Од почетка процеса тзв. ,,демократске транзиције“ Србије, сведоци смо да готово ниједан озбиљнији државни или друштвени подухват не може проћи без ангажмана или макар присуства онога што се популарно назива ,,невладиним сектором“, тј. невладиним организацијама. У демократском друштву у томе не би било ничег спорног да су те организације заиста невладине, међутим оне то нису.

,,Невладине“ су само у оној мери у којој то подразумева независност од српских власти, али су и те како владине ако се као критеријум узима њихова зависност од неких других влада, пре свега влада западних земаља. Наравно, овде не треба параноично доносити закључак да од преко 20000 регистрованих невладиних организација у Србији свака представља реквизит иностраног утицаја, али то свакако важи за оне свима нама добро познате невладине организације редовно заступљене у локалним медијима и јавном дискурсу уопште.

 Иако је сам термин ,,невладина организација“ први пут употребљен 1945. приликом формирања Организације Уједињених Нација (у члану 71. главе 10 Повеље УН, када је оваквим организацијама омогућено да у улози посматрача или консултаната присуствују седницама тела ОУН), оне свој велики продор на сцену друштвених збивања праве тек при крају Хладног рата и успостављању поретка америчке униполарности. Може се констатовати да невладине организације представљају облик друштвеног организовања цивилног сектора карактеристичан за услове постмодерне. Овде се нећемо задржавати на покушају дефинисања невладиних организација, обзиром да оне представљају феномен врло широког спектра појавних облика, али ћемо навести да се као заједничке одлике свих невладиних организација могу истаћи њихово официјелно дистанцирање од утицаја држава и влада у њиховом раду, као и (опет официјелно) одсуство деловања које се може сместити у оквире конвенционалног профитног бизниса. Ближе идентификовање невладиних организација врши се утврђивањем фокуса њиховог рада (људска права, безбедност, екологија, права животиња, друштвени развој, итд) и утврђивањем простора њиховог рада (национални, регионални или глобални).

Већ самим својим именом, невладине организације настоје да себе представе као независне субјекте који наступају са позиција морала. У овоме је цела суштина њиховог деловања, јер са таквом одредницом ове организације себи обезбеђују својеврсни монопол тобожње политичке непристрасности чиме им је омогућен продор у практично све средине. То их чини идеалним параванима за рад обавештајних служби, па се слободно може рећи да већ сам чин инсталирања стране невладине организације на територији неке државе представља обавештајни продор. Шире чланство невладине организације најчешће није ни свесно да има улогу ,,корисних идиота“ у служби стране обавештајне агенције, јер се комуникација са страном обавештајном службом одвија искључиво преко најужег круга лица на самом врху невладине организације, а често и преко само једног лица на врху организације. Овакве невладине организације могу се назвати субверзивним невладиним организацијама. Како би се разобличила права природа ангажмана таквих организација, ваља истаћи парадокс њиховог деловања споменут на почетку текста. Наиме, оне суштински нису ,,невладине“ и ,,независне“, јер на листи својих спонзора као по неком стандарду редовно имају фондове америчке владе (попут USAID, NED или NDI), немачке владе (нпр. Alexander von Humboldt Foundation), западних политичких и финансијских центара (нпр. Konrad-Adenauer-Stiftung, Open Society Foundations, Soros foundation, Rockefeller Brothers Fund) и мултинационалних корпорација (нпр. Ford Motor Company), што логично условљава њихово деловање у оквирима интереса ових центара. Субверзивне невладине организације вешто маскирају интересе својих налогодаваца као ,,универзалне вредности“ и потом настоје да те ,,вредности“ поставе изнад државних и националних интереса средина у којим делују.

 Деловање субверзивних невладиних организација може се поделити на два вида, у зависности од тога у каквој средини се организација налази. У првом случају, субверзивна невладина организација се инсталира у држави која још увек поседује барем релативну сувереност којом се одупире интересима налогодаваца невладине организације, односно атлантистичкој елити. У тој улози субверзивна невладина организација у класичном обавештајном режиму рада најпре анализира друштвено и државно устројство средине у којој делује како би лоцирала проблеме од којих се може генерисати криза. Игноришући чињеницу да такви проблеми или кризе готово редовно представљају унутрашње ствари једне земље, субверзивна невладина организација сталним апелима на међународну јавност покушава да интернационализује тај проблем, некритички етикетирајући локални режим као искључивог кривца за кризно стање. Тако у првом виду деловања субверзивна невладина организација као главни задатак има стварање интервенционистичког међународног дискурса против неке суверене државе и њене власти. Тај интервенционистички дискурс, који комплексним симултаним акцијама стварају субверзивне невладине организације, масмедији и дипломатска елита атлантистичког блока, агресију на циљану суверену државу представља као међународну полицијску акцију. Стога се готово редовно за њено описивање користи термин ,,интервенција“, а не ,,рат“, што је значајна терминолошка разлика јер појам интервенције негира постојање суверенитета код објекта интервенције, док рат подразумева сукоб два носиоца суверенитета.

 У другом виду субверзивна невладина организација делује на територији државе у којој је већ успостављена политичка и економска контрола атлантистичког блока. Циљана држава више нема суверенитет, па је сада на мети сам народ те државе, који тешко прихвата овакво стање постмодерне окупације. Прецизније, у складу са доктрином мрежноцентричног ратовања, на мети је начин размишљања тог народа, и то кроз процес обимног колективно-психолошког инжењеринга. У тој улози субверзивне невладине организације наступају као агресивни промотери домаћем друштву страних вредности и узора (попут идеологије хомосексуализма, первертирања тумачења националне историје, вештачког калемљења страних културних узора и страних празника, итд), настојећи да стране интересе представе као домаће, а страну контролу као прогрес. Паралелно са тиме врши се деконструкција кључних елемената националне културе и историје (као што су нпр. континуирани напади на лик и дело Светог Саве или исмевање косовског завета) који стоје на путу усвајања глобалистичког менталног склопа. У овоме се обилато користе прикривањем иза паравана ,,борбе за људска права“, што је, како исправно примећује Александар Дугин, ,,концепт који је одавно престао бити апстрактни филантропски појам, претварајући се у прилично настрљив идеолошки комплекс отворено усмерен против традиционалних облика колективног битисања људи као чланова народа, држава, религија, породице, итд“. Овакав колективно-психолошки инжењеринг врши се систематичном медијском, културном и правном кампањом која постепено брише традиционални морални компас датог друштва и инсталира нови, сагласан глобалистичким интересима. При томе у корист оваквог процеса иде чињеница да шире народне масе мањкају критичког духа, па су склоне да усвајају ставове који им се континуирано презентују у масмедијима, без обзира на њихову истинитост.

 Посебно је интересантно како се суптилно невладине организације данас намећу као нови стуб власти поред законодавне, извршне и судске, и то као стуб који је у сталном латентном сукобљавању са остала три. Иако немају апсолутно никакав демократски легитимитет, невладине организације константно захтевају од државе веће присуство у законодавним и политичким процесима, већу улогу у надзору рада државних органа, укратко – већу улогу у власти. У Србији то поприма толико драматичне размере, да се нпр. у процесу евроинтеграција од власти очекује да најпре преговарају са невладиним сектором о свим кључним питањима, па тек онда са Бриселом. Ово се правда тиме што невладин сектор, захваљујући из иностранства плаћеним курсевима и експертизама, располаже квалитетнијим експертским кадровима од саме државе, која често није у материјалном стању да континуирано пружа адекватну едукацију својим кадровима.

 За крај, ради додатног илустровања улоге невладиних организација у субверзијама, наводимо систематизацију коју је бивши начелник Обавештајне управе Ресора државне безбедности (и један од кандидата за начелника ДБ-а након пада режима Слободана Милошевића), Драган Филиповић, изнео у својој књизи упечатљивог наслова ,,Анатомија глобалистичког смрада“. Он набраја следеће фазе:

  1. Глобалистичка [западна] олигархија даје упутство о региону у свету, као и о држави на коју треба деловати. На терен излази нека од невладиних организација, заклоњена иза хуманитарне-здравствене мисије, односно научне, културне или сличне међународне сарадње.

  2. Самостално или у садејству са обавештајним стручњацима НАТО невладина организација лоцира проблем који би се могао окарактеристаи као ,,криза“, или се, уз мале интервенције, може каналисати тако да прерасте у праву кризу. Таквих проблема у неразвијеним и средње развијеним земљама обично има на претек, тако да је само ствар процене за коју врсту проблема се определити: међуетнички инцидент, нека полицијска акција разбијања протестног митинга, нерегуларности око локалних парламентарних избора, обрачун конкурентских нарко-мафија, случај протеривања западних новинара и сл. Иако наведени примери у суштини представљају унутрашње ствари једне земље, ангажована невладина организација у својству ,,добронамерног непристрасног фактора“, оглашава се у име заштите ,,људских права“ и ,,демократских слобода“, апелујући на међународну заједницу да нешто предузме, оптужујући за проблем искључиво локални политички режим.

  3. После краће, али интензивне пропагандне кампање на ту тему, у коју се укључују још десетине других нво широм света, на сцену ступа администрација у Вашингтону и тај унутрашњи проблем дотичне земље проглашава за акт који ,,угрожава интересе америчке националне безбедности“. Цео проблем подиже се на ниво међународних институција.

  4. Уједињене нације апелују на ,,мир и уздржаност“ и развлаче ситуацију не чинећи ништа, да би за то време ММФ увео економску блокаду према тој земљи, а НАТО започео нагомилавање трупа у региону. Све време нво подгревају ситуацију алармантним, најчешће лажним или преувеличаним извештајима ,,са лица места“.

  5. Информативна кампања се нагло усредсређује на неки појединачни фиктивни догађај који се, по правилу, одвија у режији задужене нво, а за који се процени да ће због своје бруталности изазвати бурне реакције у светском јавном мњењу. Америчка администрација инсистира на акцији. УН шаљу емисаре да понуде руководству дотичне земље добровољно повлачење са власти, јер је то услов да се ,,избегне рат и спаси светски мир“. Уколико прихвате, НАТО снаге под заставом УН, уз изговор да је неопходно стабилизовати ситуацију, врше окупацију њихове државне територије. Уколико одбију, НАТО армада без најаве изводи агресију и насилно заузима ту државу, а у међувремену Савет безбедности доноси Резолуцију којом се интервенција проглашава међународно оправданом.

  6. Невладине организације тада наступају у већем броју да би се ангажовале око помоћи приликом успостављања и убрзавања ,,демократских процеса“. Међу својим локалним симпатизерима врше одабир неког маргиналца, обично из категорије бивших страних стипендиста и доводе га на власт. Окружују га саветницима из својих редова који форсирају политичку платформу потпуне беспоговорне подређености глобалној доминацији. На тој територији НАТО остаје стациониран за сва времена. ММФ отвара простор западним капиталистима који у бесцење преузимају власништво над националним привредним ресурсима. Локално становништво се у сопственој земљи трансформише у грађане другог реда.

Аутор: Виктор Габриел
Извор: Катехон

———————-

30. 3. 2016. МАГАЦИН, за ФБР приредила Биљана Диковић

facebookreporter.org/2016/03/30/%D0%BE-%D1%81%D1%83%D0%B1%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B7%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%85-%D0%BE%D1%80/

Прочитај без интернета:
1 глас