Исто вреди и за Подемос, они се боре против неолибералног напада, који дави и уништава земље са периферије

Лингвиста и филозоф Ноам Чомски (86) тврди да је Европа „једна од највећих жртава лудила економске политике која из рецесије мисли изаћи штедњом“. У интервјуу за шпаснки CTXT Чомски тврди да у САД више не постоји подела на демократе и републиканце у правом смислу те речи, и да су данашње демократе уствари некадашњи „умерени републиканци“. Са друге стране, републиканци су се мобилизисали како би постигли два циља: прво, уништити земљу и за све окривити демократе, тако да се могу вратити на власт, а њихов други циљ је једноставно да служе богатима и моћнима. У ту сврху републиканци су изашли из оквира парламентарне демократије и мобилисирали су хришћанске ектремисте кроз које сада делују и промовишу идеје средњег века. За Чомског су грчка Сириза и шпански Подемос странаке које се боре „против неолибералног напада који дави и уништава земље са периферије“. За њега „Сириза јесте антинеолиберална странка, али она не тражи да радници контролишу индустрију“. Исто тврди и за Подемос.

Има ли још увек разлога за оптимизам?

— Па неко има иако постоје сигурно и разлози за песимизам. Ако жели да преживи, човечанство ће морати да донесе одлуку и не заборави две велике и непосредне претње: једна је катастрофа за околину, друга је нуклеарни рат. Билтен атомских научника, који је био главни приручник за нуклеарна и стратешка питања дуго година, објавио је познати чланак Судњи дан, којим се одређивало колико казаљкама на сату треба до поноћи. Још од времена кубанске кризе сад смо најближи поноћи. Нуклеарна претња расте. Она је увек била значајна и готово да је чудо што смо је избегли. У овом тренутку САД троше милијарде долара за модернизацију свог нуклеарног арсенала. Уговор о неширењу нуклеарног оружја нас тера да почнемо да уклањамо то оружје, али нико не показује знак да то жели. Ништа од тога. Русија такође наставља с тим, али у нешто мањим обиму.

Али готово нико не говори о томе.

— Не говоре многи, осим неких стратешких аналитичара, финансијских стручњака и других који су заинтересовани за та питања. Али постоје озбиљне претње. Једна је сукоб у Украјини. Надам се да ће се моћи отклонити, али, гледајући позадину приче, то уопште није сигурно. Само један пример: раних 80-тих је Реганова администрација одлучила да провери руску обрану. Дакле, проведени су симулирани напади из земље и ваздуха, укључујући и нуклеарно оружје. Руси су рекли да оно што су радили није никаква вежба, него право упозорење. То је био тренутак екстремне напетости. Реган је тада најавио план стратешке одбрамбене иницијативе, као што је Рат звезда, али аналитичари са обе стране то су тумачили као први удар. То нису били одбрамбени пројектили, него гаранције за покретање првог напада. Сада, као што су тврдили Руси, амерички обавештајци признају да је претња била изузетно озбиљна. Уствари, недавни извјештај каже да је готово експлодирао рат.

Дакле, ми смо чудом живи?

— Вратимо се на прво питање. Оптимизам? То је увек иста прича. Без обзира на оно што се догађа у свету, увек у основи имате две опције. Можете одабрати да будете песимиста, да кажете да нема наде и напустите све напоре, чиме ћете допринети томе да се догоди најгоре. Или можете зграбити сваку наду која увек постоји и покушате да учините оно што можете. Можда сте и ви у могућности да помогнете да се избегне катастрофа или чак отвори пут бољем свету.

Променили сте језик кад вам је било 29, а затим сте покушали да промените свет. Ипак, претпостављам да је ово друго теже него прво. Је ли то вредно тога?

— Променити језик је такође врло тешко. У томе има и мало науке, аспеката савремене филозофије… Мислим да сам био део мале мањине.

Ја бих рекао да је салдо био позитиван?

— Било је успеха, не само мог већ општег противљења насиљу, рату и неједнакости. Покрет за грађанска права, у коме нисам био референтан лик, али сам био укључен као и многи други, добио је смислене циљеве иако нису сви испуњени. Ако занемаримо службену реторику, борба Мартина Лутера Кинга не завршава 1963. године његовим познатим „I Have A Dream“, што је довело до грађанских права и значајног побољшања у многим другим правима на америчком југу. Али Кинг није остао у том тренутку. Он је наставио да се бори против расизма на северу. Такође је покушао да створи покрет за сиромашне, не само за црнце него за сиромашне у целини. Убијен је у Мемфису јер је тамо подржавао штрајк. Затим је његова удовица водила марш кроз југ на свим подручјима у којима је дошло до побуне, и дошла је у Вашингтон и поставила камп. То је био најлибералнији скуп у историји. Било му је дозвољено да остане неко време, а затим је ноћу послана полиција, уништила камп и избацила све. То је био крај покрета за борбу против сиромаштва. Данас знамо да велики део проблема није искорењен.

Европа такође живи најмрачније доба у посљедњих 50 година.

— Било је значајних побољшања, али су онда дошле препреке, и то са неолибералним нападом на светску популацију, која је почела крајем 70-тих са Реганом и Тачеровом. Европа је данас једна од највећих жртава те луде економске политике, која из рецесије жели да изађе штедњом. Чак и ММФ каже да то више нема смисла. Али има смисла из тачке гледишта оних који су за демонтирање социјалне државе, слабљење права радника и за повећање моћи богатих и привилегованих. Гледано на овај начин, то је њихов успех, јер је резултат био уништавање друштва.

Мислите ли да ће се ствари променити?

— Имамо врло значајан отпор неолибералном нападу, а најважнији се одвија у Јужној Америци, што је спектакуларно. Петсто година је Јужна Америка трпела доминацију западних империјалних сила. Али у посљедњих 10 или 15 година почела је да кида окове. То је врло битно. Латинска Америка је била један од највернијих савезника Вашингтона и америчке политике.

Била је „двориште“…

— Али је престала да буде. Не у потпуности, али први пут у пола миленијума земље се крећу према интеграцији, што је услов за независност. Они су се одвојили од прошлости и почели да буду скупа. Резултат тога је да је Америка изгубила своје војне базе у Латинској Америци, а последња је затворена у Еквадору. Још један упечатљив пример је оно што се догађа на континенталним конференцијама. Последња је одржана у Колумбији, где се није могла направити заједничка декларација, и то зато што су се све земље успротивиле САД и Канади. То је било незамисливо у прошлости.

Гвантанамо ипак постоји. Мислите ли да ће Куба покушати да врати ту базу у разговорима у Хавани?

— Сигуран сам да ће покушати, али сумњам да ће САД то прихватити.

Читао сам недавно ваш текст у коме кажете да је Обама конзервативни либерал, умерени републиканац, а да је Никсонова влада била највећа левичарска управа у историји.

— Никсон је био добар момак. Данас су се стандарди променили. Сада се Никсон чини као левичар, а Ајзенхауер радикално запаљив. Ајзенхауер је на крају рекао да они који подржавају лудило од закона о Њудилу не могу бити дио америчког политичког система. Сад је све то прошлост.

Обама није левичар?

— Термин левица се у САД сада користи за умерени центар јер се спектар променио. Стари виц каже да је Америка земља једне странке са две фракције (демократе и републиканци). То је био врло успешан модел који се потрошио. Сад је у земљи једна странка и само једна фракција: умерени републиканци. То је једина игра. Демократе су сличне ономе што су некад били умерени републиканаци. Друга страна, републиканци, преселили су се из тог оквира. Он су одустали да глуме парламентарну странку. Један од најугледнијих вођа конзервативне мисли Норман Орнстајн описао је републиканце као радикалне бунтовнике који не желе да учествују у парламентарној политици.

Гдје су ту неоконзервативци?

— Мобилисани су како би се постигла два циља: прво, да се уништи земља и за све окриве демократе, тако да се они могу вратити на власт. Њихов други циљ је да једноставно служе богатим и моћним. Али, како се не може направити тај политички програм, направили су разумну ствар: они су мобилисали велике делове становништва који су увек били ту, али нису били организовани као политичка снага. Једна од тих група су евангелски хришћани, који чине велики део становништва. Ево новог шефа сенатског Одбора за заштиту околине Џејмса Инхофеома, који каже: „Арогантно је рећи да људи могу учинити ишта против Божје воље, па и климатских промена“. То је предпотопни језик… Примитивна племена имају више критерије. Али то је суштина евангелских републиканаца, хришћанске екстремистичке базе. Други део су уплашени људи. САД су сад врло мешовито друштво, а бела популација постаје мањина. Тако да великом делу становништва одређене групе политичара кажу: „Пљачка се наша земља!“ То је начин да се каже да има превише тамних, односно Латиноамериканаца.

А муслимани?

— Не, Латиноси су сада главни извор страха.

Национални мит увек функцонише и плаши инвазијом „инфериорних“ народа.

— У колективној свести смо сада на месту где је наша англо-митолошка баштина не само угрожена него се стиче утисак да нам ти странци преузимају земљу. Политика која се темељи на заблудама је основ за политичку мобилизацију.

Европа има сличан пут.

— Лудост је да Тројка доноси одлуке у Европи. То се с људског становишта може описати као сумануто, али с политичког они нису у заблуди и све ће им ићи супер. Они су богатији и моћнији него икад, а уништавају непријатеља – општу популацију.

Аки Каурисмаки, фински редатељ, назива то садистичким капитализмом.

— То да је капитализам инхерентно садистички заправо је признао Адам Смит кад му је дао слободне руке и ослободио од спољних ограничења његову садистичку природу. Шта је капитализам? Повећати свој профит на рачун остатка света. Познати нобеловац и економиста Џејмс М. Бјукенен је једном рекао да је идеал сваког људског бића да буде господар, а остатак света да буде његов роб. Са стајалишта неокласичне економије, зашто не? То је идеално.

Један свет без права и одговорности?

— Свет без правила, где јаки чине оно што желе, а где неким чудом све иде савршено. Занимљиво је видјети шта је Адам Смит објаснио познатом фразом „невидљиве руке“, која се данас користи. Сада видимо да, кад капитал нема ограничења, посебно кад је немају финансијска тржишта, тад све експлодира. То је оно са чиме се Европа суочава данас.

Изненађујуће је да 25 година после пада Берлинског зида Сириза, левичарска странка, осваја изборе у Европи. Као да је политика Тројке наишла на правог непријатеља.

— Ја не мислим тако. Једноставно, постоје многи митови о непријатељу. Русија је даље од социјализма него што су данас САД. Бољшевичка револуција била је велики неуспех социјализма јер је изазвала аутократску тиранију, у којој су радници, које је Лењин назвао пролетерском војском, били под контролом вође који није имао везе са социјализмом.

Сириза онда клатно историје вуче уназад?

— Према постојећем обрасцу, Сириза је левичарска странка, али њен програм то није. То је антинеолиберална странка и не захтева од радника да контролишу индустрију.

Наравно, није револуционарна…

— Није ни традиционално социјалистичка. Ово није критика, мислим да је то позитивно. А исто вреди и за Подемос. Они се боре против неолибералног напада, који дави и уништава земље са периферије.

Разговарајмо о медијима. Оштро сте критиковали The New York Times и The New Yorker у два последња чланака. Пад традиционалних новина има везе, како кажу уредници, са интернетом?

— Писао сам о The New York Times-у и The New Yorker-у јер оно што ме занима јесте где је та либерална граница. Други опет радије осуђују Fox, што је смешно. Оно што је занимљиво су интелектуални часописи јер успостављају спољне границе прихватљиве критике. Они су нека врста чувара. Они кажу: „Можете доћи овдје, али не још“, и све то чине из партикуларног интереса. Са доктринарне тачке гледишта, не мислим да су се новине промениле. Њих одавно штите државне структуре. Рушење демократије у Гватемали добило је снажну подршку медија. Догађаји у Ирану 1953. године су увелико подржани. Вијетнамски рат имао је једнако велику подршку у свим временима. Заправо, једина замерка медија рату у Вијетнаму је да није успео. Кад Обаму описују као „великог моралног јунака који се противио инвазији на Ирак“, што штампа пише? Он је само рекао да је рат био грешка, наравно, зато што није успео. Да је добро завршио, то би било идеално.

Дакле, медији су „чувари моћи“, а не демократије?

— Новине доживљавају озбиљан пад, али мислим да је то у основи због рада на тржишту оглашавања. Главни медији су велики посао, а живе углавном од оглашавања, а, кад се њихов извор капитала распрши, онда су у паду. Ако узмемо за пример Boston Globe, што су биле добре новине, једне од најбољих у земљи, сад у њима нема независних вести. Исто се догађа у остатку земље. Ту је доктринарни став у којме, ако не зарадите довољно новца – пропадате.

Није ли чудно да медији и даље бране модел који их води у пропаст?

— Доктринарно је стајалиште не само у САД да се медији бране. Овде моћ имају пословни људи и држава, али ипак постоје изузеци. The Wall Street Journal, водећи пословни лист, објавио је велику причу о корпоративним злочинима. Срећом, нисмо у фашистичкој држави.

Разговарао МИГЕЛ МОРА

CTXT/Altermainstreaminfo

www.standard.rs/svet/31097-%D0%BD%D0%BE%D0%B0%D0%BC-%D1%87%D0%BE%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%81%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%B1%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0,-%D0%B0%D0%BB%D0%B8-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BB%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%B0

0 гласовa