СЕРГЕЈ БАТЧИКОВ

Време је да се вратимо њеним коренима

Эти черные, тяжкие годы
Вся надежда была на него.
Из какой сверхмогучей породы
Создавала природа его?

(Тих црних, година тешких
Сва нада био је он
Од чега то свемоћног
Саздаваше природа њега?)

А. Вертинский: Песня о Сталине

„Никада ниједна армија у свету, изузев наше рођене Црвене Армије, није извојевала толико блиставих победа, и ниједна армија, изузев наше победноносне-армије, није тако зрачила светлошћу славе, моћи и величине пред запањеним погледима целог човечанства”, писао је Михаил Шолохов о рату 1941-1945, о рату који је за наш народ постао Велики Отаџбински. Премијер Велике Британије Винстон Черчил је у личној посланици Стаљину 23. фебруара 1945. године нагласио: „Будућа покољења признаће свој дуг пред Црвеном Армијом исто тако безпоговорно као што то радимо ми који доживесмо до тога да будемо сведоци ових велелепних победа”.

После свега 70 година од завршетка најкрвавијег рушилачког рата у историји људског рода, док још има живих учесника ових страшних догађаја, сведоци смо покушаја ових „будућих покољења” наших западних савезника да по своме препишу историју и резултате Другог светског рата. Све чешће се у сумњу доводи сама чињеница победе СССР, на кога се покушава свалити кривица за отпочињање Другог светског рата, а између Хитлеровог и Стаљиновог режима власти се ставља знак једнакости. Што даље у историју одлази Други светски рат, све се упорније закуцава у главе становништва мисао да су рат добили наши западни савезници. Чак је и пригодна формулација пуштена у оптицај – „демократске државе ослободиле су Европу од нацизма”. Циљ Запада је очигледан – отети Победу, која представља један од основних духовних амалгама нашег друштва, наметнути нам осећај кривице и прецртати Русију, као правог наследника СССР, из реда победника у рату. Против Русије, како је то сликовито приметио Андреј Фурсов, води се прави психоисторијски рат.

Таквим циљевима служе и покушаји умањивања улоге Јосифа Стаљина у победи над Трећим рајхом и поразу нацизма, уз протурање у свест људи тезе да је рат добио херојски народ, чак не захваљујући, него упркос руководству земље. Наравно, лошем. Супротстављање Стаљина народу почело је од знаменитог реферата Никите Хрушчова на XX конгресу КПСС у фебруару 1956. године и било је продужено од стране „пословођа горбачовске перестројке”. Последњих година се на том попришту активно труде професионалци консциенцијалних ратова (од латинског conscientia – свест) као што је В. Познер, чијим старањем је раздвајање „доброг народа” од „лошег Стаљина” постало опште место у текстовима свих идеолога информационих ратова.

ПОБЕДА И СТАЉИН
У телевизијској емисији Времена из априла 2005. године Познеру се супротставио генерал армије Махмут Ахметович Гареев, поставивши га на место речима: „Разговори о томе да је победио народ, а не руководство, не војсковође, такви разговори су неозбиљни, нездрави, јер чак и најнесебичнији народ не може извојевати победу без руководства, без контроле, без крме и крманоша“.

У вези са тим, сасвим је умесно подсетити се речи из рада О рату признатог и познатог војног теоретичара Карла фон Клаузевица (Carl Philipp Gottlieb von Clausewitz). У одељку Војни генијеКлаузевиц је написао:

„Све док се војници, пуни храбрости, боре лако и с радошћу, командант нема много разлога да исказује неку снагу воље у остваривању својих намера; али, кад наступе проблеми, а то ће се свакако десити чим се од војске затраже изузетни напори, када ствари не иду као по лоју и саме од себе, кад, упркос очекивањима, читав добро уходан систем почиње да ‘шлајфује’ и противи се, онда се од начелника природно захтева страховити напор воље у циљу превазилажења насталих проблема. Под тим противљењем не треба подразумевати директно непотчињавање или чак одбијање повиновању наредбама виших команди, мада се у изузетним случајевима и тако нешто може дешавати, него се под тим подразумева општи утисак пада физичких и моралних снага проузрокованих страшним и крвавим жртвама до којих је дошло у борби; главнокомадујући се с тим проблемима мора изборити прво сам, а онда савладати страх и несигурност међу својим потчињеним, који му све време предају, посредно или непосредно, своје утиске, расположења, неспокој и стремљења. Кад снаге конкретних индивидуа под притиском тешкоћа почињу да падају, њих више не одржава и не подржава њихова сопствена воља; сав терет инертности маса се пребацује на начелника-команданта; пламеном у срцу и светиоником свога духа он мора од зрачка наде запалити и разбуктати пламен аспирација свих осталих; само у оној мери у којој је он у стању да то учини, у тој мери остаје господар маса којима командује. Ако тога нема, ако је његова сопствена храброст постала недовољна да оживи кураж свих осталих, деморализована маса ће и њега повући за собом у најниже слојеве животињске природе, која бежи од опасности и не зна за стид. То је бреме, које храброст и сила духа вође, морају носити све време борбе у достизању изузетног.”

staljin1941У најтежим тренуцима Великог Отаџбинског Рата Стаљину је све то успевало! Учесници новембарске параде на Црвеном тргу 1941. године, који су одмах после параде одлазили да бране Москву скоро у предграђима, сећају се како се у зиму 1941. године у колективној свести руског народа уврежила сигурност у коначну победу. Када се има у виду тадашње стварно стање на фронтовима, онда је то до дана данашњег необјашњиво осећање – непријатељ је пред Москвом, а огромна већина народа није ни помишљала да земља може да изгуби рат. Идеја је овладала народом, и људи су живели и борили се, као једна душа и јединствени организам. Писма војника са фронта прожета су љубављу према отаџбини и жељи да се заштите блиски и свој народ. „Све време око нас експлодирају фашистичке мине и звижде њихови меци. Наше расположење је на висини. Не осећам ни трунку страха, немира или несигурности. Уместо тога, осећам само пламену љубав према отаџбини, и тежњу да заштитим и њу и вас, моји најдражи, од хуна XX века и да им се осветим за све несреће и страдања која су донели нашем народу…”. Тако је писао поручник-тенкиста Г. Ландау 1942. године.

Министар иностраних послова фашистичке Немачке фон Рибентроп (Ulrich Friedrich Wilhelm Joachim von Ribbentrop) у својим мемоараима овако наводи речи Хитлера о улози Стаљина у рату: „Сваки други народ би, без и мало сумње, после страховитих удара које је претрпео 1941-1942. године, био сломљен. Пошто се Русији то није догодило, своју победу руски народ дугује само гвозденој чврстини тог човека, чија је несавладива воља и хероизам ујединила народ и повела га на продужавање отпора.”

Сам Стаљин никада себе није издвајао из народа. Позната је и много пута помињана његова здравицаЗа здравље Руског Народа, коју је изговорио 24. маја 1945. године на пријему у Кремљу у част командног састава Црвене Армије: „Наше државно руководство је направило не мало грешака, било је и момената 1941-1942. године када смо се налазили у очајном положају са армијом која је одступала… Други народ би у тој ситуацији могао рећи том руководству: ви нисте оправдали наше поверење, одлазите одатле, а ми ћемо поставити другу власт која ће нам обезбедити мир са Немачком. Но, руски народ се није одлучио на такве кораке, верујући у исправност политике свог вођства и подносећи огромне жртве у циљу сламања Немачке. То поверење народа у совјетско државно руководство била је она одлучујућа снага, која је обезбедила победу над непријатељем човечанства – над фашизмом. Хвала му, руском народу, на том поверењу.”

Данас је очигледно да, упркос познерима, сванидзеима и иним, „ветар историје”, као што је сам Стаљин предвиђао, „развејава гомиле ђубрета” с његовог гроба. Социолошка испитивања су, усред горбачовљеве перестројке 1988. године, предсказивала да мање од један одсто испитаника сматра да ће се Стаљина сећати као крупне историјске фигуре кроз 20-30 година. Но, само после 20 година, кад је по иницијативи телевизијског канала Русија био остварен пројекат Име Русија. Историјски избор 2008, испоставило се да је Стаљин одмах стао на чело листе народног гласања и на првом месту остао све док организатори нису „мало поправили“ резултате.

У хаосу данашњег дана, кад једна криза замењује другу, личност Стаљина је стално невидљиво присутна међу нама. Једни га зову, други проклињу, трећи се тресу од страха; упркос свему, за већину становника Русије он је постао центар једног од система координата. Преживевши трагедију распада Совјетског Савеза, питамо се: чиме се то одређује животворност државе и народа и зашто се десило да смо ми преживели у Великом Отаџбинском рату, а изгубили „хладни рат”. Како се десило да смо са Стаљином за 30 година прошли пут од дрвеног плуга до космичких висина, победивши ратна разарања Првог светског рата и грађанског рата, епидемије, неписмености, безпризорности и остваривши Велику Победу у Другом светском рату уз добијање статуса суперсиле? И шта је то што нам данас смета да се извучемо из „матрјошке“ криза?

Током времена све је јасније да је Стаљину пошло за руком да осмисли живот високим стремљењима и креативним радом народа и учини га сигурним у своју будућност. Почео је да гради слику будућности, која је обједињавала људе заједничким циљем космичких размера. Створити праведно царство на Земљи – то је био ниво захтева. Изазвавши резонанцу у душама људи истих хтења, потчинио је себи простор и време, што му је омогућило да превазиђе наизглед непреодољиве препреке. Као резултат, против „најезде Европе” на челу са Немачком, СССР је био у стању да супротстави нови културни и социјални тип, чвршћи и стваралачкији и спремнији да учи и обучава се од личног састава фашизма. Васпитање совјетског човека тог времена било је део важног и великог програма, у току кога је осмишљено и успостављено много нових социјалних форми (од Комсомола и пионирских организација, до шахонских секција, стваралачких савеза, моделара, савеза организација припреме за одбрану…), а све то ослободило и помогло да процветају стваралачке снаге тог човека. Фактички, ми смо први почели да радимо на стварању услова коеволуције човекове свести и социјалних форми организације живота.

crvenaarmija1941Стаљин је револуцијом пробуђену енергију милиона усмерио на стварање. Њега би могли назвати конструктором или инжењером будућности, јер је он увек постављао дугорочне циљеве и потом сва текућа решења потчињавао овим стратешким задацима. У фебруару 1931. године Стаљин је иступио на првој Савезној конференцији радника социјалистичке индустрије и притом рекао:

„Ми смо од најразвијенијих земаља заостали за 50-100 година. Ми то растојање морамо протрчати за 10 година. Или ћемо то урадити, или ће нас збрисати”. После десет година Стаљиново пророчанство се обистинило, али је на срећу и задатак који је поставио био извршен.

Критичари и мрзитељи окривљују Стаљина због неоснованих предратних репресија (многоструко увећавајући њихове реалне скале) и безразложног премештања читавих народа. С тим у вези, осврнућемо се на дневнике Џозефа Е. Дејвиса (Joseph Edward Davies), који је био амбасадор САД у СССР 1937-1938. године. Ево шта је он написао у свом дневнику 7. јула 1941. године:

„Данас ми знамо, да је захваљујући напорима своје обавештајне службе (БНД), Немачка у свим земљама имала своје кртице и помагаче, чак и у Сједињеним Државама и Јужној Америци. Немачки напад на Праг био је праћен активном подршком војних организација Гелена (Reinhard Gehlen – први шеф Федералне обавештајне службе БНД). Исто то догодило се у Норвешкој (Квислинг – Quisling), у Словачкој (Тисо – Tissot), Белгији (Грел – Grell)… Међутим, ништа слично нисмо видели у Русији. ‘Где су руски помоћници Хитлера?’, често ме питају. ‘Стрељали су их’, одговарам ја. И тек у овом тренутку почињеш да схваташ како је мудро поступила совјетска влада у годинама чистки”.

Приметимо да су борбу са „петом колоном” у току рата водиле апсолутно све државе. На пример, у САД су, после напада Јапана на Перл Харбур, по наређењу Рузвелта у логоре сместили све америчке грађане који у којима је текла јапанска крв. Довољна је била осмина јапанске крви па да се доспе у логор. До краја рата је у логоре било смештено 112 хиљада америчких Јапанаца.

Хитлер је за Стаљина говорио да је он јединствени светски политичар тог времена достојан поштовања и напомињао „да, по својим војним и политичким квалитетима, Стаљин далеко превазилази и Черчила, и Рузвелта”. На одређени начин ове оцене Хитлера потврдио је и сам Черчил кад је написао: „Стаљин је прозводио на нас неизбрисив утисак. Њему се није могло одолети. Кад је он улазио у салу Јалтинске конференције, сви ми, као по команди, смо устајали, и замислите, због нечега држали руке уз тело у ставу мирно.” Како се касније показало, руке су савезници стварно држали уз тело, али им је под пазухом био камен, и то не један…

ПОБЕДА И САВЕЗНИЦИ
Један од руководилаца совјетске обавештајне службе Л. В. Шербашин једном приликом је приметио: „Западу је од Русије потребно само једно – да не постоји уопште”.

jalta00И то није претеривање. Други светски рат се завршио не само тријумфалном победом совјетског народа него је његов крај означио и почетак нове етапе противоборства руске цивилизације и уједињеног Запада. Пред сам крај Другог светског рата, априла-маја 1945. године, по наређењу Черчила, био је разрађен план изненадног удара по СССР (операција „Незамисливо”). Према овом плану, требало је да без објаве рата 1. јула 1945. године, 47 енглеских и америчких дивизија нанесу разарајући удар совјетским трупама и народу. Овај удар је требало да подржи 10-12 немачких дивизија, које су „савезници” држали у Шлезинг-Холштајну и у јужној Данској, где су ове трупе проводиле свакодневну обуку у припремама за рат против СССР под руководством британских инструктора. Уједињене снаге западне цивилизације у рату против СССР је требало да нешто касније подрже и снаге Пољске и Мађарске. Тај планирани рат је, као и у Хитлеровом плану „Барбароса”, требало да се заврши на линији Архангелск-Стаљинград, што је требало да доведе до потпуног уништења и капитулације СССР. Избијање трећег светског рата спречила је Стаљинова наредба да се јуриша на Берлин, чији је успешан крај продемонстрирао нараслу моћ совјетске армије охладивши савезнике у њиховим сновима.

У план „Незамисливо” се лепо уклапао и покушај да нам се украде Дан Победе чином прихватања капитулације, од стране западних савезника, у Ремсу 7. маја 1945. године. Овај покушај је био чедо Черчила и Хитлеровог наследника Деница, који је изјавио: „Ми ћемо капитулирати пред Енглеском и Америком, јер је тај отпор изгубио смисао, а наставити рат са Совјетским Савезом”. Документ капитулације у Ремсу савезници су потписали и послали Немцима пре његовог слања у Москву. Стаљин је после тога имао грдне муке да принуди Трумана да пристане на потврђивање капитулације у Берлину, тачније у Карлхорсту, 9. маја уз учешће СССР и савезника.

Данас је познато да су постојали многобројни амерички планови за наношење нуклеарног удара по СССР, који су били разрађени одмах после бомбардовања Хирошиме и Нагасакија. У директиви Обједињеног војног планирања од 14. децембра 1945. године 20 градова и индустријских центара СССР су били означени као мете на које је требало бацити 196 атомских бомби (план је носио назив „Клешта”).

Деветог маја 1945. године, посматрајући како московљани прослављају Дан Победе, саветник америчке амбасаде у Москви Кенан (George F. Kennan) је приметио: „Ликују… Мисле да је рат завршен. А прави рат тек почиње“.

Још у току рата Хитлер је волео да каже како снага руског народа није у његовој бројности или организованости, него у способности да изнедри личности Стаљиновог формата, па је због тога као свој главни задатак поставио то „да раздроби руски народ тако да се људи Стаљиновог кова више никада не појаве”.

По окончању Другог светског рата исти задатак су себи поставили наши савезници из антихитлеровске коалиције. Одричући се од вођења „врућег” рата против бившег савезника, уједињени Запад је почео „хладни” – економски и информационо-психолошки рат.

СУКОБ ЦИВИЛИЗАЦИЈА
Руска-православна цивилизација (ма какве форме она имала у конкретним историјским условима) је увек, по основним питањима бића, човечанству предлагала свој систем вредности. Била су то увек алтернативна решења, која су сликала друкчију будућност од оне какву је Запад доминантно замишљао. Тако је ова цивилизација постала не само и просто конкурент Западу, него његов егзистенцијални опонент/рецензент. Док лице Западне цивилизације одређују индивидуализам и култ мамона, а степен људске среће материјално богатство, то руско-православна цивилизација на читаво друштво гледа као на једну јединствену породицу, у којој су заједнички напори, узајамна подршка и помоћ морални императив. Реч „срећа” (счастье) у руском језику не случајно има за корен „део” (часть), подразумевајући да је за постизање среће неопходно да се јединка осећа као део свог народа, нераздвојни део једине складне породице. Срећа за руско-православног човека – то су складни односи у његовој породици, а не материјални успех по сваку цену, као на Западу. Брукингски институт (Brookings Institution), један од водећих америчких аналитичких центара, у једном од својих истраживања је приметио да су руске породице биле у стању да преживе невероватне тешкоће, чак и такве какве су биле деведесете године, захваљујући многим неформалним механизмима узајамне помоћи. Баш против тих природних инстиката људске солидарности, против темеља друштава колективног типа, почео је Запад немилосрдну и бескомпромисну борбу одмах по завршетку нашег Великог Отаџбинског рата.

zarodinuСтаљин је био чврсто убеђен да је народ неопходно васпитати на основама вредности руске цивилизације и водити оштру борбу са носиоцима западне идеологије унутар земље. По његовом мишљењу, руска философија, која се бавила изучавањем закона развоја друштава колективног типа, поседује све што је неопходно за одбијање свих западних напада против руске цивилизације. Баш због тога Стаљин иницира издавање комплетних сабраних дела руских философа. Схватајући да ће у ратовима, који ће неминовно доћи, објекти напада бити пре свега они који су у непосредној вези са духовним јединством народа, Стаљин је чинио све што је било до њега да то јединство учврсти – лично је учествовао у поновном успостављању Патријаршије (јер је, за разлику од троцкиста, одлично разумевао важност традиционалних вредности), у установљивању ордена Александра Невског, Суворова, Кутузова, Ушакова, Хмељницког, док је помоћу литературе, кинематографије и сликарства учвршћивао везе између епоха и покољења.

После Стаљинове смрти Запад је нашао методе утицаја на Хрушчова, који је нарушио основне принципе развоја колективистичог друштва, учинивши заокрет према вредностима индивидуалистичих друштава. Тада у СССР долази до постепеног раста броја присталица западног потрошачког модела друштва. Борба с репресијама, многоструко преувеличаваним од стране Хрушчова, нанела је огромну штету совјетској држави. У време Хрушчовљевог „отопљавања“ Запад је започео свој посао на стварању пете колоне у СССР. Од дисидената са идејним мотивима или просто оних који су подлегли саблазни изграђивали на силу су будуће „духовне лидере”, чији се ауторитет раздувавао знацима хипертрофиране пажње и уважавања. Сумњивим стазама су их гурали према врху унутар СССР. Тако је била формирана бригада утицајних лица у вишим ешалонима управљачке елите на свим кључним деловима. Без те групације, која је контролисала средства масовне комуникације и утицала на свест интелигенције, „успех” Горбачовљеве перестројке никад не би био могућ.

Доласком на власт Горбачова, информационо-психолошки рат против СССР добио је на замаху. Идеолошки рат за уништење совјетске државе водио се против свих система те државе – од армије и привреде, до образовања и здравствене заштите. Моћно оружје за рушење државе, било успостваљање система потреба које су могле бити задовољене само преко Запада, исто као и „врбовање” припадника елите и њено претварање у антинационалну снагу. Помоћу такве елите извршена је демонтажа историјског памћења, веома дубоко у прошлост, а такође су исмејани и замазани најсветији симболи који учвршћују националну самосвест. У људима су се упорно распламсавала противдржавна осећања и непријатељство према главним институтима власти. Перестројка је тако и била замишљена – као сатирање нашег историјског памћења и враћање на „аутопут цивилизације”. Десило се то да је у интерпретацији кључних догађаја руске историје постала доминантна америчка тачка гледишта. Енглески историчар(ка) Катарина Меридејл (Catherine Merridale) је чак написала да ће: „Баш америчка интерпретација бити доминантна у будућој слици руске историје. То је искључиво мирна експропријација, која лишава нацију сопствене историје”.

Пред наступајућу 1991. годину совјетски народ је био већ у знатној мери „расут” – остала је маса људи без свести о личној и колективној вољи. Све до ступања на власт Владимира Путина руска управљајућа елита била је дефакто петоколонашка и дејствовала је не у националном интересу, него у интересу спољних управљача. Запад је сматрао да је задатак растурања Русије практично завршен и спремао се још само да отпразнује победу на олупини преосталој од Русије. Збигњев Бжежински је 1997. године у својој књизи Велика шаховска табла написао да се Русија од суперсиле претворила у регионалну државу „трећег света” поставши превише слаба да би била достојан партнер Америке.

Путин је зауставио процес спољне управе и почео одстрањивање најрадикалнијих агената утицаја од власти. Прави шок за Запад је било Путиново иступање у Минхену 2007. године. Он је тада отворено изјавио да је Америци пошло за руком да устроји једнополарни свет, али да се то време завршава и да Русија, која је увек имала привилегију вођења независне политике, не планира да се те традиције одрекне ни убудуће. После минхенске речи уследило је принуђивање к миру Грузије, подршка Сирији, саздавање Евроазијског економског савеза и, коначно кап која је прелила чашу стрпљења Запада – присаједињење Крима.

putinavijacijaПутин, који не жели да буде марионета, постаје трн у оку који мора бити уништен (острањен од власти), а Русија мора бити кажњена (уништена?) – таква је пресуда хиперимперије, која је себи доделила функцију светског жандарма, судије и џелата уз сталне покушаје да легитимизује своје насиље које практикује константно и на глобалном нивоу. Наочиглед свих рађа се нови глобални Хитлер, који се спрема да против Русије започне нови велики рат, мада је, поштено говорећи, тај рат он практично већ започео. У овим условима за Русију постоји само један излаз – супротставити светском жандарму колективну вољу консолидованог народа. Данас Путин поседује невиђени кредит поверења (и то не само у Русији него и ван њених граница), и на тој бази је неопходно ујединити нацију и мотивисати/потпалити људе општим великим делом.

Рекавши „А” у спољној политици, председник мора да изговори и све остало. Не може се водити независна спољна политика ако се у исто време примењују рецепти западне макроекономске политике и допушта зависност од поставки широког спектра стратешки важних робних позиција. Куда води привреду слеђење западних рецепата добро знамо не само на основу искуства латиноамеричких држава и искустава неких најближих суседа него и на сопственом недавном искуству. Док се за воланом макроекономске политике и даље налазе – по терминима Александра Дугина, који је под америчким санкцијама – припадници „шесте колоне”, они који Путина подржавају на речима, а делима гурају Русију да буде либерална и прозападна, желећи јој да се глобализује и интегрише у западни свет, да постане држава-корпорација, којој би правила и законе прописивао глобални Запад, који све време потпаљује рат с руском цивилизацијом. Та „шеста колона”, иако речима никада не противречи председнику, све време га делима спутава, блокирајући све покушаје на путу заснивања самодовољне привреде. Без удаљавања шесте колоне од економских полуга власти држава неће моћи да изврши пробој и оствари суштински скок у развоју.

У циљу консолидовања нације, пре свега се мора „национализовати” наша историја и престати с праксом ширења радова који је срамоте, а урађени су углавном на бази финасијских средстава добијених од страних стипендија и фондација. Ми морамо штитити нашу Победу, извојевану у Великом Отаџбинском рату, од бујица лажи којима је обасипају наши бивши савезници и много више говорити и писати о тој дволичној политици коју су водили док су са нама били део антихитлеровске коалиције. Док су још у животу учесници Великог Отаџбинског рата и њихова деца и унуци, наши непријатељи су принуђени да бујице лажи пажљиво дозирају. Не смемо дозволити да праунуци оних који су ратовали одрасту с искривљеним и погрешним представама о рату. Васпитати у њима осећај поноса на Велику Победу њихових предака – то је дуг садашњих покољења.

И, на крају, мора се коначно развејати сво ђубре са гроба Стаљина. У току његовог вођења државе изграђене су хиљаде завода и фабрика, стотине нових градова, створена је и наоружана најсавременијим оружјем непобедива Армија и Флота. Он је потпуно ликвидирао неписменост и незапосленост и дао радницима веру у праведност и сутрашњи дан.

Искуство Стаљинове делатности – то је искуство о томе како се ствара нова Западу алтернативна цивилизација. Искуство великих подвига остварених у условима тоталне међународне изолације и сталних војних претњи, то је искуство стварања суперсиле и, коначно, то је искуство наше Велике Победе. То што је учинио Стаљин за тако историјски кратак рок није пошло за руком ниједном светском лидеру. Дискредитација тог искуства представља злочин и према садашњости и према будућности нашег народа. Запад зоолошки мрзи Стаљина још од дана када су његови лидери у годинама рата, кад су, кад се пред њима појавио, „нејасно зашто стајали у ставу мирно пред њим”. Та мржња западњацима није сметала да до танчина изуче узроке стаљинских победа и да та знања практично примене. Архитекте јапанског економског чуда говоре да се до дана данашњег у многим великим јапанским компанијама користе пароле стаљинске епохе. Понос за своју историју – неопходан је услов саборности и састављања/стварања новог типа руског човека, сличног по упорности и креативности совјетском човеку Стаљинове епохе. И овај задатак се мора решити у најкраћем року или ће, како је Стаљин говорио, „нас збрисати”.

Превео ФИЛИП РАКЕ ВУКАЈЛОВИЋ

Завтра/Печат

www.standard.rs/svet/31505-%D0%BE-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%BE%D1%98-%D0%BF%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D0%B4%D0%B8

Прочитај без интернета:
2 гласa