ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Србија се приближава великим догађајима већом брзином него што је Монтгомеријеви сународници окивају

1.
Док се обележавао дан кад је почела агресија NATO земаља на Србију, пред рушевином зграде Генералштаба у уторак није било ниједног представника западних земаља. И то је негде у реду, на парастос жртви коју си убио не идеш, утолико пре што за 16 година од убиства ниједан представник земаља које су из ваздуха тукле по Србији није рекао ни да му је жао, да не помињем нешто више од тога. На парастосу – и то је у реду – Срби су били у друштву представника пријатељских земаља, оних које су 1999, колико год немоћне да ишта преокрену, протестовале против варварске агресије, оних које су макар осећале нелагоду пред призором у коме деветнаесторица ципеларе једног, претходно припремљеног за тај чин вишегодишњим санкцијама, претњама и притисцима.

Све је дакле те вечери било на свом месту. Осим две ситнице. Српски званичници, представници ожалошћених дакле, у својим распоредима већ за сутра имали су попуњене термине са представницима земаља агресора, са којима, не крију, имају велике планове. То би се дало објаснити широком праштајућом словенском душом и пословично кратким памћењем да није друге ситнице. Обележавајући 24. март, Србија не обележава део историје коју је оставила иза себе, већ историје која траје. Јер, шта год данас да планирамо са западним земљама, то је почело 1999.

2.
Те нелогичности дале би се лако објаснити тиме што је Србија 1999. поражена и што су сви њени данашњи потези и избори само привид земље која је постала плен. Занимљиво је, међутим, да, за разлику од овдашњих „трезвених“ елита, тако не мисли неко ко је својевремено дао све од себе да Србија постане плен. Реч је о Вилијему Монтгомерију, важном шрафу српског Петог октобра коме је првом пало у задатак да после тог датума Србији објасни како плен никако не би смео да се понаша као жив политички фактор. (Има много оних који данас верују да је Зоран Ђинђић и погинуо због тога што није савладао поменуте лекције.)

kirbiSAD-prijemЕлем, Монтгомери је проговорио оно о чему упорно ћуте и српски политичари и медији. Рекавши да је забринут за Србију, у којој ће наставак сукоба Русије и САД довести до опасне поделе друштва, он тврди да ће се то догодити оног момента кад она изабере страну у глобаном сукобу. „Изгледа да се креће да ћете морати да изаберете“, упозорио је Монтгомери, кога је Србија већ упознала као човека који зна о чему говори. Али у сенци његовог прорицања невеселе српске судбине остала је једна важна ствар. Бивши амбасадор не говори о Србији као земљи у којој се све десило и све је готово, о земљи која је пре деценију и по постала плен, без изгледа да изабере своју судбину. Он говори о земљи у којој се нешто тек има десити.

3.
Монтгомери, наравно, није усамљен у томе. О Србији која још може да изабере протеклих година, чини се, озбиљније су мислили западни амбасадори него домаћа политичка класа, уверена да је спас у томе што неће изабрати, што је мање спорно, и што, положена на леђа, ничему неће пружати отпор, што је већ врло спорно. Таква стратегија, која се пре може сврстати у неку врсту политичког условног рефлекса, а не осмишљеног плана, одредила је кораке западних амбасадора.

Наиме, план је био да се Србија ипак не присиљава на драстичне јавне мере према Русији. Речју, није било најважније да се захтева од Београда да јавно осуди политику Владимира Путина као ни да се придружи европским земљама у увођењу санкција Москви. Ствар је кренула другим путем. Зашто?

4.
Србима, о народу је реч, нимало није било тешко да схвате да рат у Украјини није само сличан балканским ратовима 90-тих година већ да је то наставак истог тог рата, само на другој територији. Нису ли сви међународни актери нашег и украјинског рата заправо исти, и нису ли сви на истим странама мушице? Зар није западна идеја конфронтације Украјине и Русије идентична идеји конфронтације Срба са својим бившим сународницима? Зар је потребно познавати алгоритме како би се разумело да нас свака руска победа у Украјини и широм света чини јачим и живљим, једнако као што наше непријетеље, оне који се нису појавили на парастосу, још више утврђује у уверењу да са Србијом још није готово.

Рат у Украјини је друго полувреме балканских ратова из 90-тих, с том разликом што су сви наши моћни противници слабији него онда и што су сви актери на нашој страни јачи. Сви осим нас, прве европске жртве америчког похода на исток.

5.
Свест да је глобално време почело да ради за Србију определило је стратегију западног сламања наше земље. Потребно је српско време трошити брже него што за Запад истиче глобално време. Речју, Србија се мора ставити на пут без повратка, који ће бити толико бруталан и драстичан да у Србији не остане ни толико да се обрадује будућој победи својих пријатеља.

И отуда овако убрзање и брутално сламање сваке тачке потенцијалног отпора. Отуда такав притисак за одрицање од Косова. Отуда серија приватизација које се имају обавити брже него продаја гајбице парадајза на пијаци. Отуда уговор са NATO, којим Србија, таман како је речено у оном чувеном антируском закону који је пре неки месец усвојен на Капитолу, има да постане део антируске коалиције. Отуда и можда најбруталнији меморандум ММФ са једном земљом, којим се под пуну контролу и у службу западних циљева ставља сав њен новац, сва њена економија и самим тим сва њена политика и јавност. Отуда Тони Блер и delivery units, чиме ће сви налози бити извршени много брже него да их проводе килави српски министри, свет који повремено излази на изборе, што га успорава у испоручивању захтева, будући да повремено морају макар да симулирају некакву лојалност народу.

devenportkirbipesicДа ли је Србија после свега тога на путу без повратка? Ако питате српске политичке елите, јесте. Ако питате западне амбасадоре, потребно је још само нешто: свести рејтинг напредњака и Вучића на меру којом ће бити контролисани изнутра, а не споља. Јер амбасадори својим честим појављивањима у јавности већ озбиљно нервирају Србе. И зато капитулација власти пред Западом и њено слабљење од истог тог Запада нису ствари које се искључују.

6.
Првобитни порази Сиризе на европској сцени свакако нису довољни да се о њима говори као о промашеној инвестицији суверенистичког света, али су показали нешто друго. Наиме, борба кроз систем у тако бирократизованој и бруталној творевини каква је ЕУ тешко ће дати резултат. Ако га неће дати у Грчкој, још мање ће га дати у Србији, где после густе серије западних удара, немамо под контролом ниједну полугу система, ни унутрашњу ни спољњу. А то казује да ћемо решења све мање тражити унутар система који нас меље, а све више темо где нас не очекују, где данас не очекујемо ни сами себе. Отуда оволико наших кандидата за српског Ципраса – од Вулина, преко Борка Стефановића до Бранка Ружића – то је само тендер за гаранта како ствар неће изаћи из система.

И отуда оволика Монтгомеријева стрепња за Србију јесте заправо стрепња за себе и своје од човека који нас је упознао. Јер, већ смо видели, нема ничег тако летаргичног и бедног као што је Србија која своја решења тражи у оквиру система, и ничег тако моћног као Србија која изађе из кутије. Знам да кошта, али знам и да, кад год смо глумили Чехе, нисмо личили ни на њих ни на себе.

Ради се о томе што је скуп пред срушеним Генералштабом показао да је та давно скројена кутија постала толико логички и политички неудобна да њен распад више не долази у питање. Можда ћемо платити скупо, као и увек, али Србија се приближава великим догађајима већом брзином него што је Монтгомеријеви сународници окивају у кутију.

www.standard.rs/politika/31377-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE,-%D0%B2%D0%B0%D1%88%D0%B5-%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5

1 глас