Чини ми се да свака земља, без обзира да ли је мала или велика, треба да чува своје достојанство. Добар пример је Чешка. Када амерички амбасадор у Београду српски народ назове шизофреним, мислим да српска дипломатија треба од њега да затражи да бира речи, каже у интервјуу за Спутњик руски историчар Константин Никифоров.

Директор Института за словенске студије у Москви Константин Никифоров у Београду и Србији је боравио небројено пута, а овом приликом, поред сусрета са студентима Филозофског факултета, представља и своју студију „Србија на Балкану у 20. веку“, у издању „Филипа Вишњића“.

С руским историчарем разговарали смо о актуелним питањима у вези са позицијом Србије и Балкана на међународној мапи и развојним перспективама овог региона, о односу малих и великих држава, изван и унутар савеза.

Какву би позицију Србија, као мала балканска држава, требало да заузме данас према Русији и Западу? Чини се да је врло тешко, готово немогуће, у овим околностима седети на две столице, али и да је још теже потпуно се приклонити једној од страна.

Србија између Русије и Запада, то је дилема која је стара онолико колико и ти односи. Међутим, у народу нема те дилеме. Мислим да је та „или-или“ дилема лажна. Упркос чињеници да је Србија мала земља, она може да има добре односе и са Западом и с Русијом. (Бивши југословенски председник Јосип Броз) Тито је један од најбољих примера који доказује да је то могуће. Југославија никада не би могла да заузме тако важно место на светској мапи да није имала такву дипломатију, која је увек умела да нађе средњу меру.

Ипак, Србија, као и многе друге земље, трпи притиске са Запада у вези са својом политиком према Русији.

Мени се ипак чини да свака земља, без обзира на то да ли је мала или велика, треба да чува своје достојанство. Добар пример за то је Чешка, за коју се не може рећи да је велика земља. Када амерички амбасадор у Београду српски народ назове шизофреним, мислим да српска дипломатија треба од њега да затражи да бира речи. У том смислу свиђа ми се реакција чешког председника Милоша Земана на упозорења америчког амбасадора поводом његове најаве да ће ићи на Параду победе у Москви. То што је нека земља мала не значи да је мање вредна у историјском смислу од великих. Као историчар могу да кажем да је законе историјског развоја државе могуће изучавати подједнако на искуству Кине или на искуству Србије. Ти закони су једни те исти. А чување достојанства не мора нужно да подразумева конфронтацију. Постоји и изрека да те неће уважавати ако сам себе не уважаваш. Велике земље често се према малим земљама понашају као слон у стакларској радњи, али им међународно право и принципи демократије намећу поштовање интереса малих земаља.

Како коментаришете притиске Запада на Србију поводом учешћа Војске Србије на Паради победе у Москви 9. маја?

Да, Србија и ту трпи притиске, али без обзира на њих, сматрам да треба да инсистира да је поштују. Било је много конференција посвећених Другом светском рату и биће их још много, и увек сви говоре о Западном фронту, а ја стално говорим да је на територији Југославије, односно Србије, отворен Западни фронт. И могуће је да Немци нису успели да освоје Москву управо због тога што су људи овде ратовали. Србија има пуно право да учествује на Паради победе на Црвеном тргу и мислим да је то најнормалнија одлука.

Како у Москви гледају на Бриселски споразум? Да ли ће Србија, по Вашем мишљењу, морати да призна Косово?

Што се признавања Косова тиче, имамо ситуацију де факто и де јуре. Мислим да је у правном смислу мало вероватно да нека влада у Србији призна независност Косова. Де факто, оно је већ признато споразумом потписаним у Бриселу. Де факто, на Косову готово и нема српског становништва. Треба бити реалистичан. Историја је кренула у том смеру. Треба споменути и недавну изјаву албанског премијера Едија Раме да ће Косово, уколико не буде примљено у Европску унију, кренути путем уједињења с Албанијом. То је, по мом мишљењу, пробни балон за реакцију српских власти. Нажалост, чини ми се да је тај сценарио реалистичнији од оног по којем Косово остаје у саставу Србије. Нажалост, Срби сада имају веома мало могућности да утичу на тај процес, поготово што је то питање условљено и зближавањем Србије с Европском унијом.

Vladimir-Putin-parada

Да ли су Срби заиста жртве „косовског мита“?

Запад, а посебно америчке дипломате, често говоре о томе да је српски народ превише ослоњен на историју, на прошлост, уместо да се окрене будућности. Мислим да они једноставно не познају довољно српску историју и културу. То су различити приступи. Сваки народ треба да познаје своју културу и традицију, свој фолкор и предања, и ја у томе не видим апсолутно никакав проблем. И у Русији такође постоје предања о витезовима који су се борили против Монгола и Татара. Свака земља има неке тужне странице у својој историји и народ сасвим природно памти те странице. Српски народ не треба да се одриче косовског предања.

Да ли је српски национализам специфичан или се среће и код других народа?

Национализам је заменио комунистичку доктрину у свим постсоцијалистичким земљама. На српски национализам нарочито су утицали догађаји на Косову, али раст национализма је био приметан и у другим бившим југословенским републикама. Рекао бих да је од Србије просто направљено страшило за цео свет. Ако погледате уназад у историју, рецимо у програм Начертанија (из 1844. године), ту нема великосрпства, нема ту никаквог говора о доминацији Срба над другим народима, никаквог шовинизма. То је просто идеја о стварању српске државе, у коју би ушле и Црна Гора и Босна, и која би имала излаз на Јадранско море. То је све. Слично су радили и у руској историји, плашећи свет идејом о панславизму, односно о уједињавању словенских народа под влашћу Русије. Такве политике, међутим, никада није било. Могли су поједини мислиоци да износе такве идеје, али у званичној руској политици никада није било нечег сличног. А с друге стране, земље немачког говорног подручја, Аустрија и Немачка, саме су током историје водиле агресивну политику и, да би оправдале себе, побуђивале су те лажне страхове о Великој Србији, о Русији која жели да освоји свет. И ту поново можемо да направимо поређење и са садашњим тренутком: поново од Русије праве страшило које би да освоји цео свет, што, наравно, није истина.

Које су највеће историјске грешке на Балкану које се непрестано понављају?

На предавањима сам себи дозволио себи један афоризам, односно фразу, како бих студентима помогао да лакше запамте процесе на Балкану. Формула која објашњава српску историју и уједно одговара на ваше питање јесте: Срби су мали народ који има менталитет великог народа. Можемо Србе упоредити, рецимо, са Бугарима. И Бугари су мали народ, али њихов менталитет је менталитет малог народа. Такав менталитет има и добре и лоше стране, доносио је Србима и велике победе и велике поразе. С једне стране, Први и Други српски устанак су примери велике победе, односно супротстављања великој Османској империји. С друге стране, деведесетих година то је била грешка, јер је немогуће ратовати против целог света без савезника, без довољно снаге.

У књизи „Србија на Балкану у 20. веку“ упоредили сте Србију и Балкан с бабушкама. Да ли можете да објасните то поређење?

Немогуће је историју Србије изучавати одвојено од историје Балкана, или историју Србија и Балкана одвојено од европске и светске историје. Све што се дешавало у Србији било је везано с догађајима на Балкану. Говорим о 19. и 20. веку. Све што је почело на Балкану утицало је и на светске догађаје. Ако као пример узмемо догађаје из деведесетих година прошлог века опет имамо догађаје из Србије, односно из бивше Југославије и касније с постјугословенског простора – југословенска криза је попримила међународни карактер јер су догађаји на Балкану и у бившој Југославији одлучивали о томе какав ће бити свет, какав ће бити међународни систем безбедности. Све се решавало овде. Овде су тражили нову улогу за НАТО, управо овде је НАТО почео да делује изван сфере своје одговорности и по сличном сценарију сада покушава да делује и на истоку Украјине. Све су то проблеми који су заправо почињали на Балкану, а затим су попримали светски карактер.

У ком смеру Србија и остале балканске државе треба да се крећу и који пут треба да одаберу у савременим међународним околностима како би се избегле грешке из прошлости?

Допада ми се позиција чешког председника Земана. Сматрам да је то достојанствена позиција, која не подразумева да Чешка жели моментално да изађе из ЕУ или из НАТО-а (мада се становништво веома негативно односило према тенковима НАТО-а који су пролазили по Прагу). Можда звучи као утопија, али ја мислим да је будућност балканских народа у стварању неке нове заједнице. То би омогућило мање мешања споља. Зашто би било немогуће живети на други начин, потрудити се да буде боље? Западне земље када намећу односе земљама као што је Србија, понашају се као да најбоље знају какви су јој закони потребни, код Руса нема таквих претензија.

Србија је на почетку процеса евроинтеграција. Како ви видите будућност Европске уније?

Мислим да је то добро замишљен пројекат. Сама идеја је у принципу била добра јер је, пре свега помирила Немачку и Француску које су увек ратовале. Чак и закони које предлажу земљама кандидатима су добри, неки од тих закона су добри чак и за Русију. Реализација је, међутим, кренула путем који није био добар. Највеће земље добиле су ново тржиште, нову радну снагу, али, уместо да стимулишу развој земаља као што су Грчка, Румунија, Бугарска, оне задржавају њихов развој, намећу им стезање каиша, исплате дугова, умањивање социјалних давања. Пропада пољопривреда, погоршава се животни стандард у тим земљама. Лидери водећих европских земаља треба да се замисле шта да раде с тим земљама како их не би истеривали из тог савеза. Корист имају Немачка и Француска, али је сиромашне земље немају.


Извор: Спутњик

www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/31232/

1 глас