Ђорђе Милошевић

Најновији дириговани напад на руског председника Владимира Путина доживео је прави фијаско, као уосталом и сви претходни. Руски председник је узвратио ударац таквом снагом и таквим аргументима да су се протагонисти тог напада нашли у чуду, а поједини су срамежљиво и дискретно почели чак да се извињавају.

Москва је, очигледно, била унапред обавештена да се тако нешто припрема. Председников прес секретар Дмитриј Песков само неколико дана раније упозорио да се на Западу припрема информативно- пропагандни напад у коме ће главна мета бити управо председник Руске Федерације и његова породица.

Требало је да се прикаже да је Путин један од оних моћника који пљачкају свој народ, а затим перу новац користећи офшор компаније чији су центри негде далеко преко океана.

Ускоро су уследиле информације о наводној емотивној вези Путина са неком дамом из високог друштва на Западу, па написи о приватном животу једне од Путинових ћерки. И, на крају, букнула је права афера у вези са ,,Панамским папирима“ у којима се, додуше индиректно, пуцало на руског председника са циљем да се он искомпромитује, повеже са прањем новца у офшор компанијама.

Требало је да се прикаже да је Путин један од оних моћника који пљачкају свој народ, а затим перу новац користећи офшор компаније чији су центри негде далеко преко океана.

Путин је требало да се нађе у друштву с белосветским финансијским, политичким и другим махерима и политичарима којима руке нису баш најчистије и којима долар, фунта, евро или нека друга чврста валута лако лепе за прсте.

Подсетимо, сасвим недавно на Западу се писало и изјављивало да Путин располаже имовином вредном 30 милијарди долара, што у кешу, што у страним банкама, што у вредносним папирима или у некретнинама. Те информације су засољене и констатацијом да се на Западу о томе одавно зна, али, ето, ћути да се не би кварили односи са Москвом.

Руски председник није дуго чекао да одговори на ове нападе. Искористио је за то један скуп у Санкт Петербургу, где је снажним аргументима зачепио уста онима који су желели да га у очима светске јавности дискредитују, а у очима руских грађана представе као човека који није достојан да стоји на челу државе. Парламентарни избори у Русији нису тако далеко, а и о председничким треба размишљати, па овакву наопаку слику о Владимиру Путину треба благовремено пласирати.

Путин је смирено, али веома убедљиво, демантово све оно на шта су могли упутити подаци из докумената панамске адвокатске канцеларије ,,Мосак Фонсека’’ који би се могли односити на њега. Он је, одговарајући на питања новинара, говорио и о међународним проблемима, догађајима у Сирији, односима са Сједињеним Америчким Државама и неким другим актуелним темама.

Коментаришући новинарска истраживања о наводном учешћу светских лидера око офшор скандала, Путин је рекао да његовог имена у том списку нема и да говорити о томе нема никаквог смисла. Иако би и сама та чињеница била довољна да отклони све инсинуације, Путин се није задржао на њој. „Задатак је постојао, на његовој реализацији је било потребно да се ради“, казао је руски председник. „И шта су урадили? Направили су информациони производ. Нашли су неке моје познанике и пријатеље, значи нешто су ишчепркали и накалемили, прилепили.“

У списку ,,Мосак Фонсека’’ нашла су се имена неколико грађана Русије, наводно пријатеља руског председника: бизнисмени Сулејман Кериумов, Аркадиј Ротенберг, Јуриј Коваљчук, затим минитар за економски развој Алексеј Уљукајев, супруга прес секретара Путина Дмитрија Пескова, спортисткиња Татјана Навка, познати музичар, виолинчелист Сергеј Ролдугин.

Према речима Владимира Путина, циљ оваквих публикација је да се Русија натера да буде помирљивија, ,,да нас чешљају како им се прохте’’. Најпростији начин за то је да се унесе неповерење унутар друштва, према власти, према органима управљања, да се наведу на супротстављање једни другима.То је успешно било примењено трагичних година у Првом светском рату, када је земља била доведена готово до распада. На страну то што аутентичност објављених докумената нико није потврдио. Чак је и сама компанија ,,Мосак Фонсека’’ одбила да их потврди и назвала дејства новинара противзаконитим.

У списку ,,Мосак Фонсека’’ нашла су се имена неколико грађана Русије, наводно пријатеља руског председника: бизнисмени Сулејман Кериумов, Аркадиј Ротенберг, Јуриј Коваљчук, затим минитар за економски развој Алексеј Уљукајев, супруга прес секретара Путина Дмитрија Пескова, спортисткиња Татјана Навка, познати музичар, виолинчелист Сергеј Ролдугин. Путин је изјавио да се поноси тиме што има таквог пријатеља какав је Ролдугин. Скоро сав новац који зарађује он троши на куповину музичких инструмената у инстранству које затим доноси у Русију и поклања их државним музичким институцијама. То су врло скупоцени инструменти, каже Путин. Осим тога, он организује концерте, доприноси афирмацији руске културе у иностранству и фактички све то плаћа сопственим срествима. Што будемо имали више таквих људи, тим боље.

Руски председник је одговарао на питања новинара о појединим аспектима спољне политике и односима Русије са светом. И о тим питањима Путин је био више него убедљив, указујући истовремено на непринципијелност и двојне стандарде западних земаља, а пре свега Сједињених Америчких Држава.

Појављивање ,,панамских папира’’ Путин је повезао са чињеницом да се моћна Русија многима не свиђа. Свиђала им се деведесетих година док је била слаба, док је молима за помоћ. Сада западне партнере иритира самосталан став Москве. Противљење Запада јакој Русији почело је бомбардовањем Југославије. „У то бомбардовање“, рекао је једном ранијом приликом Путин, „нисам могао да поверујем својим очима и ушима; толико је оно било незаконито и злочиначко. Тада се западна штампа обрушила на тадашњег председника Бориса Јељцина који се противио бомбаровању Београда.“

Овде бих желео да о томе изнесем и свој лични суд. Без обзира на то шта ко мисли о Борису Јељцину, о његовој улози у распаду Совјетског Савеза, о удварачкој политици према Западу, о (неуспешном) настојању да буде велики демократа, о његовом ,,пријатељству’’ са немачким канцелром Хелмутом Колом и америчким председником Билом Клинтоном, о гигантској пљачки током криминалне приватизације, о довођењу земље на руб грађанског рата, о осиромашењу великог дела становништва, о криминалу, корупцији и другим сличним работама током деведесетих година док је био на власти, истине ради, морам да кажем да је Јељцин заиста био против бомбардовања Србије. Покушавао је колико је могао да то бомбардовање спречи. Предузимао је неке кораке код западних партнера, али без икаквог успеха. У неким изјавама наговештавао је пружање војне помоћи Србији, у шта нико у свету, па и он сам, није веровао. На конференцијама за штампу у Кремљу лично сам му постављао питања у вези са бомбардовањем и добијао искрене, задовољавајуће одговоре.

Био сам сасвим близу, видео сам израз његовог лица и очију који су одавали утисак огорченог, али немоћног човека да било шта учини. Русија у то време није ни сама себи могла да помогне, стојећи на ивици суноврата, распада земље и грађанског рата. Запад је сасвим добро знао да Москва нити хоће, нити може да било шта учини да би спрецила агресију. Осим тога, Запад је имао савезнике унутар руске власти, међу којима министра иностраних пословас Андреја Козирјева, високог функционера Бориса Березовског, па прозападно оријентисане руководиоце попут Бориса Њемцова и Анатолија Чубајса.

Путин је говорио о скандалозном понашању Запада и у случају Украјине, односно жељи народа Крима да се присједини Русији. Има и других случајева, као што је афера Сноуден. „Све то иритира наше партнере“, каже Путин, „који су навикли на монопол у међународним односима и не желе да своје понашање ускладе са ставовима других. Да је данашња Русија далеко, врло далеко од Русије деведесетих година, потврђују и последњи догађаји у Сирији. Данашња Русија показује на примеру Сирије да је у стању да решава проблеме не само у свом непосредном окружењу него и далеко од својих граница. Преломни тренутак у Сирији још није на видику, али наше оружане снаге су неспорно извршиле свој задатак. Сиријска државност, оружане снаге те земље и структуре власри су тамо ојачали. Настојања Запада да умањи улогу Русије у сиријском ресавању кризе су узалудна“, каже председник Путин.

Као што је познато, руски председник није учествовао на нуклеарном самиту ових дана у САД. То није био некакав својеглави бојкот, већ реаговање на неодговорно понашање Вашингтона. Путин је објаснио да је главни разлог неучествовања на том самиту тај што Вашингтон није уништио своје резерве плутонијума који би могао да се користи за израду нуклеарног оружја.

Украјина и Сноуден, дакле, нису једини узроци затегнутости односа узмеђу Вашингтона и Москве у последње време. Наша позиција око Украјине и Сноудена свакако раздражује партнера с оне стране океана, па је прибегао афери око ,,Панамских папира’’ да компромитује Русију и њеног председника. Међутим, то је мање зло од тако озбиљних питања као што је област нуклеарног разоружања. „Преузете обавезе се морају извршавати“, каже Путин.

Вашингтон је ,,заборавио’’ и на неке друге обавезе. Било је речи да ће затвор Гвантанамо на Куби бити затворен, а он и дан-данас ради пуном паром. Тамо су услови средњовековни. Затвореници иду оковани ланцима. А заштитници права грађана као да су прогутали језик – ћуте. Тешко је схватити да се у савременом свету тако нешто дешава: без суда и истраге људи седе у затворима. То је просто невероватно. Да ли неко може представити да се у нашој земљи, Русији, тако нешто дешава? То овде никоме ни на памет не би пало.

Један од новинара упитао је Путина како он види Русију у својој визији. „То треба да буде независна, самостална, моћна ефикасна, савремена држава у којој би се живело комфорно, пријатно и престижно“, одговорио је руски председник.

„Не треба бити много мудар па схватити зашто се наши противници тако понашају“, каже Путин. „Они су забринути пре свега због јединства и консолидације руске нације, мултинационалног руског друштва. Покушавају да нас уздрмају изнутра, да нас учине послушнијим.“

Један од новинара упитао је Путина како он види Русију у својој визији. „То треба да буде независна, самостална, моћна ефикасна, савремена држава у којој би се живело комфорно, пријатно и престижно“, одговорио је руски председник.

А баш таква – независна, самостална, моћна, ефикасна и савремена Русија – јесте трн у оку центрима моћи на Западу. Зато се и смишљају разне афере, подмећу клипови, заводе санкције, износе оптужбе о ,,руској опасности’’, могућој агресији, па се ојачавају и попуњавају западни војни потенцијали на границама према Русији. Русију сврставају у исте непријатеље и опасност по међународну заједницу као и Исламску државу.

Аналитичари у Москви кажу да на Западу сасвим добро знају да Русија не жели никога да напада, да су такве тврдње обична глупост и у функцији дневне, али и глобалне политике. Такве оптужбе су им потребне да би пред сопственом и међународном јавностиправдали своје империјалне циљеве, амбиције и дејства. Такве оптужбе, квалификације и измишљене претње већ су више пута употребљене у последње две и по деценије – око бивше Југославије, па затим Ирака, Сирије и неких других земаља.

„Ратоваће против нас и када рата не буде“, говорио је својевремено Стаљин. Ратоваће против нас, без обзира на то какво је наше друштвено уређење и ко руководи државом, кажу многи руски политиколози. То доказује и најновији покушај дискредитације Путина и Русије. Такви покушаји и напади трају још од стварања руске државе, која је одувек била кост у грлу западним центрима моћи. Мењају се само форме, начини, аргументи и поводи. Суштина и циљеви остају исти.

извор:www.nspm.rs/savremeni-svet/novi-napadi-na-putina-i-rusiju-%E2%80%93-pucanj-u-prazno.html

7 гласовa