Одлазећи владар Србије, Александар Вучић, ухватио се у мрежу америчке колонијалне политике. Из те замке ниједан амерички слуга није изашао. Ни њему се не пише добро. Амерички потпредседник Џозеф Бајден му је у Минхену рекао да ће разговарати са њим кад из безбедносног система Србије уклони Русију. Амерички амбасадор у Београду, Мајкл Кирби, наредио му је да са косовским премијером Исом Мустафом не сме ни да помене „Трепчу“ и питање српске имовине. Амерички сенатор Кристофер Марфи, запретио му је да ће проћи „као Јанукович у Украјини“, само ако се окрене ка Русији. Пред крај прошле године, амерички Конгрес донео је документ под називом „Акт о превенцији руске агресије 2014″ у коме је Србија „обрађена“ као савезничка земља, под тачком 304. Са таквим „пријатељима“, Александар Вучић и његова влада, препуна одвратне политичке копилади, рођене у противприродном блуду европских интеграција и америчких окупација, хоће да поведу Србију у „срећнију будућност“.

03. 03. 2015. ТАБЛОИД – пише Никола Влаховић, за ФБР приредила Биљана Диковић

Нимало случајно, на Видовдан, 28. јуна 2012. године, у исто време када је Александар Вучић, заједно са Српском напредном странком преузео сву власт у Србији, састали су се у Приштини ондашњи командант Косовских снага безбедности (КБС) Агим Чеку, и министар одбране Хрватске, Анте Котромановић. Састанак је био организован поводом потписивања Акционог плана, заснованог на Меморандуму о разумевању, који су њих двојица потписали у Загребу месец дана раније, у време када је Вучићева странка ушла у све државне институције и када је он успоставио режим личне владавине, подржан у тој намери из Вашингтона и Брисела.

Чеку и Котромановић у Приштини

Овим, хрватско-албанским Акционим планом прецизно је дефинисана сарадња између Оружаних снага Хрватске и Косовских безбедносних снага, укључујући образовање и обуку коју су хрватске снаге понудиле самопроглашеној албанској држави на Косову и Метохији.

Тако разрађена стратегија, која је месецима раније била „нацртана“ у седишту НАТО пакта у Бриселу, имала је за циљ да запрети Србији, у случају да Александар Вучић не успе у планираној предаји Косова и Метохије, а пре свега, у случају да косовско-метохијски Срби одбију послушност и успротиве се новом вођи. Али, команданти НАТО пакта су се непотребно плашили да ће Србија одлучно бити против коначног одвајања дела своје државне и историјске територије и да ће косовско-метохијски Срби кренути у оружану самоодбрану.

Вучић је свој посао обавио боље него што је ико од њих то очекивао. Незапамћеном тортуром над медијима, застрашивањем, поткупљивањем и свим другим облицима насиља, Србија је сагнула главу и пристала на преседан незапамћен у савременој Европи, да пристане на територијално комадање своје земље.

И као вођа своје странке, и као „преобраћеник“, а сада и као премијер Владе Србије, Александар Вучић, све чини како би Србија живела у страху од разних „унутрашњих“ непријатеља.

Циљ је увек исти, да грађани забораве на најнижи облик колонијалног ропства у који су гурнути и да им питање Косова и Метохије постане безначајно и споредно. У томе је скоро и успео.Данас је незамисливо да у Београду и другим градовима Србије, грађани изађу масовно и протестују поводом отуђења дела своје територије, на коме су Срби годинама били изложени сталним пљачкама, прогону и отуђењу своје имовине.
Напротив, корумпирано бирачко тело спремно је олако да потврди да се „Вучић бори за Србе на Косову“. Ова, више пута поновљена лаж, скоро да је прихваћена као истина. Али, као и свака лаж, кратког је века и није од дугорочне користи чак ни болесно сујетним аутократама попут њега.

Наиме, крајем 2016. године предстоји могућност (истина, врло мала) за отварање Поглавља 35 у преговорима са Европском унијом, које има, према плану Мартија Ахтисарија, такозвани суспензивни карактер. Према том плану, на коме се темељи Поглавље 35, Србија мора да призна да Срби на Косову имају статус националне мањине!

Ако икада буду започети и довршени преговори са Европском унијом и ако та заједница народа и држава до тада опстане, биће то најскупље плаћена улазница коју је нека чланица ЕУ платила да би била међу (не)једнакима. Истовремено, биће то чин незапамћене велеиздаје, због које ће будуће генерације Срба живети као грађани другог реда у својој прапостојбини.

Истовремено, док Вучић прети и шири средњовековни страх Србијом, у Чешкој републици на пример, већ две године се одржавају протести поводом насилне независности Косова. Ове године, протести су планирани у Прагу и Острави, где постоје и удружења пријатеља Срба са Косова, а на скуповима сваке године, ватрене говоре држе посланици оба дома чешког парламента, међу којима се истичу Јарослав Фолдина, сенатор горњег дома, Јарослав Доубрава, као и режисер филма „Отето Косово“ Вацлав Дворжак (чије је транскрипте објавио и Магазин Таблоид), али и многи други. Чешка република је једна од неколико земаља Европске уније у којима постоји снажан отпор према стварању албанске државе на Косову и Метохији.

*** Пријатељи српског народа у Чешкој, Словачкој и Пољској одржали протесте – Вратите Косово Србији! ***

d0bfd0bbd0b0d0bad0b0d182-d0bfd180d0bed182d0b5d181d182

Они који знају какве су последице албанског експанзионизма, стално упозоравају Европу, да ће их америчка самовоља и стварање вештачке државе Косово, скупо коштати. Ниједан од тих скупова никада није поменула државна телевизија у Србији, нити иједне властима наклоњене новине. Кад би ова пристојна школована средњоевропска господа протестовала истим поводом у Београду, сигурно би се нашли на црној листи Вучићев режима, као „инспиратори“ десног екстремизма, као промотери говора мржње и група опасних намера којом би се позабавило и тужилаштво.

Шта им Кирби ради иза затворених врата?

До које границе је данашње српско руководство загазило у бедно подаништво, говори и овај податак: пред само кретање Александра Вучића и Ивице Дачића на нове састанке у Бриселу, са представницима албанске сепаратистичке државе, амерички амбасадор у Београду, Мајкл Кирби, јавно им је рекао да не препоручује Србији да са косовским премијером Исом Мустафом покреће питање српске својине на Косову. Узгред је, кршећи све дипломатске норме, сугерисао и Вучићу и Дачићу да „… Србија има важнијих послова и проблема него што су имовина и Трепча“. Нико му од српских државних руководилаца на ово није одговорио.

majkl-kirbi-aleksandar-vucic-1

Тако је и висока представница Европске уније за спољну политику и безбедност, Федерика Могерини, остала без одговора на питање: када ће се две стране договорати о питањима имовине.

На бруталан начин, и Брисел је добио шамар из америчке амбасаде у Београду. Пред Исом Мустафом (бившим главним обавештајцем ОВК), ни Вучић ни Дачић нису ни реч проговорили ни о отетој приватној имовину Срба на Косову и Метохији, нити о државним фирмама и рудном богатству.

Pарафирањем споразума о правосуђу на КиМ с` ногу! фото: НСПМ

Да у Србији постоји слобода мишљења и говора, свакако би се већ неко упитао: ако његова екселенција Мајкл Кирби овако јавно и бескрупулозно одређује шта ће да ради премијер Србије и министар спољних послова, како ли са њима разговара иза затворених врата?

Бивши министар спољних послова Савезне републике Југославије, Живадин Јовановић, описао је на једној београдској трибини, како се понело српско правосуђе поводом спровођења у дело такозваног Бриселског споразума, па је подсетио да је Одлука Уставног суда поводом Бриселског споразума била таква да су Влади су дате одрешене руке да потписује „политичке“ споразуме док не изврши све што Запад од ње тражи.
Тако је, каже Јовановић, овдашња власт добила бланко меницу да се оваква документа проглашавају за политичка, а не за правна. Једноставније речено, за Брисел, Вашингтон, Берлин и албанску власт у Приштини, то су међународно-правни документи чији је гарант ЕУ.

За албанску власт у Приштини је гарант Европска унија, а за власт у Београду одређен је само контролор који пази да се све спроведе – од слова до слова. А, као што је познато, спроводе се и последње брисање свих трагова некадашњих српских државних институција на Косову и Метохији, како би потпуно и у сваком делу ове српске покрајине, заживео уставни поредак албанског Косова.

Упркос томе, Вучић се почетком фебруара ове године, бесрамно хвалио како се „изборио“ у Бриселу за одговарајући квоту српских судија и тужилаца у Косовској Митровици и Лепосавићу. Наравно, не помињући у којој држави ће те судије и тужиоци радити и по чијим законима и уставу ће судити и поступати.

Вучићева власт (као и она пре њега) ниједном речју није осудила администрацију УНМИК-а на Косову и Метохији због криминалног понашања њихових истражних органа, поводом ликвидације, нестанака и протеривања преосталих Срба на Косову и Метохији.

Уместо њих, то је са закашњењем учинила институција по имену Саветодавна комисија за људска права УНМИК-а (наметнута накнадно из Брисела), која је саопштила да је на јануарском заседању ове године, усвојила четири мишљења којима је утврђено да Мисија УН на Косову и Метохији не поступа у складу са овлашћењима и да је у УНМИК у дужем временском периоду кршио људска права Срба на Косову и Метохији. Након дугог ћутања, ово може да звучи и цинично, али је ипак речено.

Слепо спроводећи све што му амерички налогодавци дају у задатак, Вучић се прилично занео, па верује да решава „историјска“ питања. Сваки свој корак, сваку изговорену реч, проглашава историјским догађајем. Повремено, од ове императорске опијености, отрезне га поједини службеници из европских земаља. Недавно је то урадио и Гернот Ерлер, посланик Бундестага и специјални представник Владе Немачке за председавање ОЕБС током 2016. године, приликом боравка на конференцији под именом, „Београдски дијалози“.

Посланик Бундестага и специјални представник Владе Немачке за председавање ОЕБС-у 2016. године Гернот Ерлер

У врло неформалној атмосфери, између два састанка, на паузи, он се осврнуо и на Вучићеве изјаве о политичкој неутралности Србије, која сада председава ОЕБС-ом, рекавши између осталог да Вучић „не треба и не сме да се меша у послове преговора између Русије и Европске уније“.

Дипломате Немачке и Француске са правом верују да Вучић може да послужи америчкој администрацији као мали тројански коњ за једнократну употребу, и да га због тога треба опоменути да се не меша тамо где му није место, јер велике европске државе не желе да им балкански потрчко направи штету у тренутку који је више него деликатан.

Схвативши да је враг однео шалу, одмах се и Вучић дохватио игре на свом терену па је у домаћим медијима објављена његова изјава: „…Немачка нас највише хвали и имамо њену подршку у економским реформама“, што је посланик Бундестага Ерлер само хладно прокоментарисао речима: „…Са највећом пажњом пратимо развој догађаја у Србији…“. Нигде ни речи о великим похвалама о којима Вучић прича.

Кад амерички сенатор Марфи запрети…

Дугогодишња силеџијска политика владе САД коју она спроводи у Србији, а посебно задњих две године са Вучићем као помагачем, доживела је последњих две године свој врхунац, а сада делује примитивним методама претњи и уцена, или, како рече један надахнути посматрач ових догађаја: преко „инфраструктуре мајданске Србије“. Тачније, широком агентурном мрежом која захвата невладине организације, режимске медије, обавештајне службе, финансије, део државног апарата и „ресоре силе“.

Колонијално насиља најнижег типа које у Србији спроводи Америка преко поткупљених, поданичких и отворено издајничких влада, има за циљ држање Србије у беспоговорној покорности. Онако како терористи држе заробљене таоце: везане, полугладне и застрашене, спремне на сваки несрећни компромис.

Епископ Артемије није био кооперативан са западњацима, забранио је Бајдену долазак у епархију рашко-призренску и косовскометохијску , али је то платио прогоном са места епископа и епархије, који су помогли Теодосије и Сава Јањић (који је међу првима издајнички узео шиптарска документа заједно са дечанским монасима... На слици срећан домаћин Сава Јањић и добродошли гост екуменисте Џозеф Бајден, осведочени србомрзац

Услед бесрамног политичког кокетирања које је Вучић извео приликом свог последњег сусрета са америчким потпредседником Џозефом Бајденом, доживео је да га овај осведочени србомрзац заскочи осионом реченицом: „… Ако хоћете да разговарамо, уклоните Русију из система безбедности!“.

Амерички утицај је у овом тренутку поново у офанзиви у Србији, и усмерен је, по свему судећи, на најмање три стратешка захтева. Вучићу је већ испостављен први, да јавно покаже на сваком кораку како је окренут против Русије (тако је 9. фебруара 2015. освануо наручен текст, најављен преко целе стране у дневном листу „Блиц“, под насловом „Драматичан заокрет, Србија се окреће САД“).

Већ сутрадан, 10. фебруара 2015. године, Вучић се у Београду састао са замеником помоћника државног секретара САД за европска и евроазијска питања, Хојтом Јием, у присуству амбасадора Мајкла Кирбија. Званично, дошли су да му честитају што је српске судије и тужиоце на Косову гурнуо у брлог албанског сепаратистичког правосуђа. Незванично, Хојт Ји је дошао да пренесе још једну поруку владе САД, која тражи од Србије да потпуно раскине све потписане стратешке споразуме са Русијом!

aleksandar-vucic-majkl-kirbi

Други изричити захтев је признање Косова, којим би Србија изгубила могућност да се позива на међународно право, јер би својом вољом одобрила одвајање дела своје територије.
Трећи захтев Вучићевој влади је дискредитација и рушење Републике Српске и владе Милорада Додика. О овом америчком захтеву који је испостављен Вучићу, Додик је још прошле године обавештен, па је већ почетком 2015. године скренуо пажњу самозваном српском вођи, да ће знати како да се заштити од америчких провокација.

Упркос свом насиљу које Америка спроводи у Србији, њене политичке вође страхују да Русија контролише такозвани средњи ниво безбедности у Србији, те да су и војска, полиција као и делови обавештајних служби, листом антиамерички настројени. Ова процена већ неколико година постоји у свим извештајима које обавештајци САД са Балкана шаљу у Вашингтон.

Колико је Америци стало да Србију што јаче стави под своју контролу, говори и недавна изјава америчког сенатора, демократу из Конектиката, Кристофера Марфија. Наиме, Марфи је дословно запретио Александру Вучићу да ће проћи као Виктор Јанукович у Украјини, ако се његова политика случајно усмери ка добрим односима са Русијом. После њиховог сусрета у јануару ове године, Марфи је између осталог рекао и ово : „… Мислим да има нешто интересантно у вези са оним што се дешава у Београду сада и што се догодило у Кијеву. Не кажем да је Вучић Јанукович и да су та два места у потпуности иста, али, ако не приђемо Србији и не ангажујемо се тамо на један нови начин и ако им не будемо слали снажне поруке, као што је била она о Јужном току, онда ће можда влада Србије бити пред избором ‘или сте са нама или сте са њима’. Кад је Јанукович био пред тим избором, одлучио се за савезништво са Русијом, и потом су уследили догађаји због којих смо данас ту где јесмо, са крвавим конфликтом на истоку Украјине…“.

Али, захваљујући изјавама бахатог америчког сенатора Џозефа Марфија, јасно је да Вучићева власт тражи помоћ од свог „евроатланског партнера“: „… Ако не понудимо Србији чланство у НАТО, онда само дајемо разлоге Путину да своје руке пружи у њихове владе. Они траже помоћ, и ако је не добију од својих савезника у Европи и САД, онда…“.

Дакле, Марфи каже да Србија може и мора у НАТО, да би се „одбранила од Путина“, а за узврат, добиће од Америке сваку војну помоћ, само да се окрене против Русије! Он сигурно зна да је Вучићева политика сведена на „филозофију нужности“. Да морамо са Американцима чак и ако нећемо!

Вучић и Кристофер Марфи фото: ПЕЧАТ

У мраку „срећније будућности“

Као и свака насилничка империја у историји, и Америка се руководи огољеном силом. Дугорочни планови владе САД су да Србија буде мала, вазална балканска државица, без суверенитета. У Србији је регистровано 626 предузећа са америчким уделом у власништву, са годишњим приходом од око 27,7 милиона и укупним нето профитом од око 2,8 милиона евра. Профит, чак и овако мали, не остаје овде, него се реинвестира у послове ван Србије. Плате запослених су просечне српске, тек за пуко преживљавање.

За четрнаест година такозване либералне економије у Србији, америчке компаније, попут Филип Мориса или US Stell-а, очерупали су милијарде са српске грбаче. Ратну штету нанету бомбардовањем 1999. и штету од економских санкција током деведесетих година, нико још није ни израчунао. Нико у Србији и не помиње могућност да се направи прорачун материјалних разарања и испостави рачун влади у Вашингтону. На згаришту злочина који је направила америчка војна сила, данас се појављују амерички мешетари, који хоће да опљачкају и оно што је преостало.

Шведска компанија Bisnode AB, највећи европски провајдер пословних и бонитетних информација са седиштем у Стокхолму, тврди да у Србији послују компаније са капиталом из САД у области производње освежавајућих пића, консултанских услуга, информационих технологија, рачунарског програмирања, гајења жита, трговине на велико фармацеутским производима, рекламних агенција…

Очито, на овом делу Балкана, америчких прстију свугде има, само прихода за Србију нема!

Има само нових ултиматума, уцена, захтева и претњи. Србији неће бити боље ни ако слепо буде спроводила политику Европске уније. Споља гледано, ова заједница има највећи утицај у Србији, јер је званична политика свих српских влада у последњих четрнаест година, да прихвата европске стандарде – односно модел европске економије.

Али, уместо прича о дивним европским перспективама, у реалном животу, на сцени је дужничко ропство у које је Србију гурнула банкарска аждаја ММФ заједно са Европском банком за реконструкцију (EBRD) и разним „клубовима поверилаца“, који данас држе под хипотеком две трећине српског спољног дуга. Са таквим „пријатељима“, Александар Вучић и његова влада, препуна одвратне политичке копилади, рођене у противприродном блуду европских интеграција и америчких окупација, хоће да поведу Србију у „срећнију будућност“. Треба ли му то дозволити?

Употреба Србије, против Русије

Вучићеви саветници су крајем прошле године били упознати и са најновијим документом америчког конгреса под називом „Russian Aggression Prevention Act 2014″, односно, „Актом о превенцији руске агресије 2014″, који се бави Русијом кроз детаљан план операција САД и НАТО-а на простору Европе и Евроазије, укључује и планове за Србију.
Документ је радила група од тридесет конгресмена на челу са Џоном Мек Кејном, човеком који је опседнут патолошком мржњом према Русији. По тачки 304. тог документа, дефинише се војно-безбедоносна сарадња са земљама које нису чланице НАТО, међу којима је и Србија. Одмах до ње и „албанско Косово“ са својим „оружаним снагама“, којима ће хрватске оружане снаге давати инструктажу за рачун САД и НАТО пакта. У том документу, Србија није изостављена ни у једној тачки ове стратегије, већ се поставља заједно са земљама које теже чланству НАТО-а и које САД жели да афирмише у борби против Русије. Играјући улогу мудрог вође, Вучић је ћутао овоме, све док му амерички потпредседник Бајден није у четири ока рекао да „Србија мора да се отараси Руса“.

http://facebookreporter.org/2015/03/03/%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%80%D1%83%D0%B6%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%B3-%D0%BF%D0%BB%D0%B0/
7 гласовa