Косово је било и биће део Србије. На нивоу емоција и митологије. У стварности, Косово је независна албанска држава.

Реално стање одбијају да прихвате само две врсте Срба: идиоти и лажови. Идиоти нису битни, ни иначе, ни за ову причу. Док они без зле намере пружају отпор здравом разуму, много већу штету наносе лажови. Иако разумеју политичке процесе и добро знају како стоје ствари, свесно жонглирају неистинама, често и без лукративних мотива, већ само зато што им је тако лакше. Напросто, рециклирају пароле о „светој српској земљи“, „колевци српства“ и „најскупљој српској речи“, покушавајући тако да се представе као патриоте које искрено боли најтежа рана народа коме припадају, који воле и за који су спремни да жртвују истину. Исте мантре врте и професионални лажови, бедници из разних странака, удружења и медија, којима Косово служи као репроматеријал у предизборним или неким другим паразитским кампањама.

Тачно пре 11 година, 18. марта 2004, у новосадској телевизији „Јесењин“ суочио сам се с неколико представника те лажовске феле. Пошто је тема емисије требало да буде стање у медијима, у студију се окупило нас петоро главних уредника. (За ту тему био сам посебно заинтересован јер је на тај дан, 2003. године, вољом злочинаца из врха ДОС-овог режима забрањен мој „Национал“.) Нажалост, дан раније дошло је до фашистичког прогона Срба с Косова, тако да смо само о томе мудре мисли сукали.

„Носи, српска реко, крв наших синова – Јер крваве реке свуд су наше међе – Мачеви убица сви су истог кова – Сад носи унуке куд носаше пређе. – Прими крв нејачи у светле ти пене – Сто пута је за те и пре умирала: Да је не полочу погане хијене – Да не метну у њу отрова и кала…“, рецитовала је водитељка Оливера Милетовић на почетку.

У истом тону и ми смо одрецитовали прве коментаре. „Косово је Србија, неопходно је хитно зауставити погром Срба и уништавање верских и културних објеката, свет мора да реагује…“  У другом кругу, двојица старијих колега, доказаних турбо-патриота додали су гас и не само што су захтевали примену Резолуције 1244, него су почели да распоређују српске војнике и полицијаце на положаје око угрожених енклава.

Пажљивије сам их гледао него слушао. Прича им је била позната, истрошена и обалављена, а тако су и изгледали. Њих сам још истрпео, али не и припитог главоњу који је, све са ставом неприкосновеног ауторитета, почео да објашњава како се треба стрпити још само две-три године, геостратешке околности у свету се мењају, Русија се буди…

„Ако си ти у праву и ако заиста верујеш у то, докажи то личним примером“, прекинуо сам га и одмах му дао конкретан предлог: „Ево, сутра ујутру пошаљи своју ћерку у Призрен. Нека тамо живи те две-три године, док Русија не врати Србији Косово, ја ћу јој плаћати стан и остале трошкове…“

„Е, јебаји га…“

„Немој „јебаји га“… Управо сад, док ми овде причамо, неки људи, само зато што су Срби, из запаљених кућа беже у шуме, надајући се да их Албанци неће похватати и побити. Они немају времена да чекају геостратешке промене, желе само да јутро дочекају живи“.

„Разумем, али шта друго да причам?“

„Ако немаш шта, ћути. На ово насиље бесмислено је одговарати подсећањем на Душана Силног, јунаштво из 1389. и Лазареву клетву. Клетва је упућена Србима, а њих нема, бар не оних који би њен значај тестирали у пракси. Бесмислено је причати о албанском тероризму. Да, он је очигледан. Бесмислено је цитирати делове Резолуције 1244, која је, као што сви знамо, 1999. послужила само као начин, прихватљив за све сукобљене стране, да се оконча рат и Косово издвоји из Србије. Уместо емотивних излива патриотизма треба повући конкретне политичке потезе и извршити притисак на стране силе које контролишу Косово…“

„Шта то значи? Ја причам глупости, а?“, Наљутио се мој врли колега из Гламоча.

„Да. Глупо је опуштено предлагати да се чека Русија, а, видим, тресеш ногом, једва чекаш да се заврши емисија, охладиће се јагњетина код Бате Пежоа…“

Упропастио сам емисију. И себе. Васколико српство навалило је с псовкама и увредама на мене и моју издајничку мајку. Од 30 укључених гледалаца, ниједан није пропустио прилику да ми каже да сам овакав и онакав…

Узалуд сам објашњавао да су све српске партије пристале да учествују у реализацији америчког пројекта уређења „посткосовске Србије“ и да се стварност не може променити јаким емоцијама и речима, него одлучним потезима какав би био, рецимо, проглашење Косова и Метохије окупираним делом државне територије. Знам, српска елита, заинтересована за испуњавање жеља страних амбасадора а не националних интереса, на то не пристаје. Управо то доказује да се Косово брани у Београду, којим владају исти центри моћи који управљају и Приштином.

Ко је био у праву, види се данас, 11 година после те емисије. Жртве жале само преживели чланови њихових породица, политичари (Александар Вулин) користе их у маркетиншке сврхе, државност албанског Косова заокружила је Влада Александра Вучића, за коју су, сигуран сам, гласали и многи од оних љутих патриота који су ме прописно извређали. Мој колега, русофилски геостратег, није послао ћерку у Призрен, али и данас је на уредничкој позицији у једним Вучићевим новинама. Јебаји га…

Предраг Поповић / predragpopovic.wordpress.com

www.vaseljenska.com/misljenja/o-kosovu-ili-kako-sam-postao-izdajnik/

1 глас