МИЛЕ МИЛОШЕВИЋ

Како наш космос замишљају наше вође кад не понављају све те флоскуле, пароле, реченице изабране кроз мнењска истраживања

Ако би нам био дат вакуум само да у њему размишљамо, оно што бисмо смислили можда би било добро, радосно, мудро и лепо и одразима наших кућа, државе и вртова. Ако тако мислимо, онда још увек има шансе да се ми, Срби, изборимо са судбином. Ако не, онда смо се – као што би то многи и међу нама волели –коначно нашли на крају пута и унизили на периферији туђе силе и провинцији туђе воље. Док се ваљамо неартикулисани у халабуци, водећи кратак, лош и насилан живот.

Занимљиво је да више нико не подсећа који су били циљеви транзиције. Шта је то конкретно било ако смо се већ упустили у промену сиситема. Али и то се заборавило, кад већ Србија нема свог Хегела, као Пруска, па да за нас измисли српска дијалектику како бисмо саставили прошлост са будућношћу. Хоћу да кажем да не мора да нам избор буду недостојни људи, да њима пружамо прилику, не само у власти него и у знању, судству, привреди… Међутим, код нас врло мало људи жели да уопште да размишља о Србији, него се сви држе што даље од тога, насупрот управо овом пруском обрасцу: „… кад држава изгуби ресурсе, дужност јој је да се издигне у идеји“.

У прошлој, 2015, тврдио сам да се у Србији сломио политички систем, јер не само да су се у свињаријама и недостатностима исцрпли наративи разних странака него је дошло до тога да елита више не мора ни да мисли о компромису са народом. Уместо тога, само из изборног циклуса у циклус купује и продаје, хранећи само своје ИФЕ-мреже да се клати само онолико колико се плати и обећа интернационалној олигархији да те уклопе у „светско друштво“. А то што Србија нема своје гарантовано место у светском систему, него је изложена процесу делегализовања (гласање у Унескоу, притисак око РС иако је Србија један од њених гараната), пратећи истрајно делегитимисањњ Срба у светском друштву (геноцидна резолуција у УН, бесконачна суђења Србима у Хагу али и Београду). То српској елити не смета кад се наводно удружује из вишег резона. Као што и дискурзивној елити не смета да заступа њихове наративе, а по потреби и да умно адвокатише, не убеђујући нас више да само што нисмо стигли у потрошачке рајеве, него сад да се само тако можемо модернизавати. Кажу: ако и не уђемо у ЕУ, добро ће нам доћи њихови стандарди и закони. Колико се само пута таква ступидност чула из наших медија, и то не само оних који индукују малоумност у најсировијем облику него и са оне распеване телевизије за коју не знам зашто се зове јавни сервис.

САПУН ИЛИ ЧОВЕК, ИСТО ЈЕ

Свакако је питање како наш космос замишљају наше вође у тренуцима кад не понављају све те флоскуле, пароле, реченице изабране кроз мнењска истраживања и фокус-групе домаћих и увезених стручњака. За те мајсторе је исто – колико сам само пута слушао ову баналност – продавати сапун или човека. И то није само наш проблем, него је глобални, који у једном тренутку мора, по себи, да доведе до идиота који одлучује, где избор вођа почива на тзв „стар систему са три теме“ – тзв. „американизацији“ политичких кампања, што је Оливер Стоун показао код Буша млађег да је то за њега ситуација усхићеног бејзбол стадиона. Онда је довољан мали помак да се код наших види велика градска журка, на којој си главни баја и да још приде удараш у тамбуру. А тад бива јасно зашто су нам се могућности тако брзо умањивале.

bejzbol02

Нема сумње да је у светском систему доминантна англосаксонска олигархија, као што је и светско друштво изум кодификације, који би требало да омогући крај историје. Наиме, да систем сам ради. Као пример кодификације, у прошлом тексту је поменуто уједначавање укуса, неопходног да би уопште било наднационалних глобалних корпорација и глобалног тржишта. Али светско друштво је много више, то је помак где технолошки систем више не ради за универзалног човека, већ је човек само део тог система. И као такав је онда промењен, а последице су управо ове које гледамо – замах раста трећих зона и у државама централне зоне светског система , раст броја аустеритетних држава, уз зоне разорених великих простора са којих се покрећу масе избеглица, затим коначно нешто што видим једино као „друштва смрти“, у којима се све мање људи рађа иако живе у благостању, а чији су знаци и да је већ трећина популације екстремно гојазна, налазећи своје потрошачке рајеве и своје расположење у преждеравању.

Човек је увек живео у друштвима умирања, али се рађало, постојала је животородна радост и у најоскуднијим и најсуровим просторима и епохама. Живот је био свет, постојао је, присуствовало му се и препознавао се, а данас логика оправдања зашто је искључен толико је сложена, а заправо је само живот подређен, јер више није присутан и не препознаје се. Замењен је. Човек је промењен, што већ припада далеко вишем реду разматрања него што то може овај текст, али зато, за разлику одШарли Ебдоа, величања ове животне естетике као карневала шампањца једино може легитимисати друштво смрти (у том смислу је вредан оглед Ч. Копривице о аспектима тероризма у Паризу).

ШТА СЕ ПРОМЕНИЛО ЗА ДЕСЕТ ГОДИНА

Наша спремност да са усхићењем загрлимо тај свет једино је мерљива са нашом лењошћу да мислимо свој, са нашом равнодушношћу да га сачувамо, таман онолико колико својој деци говоримо: путуј, јер се овде нећеш огрејати.

bejzbol03Можда се на почетку још могло веровати у наивност, глад, ендемску неспособност, а, са друге страме, да је свако клеветање Запада смешна теорија завере. Али једино је сигурно да нас олигарси светског система неће питати ако ми сами себе не упитамо, као и да светско друштво улази у нас кроз сваки бит информације, бирајући за нас чему ћемо се смејати и шта ћемо волети. Одмах затим преко нас улазе и у нашу културу, улазе у све сродне нама.

Уосталом 2006. године питао сам 35.000. људи: Чему се највише надате? И колико (од 1 до 5):

1. Да ће се поправити ваш стандард;

2. Да ћете наћи посао;

3. Да ће неко од чланова ваше породице наћи посао;

4. Да ћете ви или члан породице напредовати у служби;

5. Да ћете ви или члан породице стећи боља знања;

6. Да ће у целом друштву бити бољи живот;

7. Да ће СЦГ опстати;

8. Да ће Србија очувати интегритет на целој својој територији;

9. Да ће Србија/СЦГ напредовати ка Европи;

10. Да ће Србија бити, као и европске земље, друштво изобиља;

11. Да ћете имати добар живот и бити успешни…

А сада сами утврдите шта се променило, узимајући у обзир да до краја 2015. и даље натполовична већина Срба јесте за приближавање ЕУ. Упркос томе што се очигледно баш ништа набоље у тих десет година овог путовања није променило. Зар не би требали да се коначно замислимо?

www.standard.rs/politika/33572-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%B6

Прочитај без интернета:
2 гласa