Београд – Соба деветнаестогодишње Мине Перић није обична девојачка. Уместо постера омиљених певача, торбица са шминком, сладуњавих кутијица, њен радни сто и зид красе медаље. Стотине медаља! Пуне кутије и зидови освојених награда са такмичења у традиционалном фудокан каратеу. Међу њима, три посебно сјаје, поређане по хијерархији. Првакиња света, прва у Европи и најбоља у Србији! Све три освојене 2013. године. Нажалост, прошле године није излазила на „мегдан“. Спречила је беспарица, а ове године осим новца за припреме требаће јој и простор.

Мина карате тренира од седме године, а све време је члан престоничког Клуба „Заншин“. Иако је даровитост и спретност дефинитивно потврдила, испред ње се током прошле године испречила „планина“ проблема.

Много малишана, као и њу, тренира Хаџо Бошњак. Ентузијаста, који и када деца не плате месечну чланарину, разуме да родитељи немају новца. За закуп простора често мора да дода из свог џепа, али ниједно дете није избацио. Довија се како зна да би клуб функционисао. Велика подршка била је бивша директорка ОШ „1.300 каплара“ Бисерка Сабо, јер је без надокнаде за тренинге уступала школску трпезарију.

„Мина је постала шампион тренирајући баш у тој трпезарији“, каже Минин отац Милан Перић.

„Ново руководство школе укинуло је то „гратис“ правило, па сада уместо некадашњих шест термина недељно, Мина има само два, јер толико тренер може да плати. Од Нове године, нема ни салу, ни „трпезарију“, али ће тренирајући и на бетону учинити све да је виде велика такмичења. Одлазак на Европско првенство у Напуљ, у марту, као и на Светско првенство у Сочију, у октобру биће нам огроман проблем, ако нам неко не помогне. Министарстсво спорта, или неко добре воље.“

Минина највећа жеља је да карате постане олимпијски спорт, а да она ове године стигне на Светско првенство у Бразилу. Уз тренинге и велики труд, од прошле године је и студент Технолошког факултета.

„Покушавам све да постигнем, баш као што мој отац даје све од себе да мени и брату обезбеди, сам, све што нам треба“, каже Мина и спушта поглед.

„Без мајке сам остала са 12 година. Спорт и тренинзи много су ми помогли да пребродим најтеже тренутке. И сада после толико година, волела бих да могу њој да се похвалим. И да ме она види док ми стављају медаљу око врата.“

Зато, стојећи тамо на највишем степенику, док прима медаљу, Мина увек прво погледа у небо.

Муке са финансијама

„Да би се учествовало на турнирима у Србији, потребно ми је сваки пут, а то је два пута месечно, по 50 до 100 евра“, каже Милан.

„За Европско првенство сам потрошио око 600 евра, али смо зато прескочили такмичења прошле године. Жао ми је, али све сам покушао, радио по цео дан, јурио са посла на посао… Није било шансе. Колико може, помогне Фудокан федерација, на челу са Милошем Сенићем. Али, све то неће бити довољно за предстојећа европска и светска такмичења.“

Б. Царановић / Новости

www.vaseljenska.com/sport/nize-uspehe-bez-sale-para/

0 гласовa