карића.

Александар Коло је као кустос Ваздухопловног музеја радио на повратку ратних реликивија Краљевске војске у земљу. Он је Мишковића у више наврата питао где је ратна застава с подоморнице. Капетан није био вољан да прича о томе, али је, ипак, после више сусрета рекао да ју је пре повратка у земљу дао авио-махнаничару ескадриле хидроавиона који је остао у Лондону и кога је заветовао да је чува.

У међувремену, застава је променила „власника“. Авио-механичар Ђорђе Кулић, будући да је био без порода, ратну заставу уступио је др Ђорђу Керцу, професору са Кембриџа. Породица Керац заставу је из кућног сефа износила само за славу.

Сазнавши за ратну заставу, уочи обележавања 70 година од Априлског рата у Војном музеју, предложио сам Керцу да нам заставу уступи. Стари професор је дуго причао са породицом и на крају је пристао. На мени је било да то саопштим команданту „Небојше“ Мишковићу и да га позовем на изложбу – сећа се Коло.

Мишковић је 2011. имао 91 годину. Био је пресрећан када је чуо да је застава сачувана. Позвао је преживеле другове да их почасти због срећне вести. У скромној кафани у Блоку 70 срце му је препукло док је наздрављао.

Застава је стигла у Београд два дана касније.

Изградња „Небојше“ почела је 1918. године у Енглеској, а десет година касније стигла је у Боку. Причало се да је имала фабричку грешку и често је била у квару. Непосредно пред Априлски рат на вежби јој се покварило кормило и пала је на дно на огромну добину. Посада је једва преживела.

Неколико месеци пред рат скинута је са навоза, где се ремонтовала, и поринута је да патролира испод италијанских бродова који су нападали Грчку. Енглези су покушали да је поправе током рата, али нису успели. Када је 1945. године сигла у Сплит, добила је име „Тара“ и служила је још неко време.

Извор: Националист

Преузето Магацин

9 гласовa