Научници су безуспешно покушали да објасне тајну етрурских слова помоћу „грчког“ и семитског писма, али не и помоћу србске ћирилице, која је баш једини кључ загонетке. Пјер Франческо Дјабулари и Анио ди Витербосу покушали помоћу јеврејског језика, поткрепљујући то бесмислицом, да сви језици потичу из јеврејског, јер су Адам и Ева тобоже у рају причали на јеврејском!?

Неки научници користили су чак и угро-фински, немачки, јерменски, ирски, туранске језичке групе… Захарије Мајани са париске Сорбоне, покушао је са шиптарским језиком, варијантом са севера Албаније званим „дусмани“, а Јакоб Томопулос помоћу шиптарског дијалекта са југа. Џемс Велард је у својој књизи употребио 20 разних језика и дијалеката, неке чак из централне Африке, у којим је тражио порекло етрурског језика. Наравно, као и сви остали није се послужио српским писмом.

С. Билбија сматра да је тачна изјава пољског етрусколога Станислава Јакубовског, дата пре више од 100 година: „Етрурска тајна крије се у етрурским словима“. Станислав Јакубовски је проучавајући мумију из Загреба поставио тезу да је то пољски језик. Ово је било близу, јер је пољски облик србског (словенског) језика. Слично је и са бугарским научником Георгијевим, који је утврдио да је „етрурски“ језик бугарски.

Подсећања ради, садашњи бугарски језик води порекло од удаљеније србске рецензије. Рускиња Јелена Феодоровна отишла је најдаље, тврдњом да је етрурски језик уствари руски, који је данас најближи србском, али су у прошлости пољски, бугарски или руски били један те исти србски језик.

С. Билбија тврди да упадљива графичка сличност етрурског писма, ћирилице и писма руна, указује на њихов заједнички извор. Служећи се етимолошким и морфолошким методом при обрађивању сваке речи, за 80% етрурских речи налазио је значење за целе речи или за њихове корене у Вуковом Рјечнику србског језика или у другим србским речницима. Римљани освајачи, преуредили су етрурско писмо избацујући из њега знаке који представљају гласове: ж(аба), ч(ас), ћ(урка), ш(ишарка)… Они су рецимо, сугласничке групе шч и ст заменили са комбинацијом двогласа и трогласа, који су се касније нашли у свим романским језицима.

Светислав Билбија је растумачио и прочитао (није дешифровао јер расенска слова нису шифре) расенско-етрурско писмо помоћу знатно млађе ћирилице. Радивоје Пешић је доказао сличност дизајна етрурског писма, ћирилице, винчанског и влесовице, односно да потичу од истог народа, извора и културе.

У књизи „Завера порицања“ Р. Пешић је навео студију из 1981. објављену у Сасарији на Сардинији коју је објавио Масимо Питау под називом: La lingua de Sardi nuradici e degli e Etrusci, у којој је изнета документована инападна идентичност сардинијског, македонског и црногорског фолклора. Пешић помиње Хеланика са Лезбоса, који је тврдио да су Пеласти претходници „Етрураца“ на Апенинима. Он истиче и обимну студију „Староиталија славјанска“ од Јана Колара из 1853. године, који наводи присуство Срба Пеласта, Илира, Месапа, Јапига, Калабра и Венета у Италији. Јапиги са југоистока Италије су Срби Јаподи из Лике, Месапи Срби из Велике и Мале Мезије(Србије), а Калабри (Галабри) су Срби из Рашке. Италијански антрополог Г. Серђи тврди да су поменути народи повезани са Србима (Словенима). Исто тврде и Јозеф Шавли и Матеј Бор у књизи Unsere vorfahren die Veneter,Бeч, 1988. У њој се каже да постоје трагови српског језика код Етрураца, Венета и Илира, а да су се бројни топоними и хидроними задржали до данас. Александар Димитријевић Чертков је о томе објавио дело: „О језике Пеластов, населивсих Италију и сравнение јево с древне словенским“, Москва, 1885.

Пешић наводи да се у Лувру чува велика статуа брадатог Бога, (можда Гилгамеша ?) којег такође зову Сербон алијас Херакло асирски. Он у десној руци држи риса, а на етрурском се та животиња зове „рас“. Етрурци су на бродове стављали фигуру риса, а сами себе су звали звали народ Раси, Расени, Рашни, Рашани. Краља Реса помиње Момир у Илијади а постоји и народ Раса у северној Индији. Постојала је држава Арсава у малој Азији,затим дардански назив Рас, па Хет Арса (Орса), у Србији топоними Рас, Расина, Рашка…

Расени су своје писмо звали „елемента“. Били су духовити, писали су на врчевима за вино шаљиве поруке, на фрескама су разиграни, насмејани, чак и на представама у гробницама. Писали су у камену, слоновачи, бронзи, печеној глини, на зидовима или рецимо, на ланеној тканини, као Загребачка мумија. Знаци за раставу речи биле су усправне цртице између речи, или су речи растављане са једном до четири тачке. Заменице и прилози били сутакође растављени. Писање у низу, непрекидном реду као што је расенско може се применити само на изразито фонетском језику (правило: једно слово један глас) као што је србски, где свако слово има свој глас у азбуци. Расени су писали на четири начина: одозго надоле, одоздо нагоре, с десна на лево и с лева на десно, што је како тврди Деретић, увео као правило Сорбеј (Орфеј).

Италијан Ђузепе Микали је навео у књизи „Италија пре римске доминације“, Париз, 1824, на француском језику, да је најстарије име „Етрураца“ Расени, како су они сами себе звали. Силус Италикус каже за Римљане, дасу они Дардани и Фрижани (Бриги, Брижани), а Расени (Рашани) су Меони, док су Са(р)бини уствари Спартанци, односно Дорци из Илирије. Етрурски текст, са шездесет речи на свитку камене фигуре извесног Ларса Пулена из Тарквиније, наводи имена неких српских богова и описује родослов племена Сербијуса, којима је припадао Пулен, баш као што Хорације себе назива Сарбел (Sarbelus), Са(р)бињанин.

+ Синиша Јаконић  /  приредио С. М. Филиповић

www.vaseljenska.com/vesti/o-rasenskom-pismu/

Прочитај без интернета:
1 глас