За најранија дела немачке књижевности неки кажу да су писана на немачком, а други на латинском језику. Отфрид, један писац („немачког“) из деветог века назива језик којим пише „франачки“, док у наслову на латинском,  тај исти језик се зове „theodiscus“ као код Ноткера из 10. века, што се односи на језик али не и земљу, јер су различита племена славила истога бога. Отуда, реч „deutch“ изворно има значење „народни“, у искључиво латинским текстовима…

Осим латинског и старовисоконемачка књижевност је одбачена као још једна заблуда владајуће науке. У бројним појединачним доказима латинску песму саксонског краља Хенрика IV (око 1050-е године) Г. Х. Пертз и Р. Кепкр, су препознали  као фалсификат једног хуманисте из 1508. године…При томе не би било само доказано да је наша историјска слика оног времена потпуно погрешна, још горе, да у оно време уопште нису постојали латински текстови, да је онај латински морао бити измишљен (Уве Топер).

За време Карла Великог, па ни до 12. века када је немачка књижевност наводно настала (још једном), није било ни немачког ни латинског језика јер не постоје оригинални рукописи, документа, ни литерарна дела пре 12. века. Практично, сви документи из тог времена су настали касније… Наш латински је створен тек за време хуманизма (Топер). Никада није био народни језик, већ „lingua franca“ и измишљени вештачки језик“ (Л.Г. Гајзе,189), Латински није тако стар, једва да има 1000 година  (Е. Гобович). У 12. веку је уведен је у римокатоличку цркву, као званични језик (Л.Г. Гајзе).

М. Николић коригује горње наводе и тврди да латински једва има 400 година! Латински се најраније развио тек око 1600-те године и то из српског писма и језика. Развијен је са јединим циљем да вести, поруке и друге изговорене или написане речи учини приступачним само одређеној елити…а то су били властодршци (и њихови клерикални писари)“ каже Л.Г. Гајзе. Вероватно је из ових разлога и настала изрека: „Латински је шатровачки српски“.

За „селидбу народа“ или о некој христијанизацији Меровинга и Каролинга, као и Карлу Великом уз измишљене народе његовог времена, нема никаквих докумената нити археолошких налаза. Не само да у Карлово време није било латинског, није га било ни у 10. нити 12. веку, као што није било ни латинских текстова… Прве обимне латинске текстове класика и биографије Хомера, Хелмија(Хермеса)… и других митских личности припремио је Скалигер око 1600 године! (У. Топер). Један научник који размишља својом главом јавља се поводом ове теме: Порекло грчког и латинског се може утврдити једино од пре 450 година (К. Фистер). Још један научник  размишљао је о латинском језику 200 година пре Фистера…. Од изворног језика је створен други, сада такозвани латински језик за богослужење, трговину и за међусобну комуникацију(П.Ф.Ј. Милер).

На крају 20. века, Карлo Велики је обележен као прави оснивач „страровисоконемачке књижевности“ (Лангош), док је Лизел прогласио Карла за филолога: „Карло је уредио да се сасвим подивљали латински језик изглади“! Дакле, Карла његови проналазачи славе и као иницијатора исправљања латинског говорног језика. „Буђење латинског језика је до данас трајни успех, који се приписује старофилологу Карлу“ (Бајак). Али, опет на сцену ступа Карлов син Лудвиг! Он је приредио пропаст латинског. „Заиста је латински потпуно подивљао, да би тек у штауфенској ренесанси доживео нови процват“ (Х. Илиг). Још су 1995. године Пантковски, Бајак и други научници веровали у Карла и латински језик!

За Карлове биографе и нашу владајућу науку Карло је и „германиста“! „Наспрам латинисте Карла равноправно је стајао Карло „германиста“, упркос његовим латинским заповестима, он је деловао на стварање франачког отменог  језика и послужио се граматиком свог матерњег језика“ (Линцел). Најпре, „германиста„ долази од Германа, а њих никада нисмо имали. Све приче на којима се заснива историја „Германа“ су голе приповетке“ (Шлецер). „Германе“ је требало измислити и измишљени су. Герман је српско лично име и титула сеоских старешина! У  Српско-Аријском речнику стоји под одредницом Германи: титула и свештено име, заповедник или старешина села, у српској митологији помоћник бога Нава.

Untitled

сл. 1 и2

Ми морамо подносити не само измишљеног Карла него и целу историју, пре њега, у његово време и после њега. „Експанзија Германа у времену од 1200. до 1000. године ст. ере“ (лево)? „Експанзија Германа око Христовог рођења“ (десно). По Орбинију је ово „експанзија Словена“! Овакве измишљене мапе су срамота наше историје!

nnn

сл. 3   „Германско“ царство средином 6. века? Латини су Ските звали Германи и Сарбати, док су германски Срби сами себе звали Скити (П. Мела).  „Германи“ нису никада постојали, а јужна половина ове мапе припадала је Управдиној Српској империји, док је друга половина од ушћа Рајне до Дона била Велесрбија.

Да се не би сумњало у нашу стару историју и да би изгледала вероватна, њени ствараоци су измислили више извора и доказа. Тако су приликом измишљања Германа морали измислити Цезара и Тацита, двојицу Римљана (В. Камајер)! Цела историја пре отприлике 1600 г. није вероватна (К. Фистер). Тако, Улфилу кога познаје и Грим, такође нисмо имали, као ни његов  Codex Argentus којим се град Упсала поноси. То је фалсификат, који је настао око 1650. године  у манастиру Верден ( У. Топер, „Библија из Вулфиле“).

„Карло је „претресао“ чак  франачку и немачку граматику“. Овај цитат Лицелов је дрска тврдња! Карл као латиниста, Карл и франачка граматика, чак франачки отмени језик? Булангу је још 1966. године изгледала ова Лицелова тврдња вероватна, јер је он веровао измишљеном Ајнхарду. “О њој се он лично бринуо, иако није умео да пише“ (Ајнхард). Дакле, Карло не само германиста, већ и творац немачке граматике?  Упркос, свих празнина у предањима, Карлу се приписује права правцата језичка политика (Шнајдер)! “Због њега се данас филолози муче с проблемом, од када се говорило о једном немачком језику, односно од када се о њему може говорити“.

Шта је са старосаксонским? Није постојао! Шта се догодило са измишљеним старосаксонским језичким сведочанствима? „После тога су прво занемела старосаксонска језичка сведочанства, да би триста година касније извор опет почео да тече“ (Егерс). И наставља се! Нису били задовољни ни са „високонемачким“, потребан је био „немачки дворски језик!“ „Карло је хтео да обогати изражајност франачког, па је увео како романтичну тако и визионарску замисао, чак и један немачки дворски језик“ (Фрид). Немачка језичка култура цвета. И шта се касније догодило“? „Истовремено постаје јасно, да језички процват за време Карловог деловања (780-814), који је Егерс увео, уопште није документован… У међувремену, што се првог помена немачког језика тиче званично становиште се променило. Увођење које је датирано на 786-у годину са повратним дејством укинуто је, јер дотични Ватикански кодекс је далеко млађа творевина!

Дакле, долазимо до тог Ватиканског Кодекса и у њему споменутог појма немачког језика, „Тheudisco“. „Ватикански кодекс (Codex Vaticanus) је из 4. века (Штајн), владајућа наука га датује у 786-у годину, а Х. Илиг у 11. век, међутим, Кодекс је много млађи. Владајућа наука каже да је Codex Vaticanus тако назван по Ватиканској библиотеци где се и данас чува у Риму, али његово постојање се може аргументовати тек од 1481. године! Кодекс садржи Стари завет у „грчком“ преводу… и сматра се једним од најбољих рукописа Старог завета. Настао је средином 4 века н.е. у Лесандрији и зове се „Библија данас“ (А. Лепл). Ту је све лажно, осим, што се ово безвредно дело налази у Ватиканском музеју, па нека тамо и надаље остане.

nnnnnlll

сл. 4 и 5   Синајски и Ватикански кодекс.

Рукопис не потиче из четвртог века, нити је  настао у Лесандрији, нити је рукопис грчког „Старог завета“, јер у 4. веку нисмо имали „Грке“ нити „грчко“ писмо“, већ само Јелине етнички различите. Овај „грчки“ стил писања у којем има много каснијих и на жалост још присутних “старих докумената“, развијен је после 800-те године, чиме се још и данас заслепљују чак и велики научници. Тако је и овај Кодекс по Штајну и Леплеу наводно настао у 4. веку, на писму које тада није постојало као ни Синајски кодекс, Лесандријски и многа друга хришћанска дела (в. сл. 4 и 5), укључујући и Библију. Неки су се бавили Синајским кодексом због истоветности писма, младих слова и избора речи између „Синаитикуса“ и „Ватикануса“. Сматра се, да би оба могла да потичу из исте писарнице. И ватикански је израђен са истом немарношћу, са бројним грешкама у речима и изостављањима (У. Топер). Из ког времена потиче ово „грчко“ писмо за које сматрамо да је млад изум и када је Синајски кодекс написан? Синајски кодекс је написан 1839 г. године на Атосу (У. Топер)!

Да се вратимо немачком језику! Дакле, немачки језик из 786-е године?  Да ли неко у то још верује? Немачки језик није могао да настане пре средине 17. века, јер ни важећа хронологија није тачна. Пошто нисмо у трећем миленијуму, научник са познавањем хронологија изражава се још прецизније:Хебрејски и данашњи национални језици имају највише 350 година (К. Фистер)! Да бисмо умирили наше сумњичаве читаоце, молимо их да прочитају прве извештаје нашег великог хришћанског мислиоца, научника и реформатора Мартина Лутера. Утврдиће,  да је немачки језик још био у дечјим ципелама или да Мартин Лутер није био Немац (в. његов извештај о првој посети Риму 1510 г.). Али, опет једна лаж. Мартин Лутер је живео 200 година касније!

Уз то следи, да је појам „немачки“ веома млад. Да ли се заборавило да у првим немачким речницима реч „ немачки“ не постоји?

bbb

iuiu

сл. 6 и 7   Први немачки речник „теутског“ језика је из 1616 године и први речник немачког језика из 1774 године који се зове „дојче“.

Прва издања се чак нису ни звали речници! Георг Хениш је већ 1616. године (в. сл. 6) обрадовао свет својом књигом под називом “Теутски језик и мудрост” а Каспер Штилер 1691. године својим делом “Књига порекла теутског језика или теутска лексика“ као први наслов, а на другом листу као други наслов: „Теутски језик“. Тек је крајем 18. века, од “тојче” (Теutsch) настало „дојче“ (Deutsch), у првом речнику „високонемачког говора“ од Јохана Кристофа, Лајпциг 1774.-86.  године (в. сл. 7).

——————————————————————–

Грађа

E. Gabowitsch,  „Die Geschichte auf dem Prüfstand”, Peterburg 2005

H. Illig,  „Hat Karl der Große je gelebt“, Gräfeling 1998.

P. J. F. Müller,  „Meine Ansicht der Geschichte“, Düsseldorf 1814.

U. Topper,  „Fälschungen der Geschichte“, Heidelberg 2003.

W. Slezer,  „Das karolingische Reichskloster Lorsch“, Kassel/ Basel 1955.

Chr. Pfister,  „Die Matrix der alten Geschichte“, Nordstedt 2006.

Einhardus „Vita Caroli Imperatoris“, nach Holder, A., Freiburg 1882.

„Vita Caroli Magni“, nach Pertz G. H., Hannover 1911.

„Vita Caroli Magni“, nach Jaffé, P., Berlin 1876.

J.D. Bayac, „Karl der Große“, Wien – Berlin 1976.

H.J. Eggers, , „Funde der wendisch – wikingischen Zeit in Pommern“.

M. Litzel, „Karl der Große“, Berlin 1935.

W. Stein, „Der große Kulturfahrplan“, München 1987.

У преводу: Л.Г. Гајзе, Нереалност римског царства, Хоенпресенберг, 2002.

приредио Слободан M. Филиповић, из књиге М. Николића, „Карло Велики није постојао“

www.vaseljenska.com/izabrano/o-nemackom-i-latinskom-jeziku/

1 глас