„Сребреница мора постати део нашег идентитета, јер само тако је могуће превазићи прошлост“, поентира у интервјуу за дневник „Данас“ госпођа која се представља као борац за људска права. Оваква тврдња и тежња је опасна.

„Да ли ће Бакир да вага срце Вучићево? Само треба да буде стрпљив. Да ли Вучић ишта може да сакрије Богу? Не може ништа. Јеси понудио мир — ево руке“, рекао је у недавном интервјуу Спутњику муфтија Мухамед Јусуфспахић. Са оваквим ставом бисмо могли да се сагласимо.

Србија је крива што је жива

Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска, пак не вага ни срце ни дела српског премијера Александра Вучића. Дотична не вага, већ неколико деценија, ни своје ставове. Она прича, агитује и износи ставове који се могу сажети у једно: Србија је крива што је жива. Да смо злонамерни, помислили бисмо да јој је то задатак.

Тако јуче Бисеркова оцењује да је иницијатива премијера Србије за успостављање заједничког дана сећања на све жртве рата „непромишљена и лакомислена“. Иницирана је, каже, у атмосфери „тоталног негирања ратне прошлости, пре свега геноцида у Сребреници“.

„Сребреница мора постати део нашег идентитета, јер само тако је могуће превазићи прошлост“, поентира у интервјуу за дневник „Данас“ ова госпођа која се представља као борац за људска права. Са оваквим ставом се не можемо сагласити. Оваква тврдња и тежња је опасна.

Па зар се пре само месец дана цео свет није завадио управо на питању да ли Сребреница треба да постане део српског идентитета?! Британска резолуција је стопирана руски ветом, простим речничком — пала је. Али код Бисеркове није пала.

Франкенштајнско калемљење будућности

Председница Хелсиншког одбора је очито у кампањи. Мада, она је у кампањи 20 и нешто година, али њене учестале изјаве последњих дана говоре о интенцији да ревидирање српске историје и франкенштајнско калемљење српске будућности мора бити процес који траје.

Тако пре недељу дана одговарајући на питање листа „Вијенац“ о уделу митологије у српској историји, Бисеркова рече да је „цела српска историја велика лаж“. „Пристојност налаже да се емисија ’Парови‘ и Соња Бисерко не коментаришу“, реплицирао је тада историчар Предраг Марковић.

Не сматрамо да смо непристојни, сагласни смо да не би требало давати превелики значај и рекламу оваквим персонама, али исто тако сматрамо да је више него непристојно прећутати фалсификовање истине. Поготову што није битна Соња Бисерко као таква, али је битно што у српском јавном мњењу постоји подоста „соњи“ и још више „бисерко“.

Рекосмо да је у питању процес који мора да траје, а за такво нешто је потребно више играча. У временима немаштине, такви се олако запате.

Неће соње против себе

„“Боже сачувај, српски народ није геноцидан“, рече муфтија Јусуфспахић у поменутом интервју за наш портал. Кад би овако нешто, или бар неку изјаву која на ову личи, рекла Соња Бисерко, онда би престала сврха њеног професионалног постојања. Зато Соња и „соње“ никако неће против себе.

„Не изненађује да регион није прихватио ту иницијативу у форми како је понуђена“, одсече Бисеркова у наставку интервјуа „Данасу“, јер „паралелно са ’конструктивним‘ иницијативама Београд преко српских медија води бесомучну кампању против читавог региона“.

Кафа за босанско председништво у Београду, понуда да Србија помогне Хрватској у напорима да буде ослобођен хрватски држављанин Томислав Салопек кога су заробили исламисти у Египту и константно понављање поруке званичног Београда да је регион битан — сигурно нису кампања против региона.

Међутим, борци за људска права то не виде. Не виде ни чињеницу да Срба у градовима на Косову и Метохији нема; не виде да је Оливер Ивановић годину и по дана у затвору; не виде да политичке партије у Хрватској колико јуче нападају Милорада Пуповца и самостални српски тједник „Новости“ јер раде свој новинарски посао; не виде ону загребачку прославу протеривања 250.000 Срба; не виде ни Бранимира Главаша како позира са флашом вина „Führerwein“ и налепницом Адолфа Хитлера… Ништа од овога они не (желе да) виде.

Да ли је Србија стварно крива што је жива

Али зато упорно тврде да је „неопходно поћи од карактера рата, дакле од агресије Србије и ЈНА на Југославију, односно на Словенију, Хрватску, Босну и Косово“.

То је, тврди Бисеркова, битна претпоставка не само за регион него пре свега и за саму Србију. „Запад, чини се, олако прелази преко тога барем у комуникацији са Београдом“, додаје ова боркиња.

Па како онај ко има коефицијент интелигенције већи од собне температуре може да прогута констатацију да је ЈНА извршила агресију на Југославију?

Скраћеница ЈНА, да подсетимо, значи Југословенска народна армија, а циљ јој је био да чува границе Југославије. Како агресор у Хрватској може бити конститутивни народ те државе? Како Србија може извршити агресију на своју покрајину? Како, уосталом, неко ко живи у Србији сме да не поштује њене законе и да Косово третира као независну државу?

Па да још, поврх свега тога, каже како је Запад површан према Београду. Далеко било, као да каже, мало сте бомбардовали Србију, треба бре то још.

Да ли је Србија, стварно, крива што је жива.

Ненад Зорић / Спутник.рс

www.vaseljenska.com/misljenja/novi-biseri-stare-sonje/

Прочитај без интернета:
0 гласовa