Вест да је РТВ Бачка Паланка продата је добра. Вест да је продата за суму 25 пута већу од процењене вредности капитала је одлична. Вест да је продата за 249.000 евра, упркос чињеници да не поседује никакве некретнине је – сумњива.

Ко је Павле Анушић који је одлучио да за РТВ Бачка Паланка плати четврт милиона евра, иако је Агенција за приватизацију проценила да тај медиј вреди 9.818 евра? Зна ли Павле Анушић да у граду у којем живи 60.000 људи и где је стопа незапослености виша од 30 одсто не може лако да поврати уложени новац, таман се звао Руперт Мардок? Податке о новом власнику РТВ Бачка Паланка, чиме се бави, одакле долази, Агенција за приватизацију не саопштава, позивајући се на поштовање права на приватност личности. Међутим, нису одговорили ни на питање с ким се Павле надметао.

Који је интерес по среди, ако не пролази економска логика?

Вероватно због тога што знају одговор на ово питање, запослени у поменутој медијској кући нису с одушевљењем дочекали вест о приватизацији. Како из читаве приче не би изашли празних руку, узели су отпремнине.

Међутим, РТВ Бачка Паланка није рекордер у достигнутој цени. Пре два дана Кабловски-дистрибутивни систем „Коперникус” купио је Радио Шид за 531.000 евра, а почетна цена била је 6.928 евра. Шта је то приликом процене вредности капитала превидела Агенција за приватизацију, а опазило оштро око Срђана Миловановића, власника „Коперникуса”, који је јуче купио и Радио Рашку? Да ли је оценио да кабловски систем Радија Шид са 3.000 корисника, који услуге месечно плаћају око 1.000 динара, може бити и те како исплатив? На ова питања Миловановић је одлучио да нам не одговори.

Осим податка да су Радио Шид и телевизија Студио Б продати по истој цени, тачније шидски медиј за 1.000 евра вишој од београдског, заједничко им је и то да су их пазарили људи познати у медијским круговима. Подсећања ради, телевизију која је симбол Београда купио је брачни пар Ружица и Милош Крџић, власници радио станица Хит ФМ, ТДИ, ЈАТ и Каролина.

Ма колико апсурдно звучало, мало је примера да људи из медија купују медије. Због тога није чудно што се за лист „Панчевац” заинтересовао Зоран Пешевски, власник предузећа „егзотичног” имена – „Ауто-центар Зоки”.

Актуелна приватизација из Крушевца у медијску орбиту лансирала је још једно име – Радоица Милосављевић Маша. Некада високи функционер СПС-а у Крушевцу, сада власник предузећа које се бави производњом пластичне амбалаже, приватног дома здравља и сувласник једне више школе, у имовинску карту уписаће и три телевизије (РТВ Панчево, РТВ Крагујевац и РТВ Крушевац). Али Маша се ту, изгледа, неће зауставити јер је, како је изјавио једном дневном листу, за медијски шопинг одвојио око 300.000 евра. А потрошио је тек 186.700.

У истом тексту, Милосављевић тврди да му је мотив да од купљених медија направи профитабилне куће и одбацује повезаност с министром одбране Братиславом Гашићем. Додуше, признаје да је с његовом мајком седео у школској клупи.

Ипак, у Удружењу новинара Србије (УНС) сумњају у искрене намере крушевачког Берлусконија, јер никада није одговорио на њихове позиве упућене са жељом да чују планове пословања.

За Јованку Матић из Института друштвених наука Радоица Милосављевић је „доказ да држава не жели да се одрекне медија”.

– Држава је тешко пристала на приватизацију медија, у ствари она је присиљена да то учини. Преко бизнисмена попут Радиоце, који не троше велики новац на ту куповину, наставља да контролише медије. С обзиром на то да је реч о предузећима која су у дуговима, не бих се изненадила ако држава дискреционим правом одлучи да те дугове и опрости – каже Јованка Матић.

Нове власнике, такозване медијске авантуристе, попут Милосављевића, јавност и медијски стручњаци сматрају неподобним. Верују да ће већина њих заправо бити медијски туристи: дођу, виде да нема профита и – оду. Међутим, искуство нам је показало да српским медијима за похвалу не владају ни стране газде. Примера ради, „Рингијер Аксел Шпрингер” одлучио је да минус у каси надокнади отпуштањем 30 радника. Исти је и сценарио по којем послује грчка „Антена” у телевизијама Б92 и ТВ Прва. Има ли уопште добрих власника у медијима?

За Јованку Матић, то су сами новинари, као што је то у листовима „Данас” и „Време”. А за професора Факултета политичких наука Радета Вељановског питање власника није кључно.

– Ко су власници медија није нешто што треба да нас брине, већ да ли је програмски концепт у интересу јавности или не. А Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ) има могућности да то контролише и кажњава оне који не раде у складу с оним за шта су и добили дозволу. Ето прилике да РЕМ покаже да је заиста независно регулаторно тело – каже Вељановски.

Није рано рећи да је суморна прогноза приватизацијских прилика. Од 72 медија у државном власништву, Агенција за приватизацију објавила је јавни позив за продају њих 36. До сада је купљено 13, а за већину осталих није било заинтересованих, па се њихов власник чека у другом кругу, када ће и цене бити упола снижене. По пуној цени продати су углавном мејнстрим медији. Док су прву прилику за удомљавање пропустиле махом радио-станице из мањих градова, али и медији за које је одређена висока вредност. У том друштву су новосадски „Дневник”, који ће, уместо за 7,4 милиона евра, власника покушати да привуче напола сниженом ценом, новинска агенција Танјуг, Нишка телевизија…

Обрадовић: Опасна логика медијских авантуриста

Председник Независног удружења новинара Србије (НУНС) Вукашин Обрадовић потезе медијских авантуриста, попут Анушића и Милосављевића, објашњава жељом за „подземним политичким утицајем”.

– Они медије виде као начин за поткусуривање политичара, вероватно сматрају и да ће моћи да црпе новац из буџета републике и локалних самоуправа. А то је опасна логика, јер ти људи не познају како медији функционишу и колика је заправо слаба економска снага медија – наглашава Обрадовић.

www.nspm.rs/hronika/politika-novi-vlasnici-medija-turisti-ili-avanturisti.html

0 гласовa