Совјетска обавештајна служба је упозоравала да Хитлер спрема напад на СССР. Чак је указивала да ће до њега доћи 22. јуна 1941, али Стаљин није пристајао да у то поверује. Жуков се присећао да је чак и следећег дана, 23. јуна, Стаљин изразио наду да би војна дејства могла бити провокација: „Хитлер вероватно не зна за ово. Требало би звати немачку амбасаду“
Погубљеност која је владала у самом врху пренела се и на бојишта. До краја 1941, Црвена армија је изгубила више од четири милиона и 473 хиљаде људи, од тога је у заробљеништво до децембра 1941. доспело два милиона и 516 хиљада црвеноармејаца. Те бројке не говоре о кукавичлуку или малодушности војника и официра. Напротив, први месеци рата су били пример њихове невиђене храбрости
Ми у институту имамо сарадника – он је причао о свом оцу-сељаку, коме је конфисковано земљиште 1936-те. Отац је тада побегао иза Урала. Иза Урала му је 1938. године поново био раскулачен. Побегао је још даље, у сибирски градић Бодајбо. Одлазећи на фронт, рекао је жени: „Ја ову власт нећу бранити. Предаћу се“. Међутим, након 3-4 месеца почели су да добијају писма са фронта у којима је отац породице писао: „Они хоће да униште нашу Русију и наш руски народ“. Тај човек је јуначки погинуо код Лењинграда
Када је 1942. године амерички амбасадор Хариман у разговору са Стаљином изразио дивљење храбрости руског народа, Стаљин је одговорио: „Мислите да се они боре за нас? Не, они ратују за своју мајчицу Русију“

Пораз Црвене армије 1941. године се могао избећи да су војници били психолошки спремни за рат, оценио је Леонид Решетњиков, магистар историјских наука, пензионисани генерал-потпуковник Спољне обавештајне службе, директор Руског института за стратешка истраживања.

Ево његовог виђења:

Све до 22. јуна 1941. године руководство СССР на челу са Стаљином убеђивало је совјетски народ да нас Немачка неће напасти. Агенција ТАСС је осам дана пре напада објавила званично саопштење, где се наводило да су „приче о намери Немачке да нападне СССР лишене сваког основа“. Истовремено се поред западних граница СССР одвијало незабележено концентрисање немачких трупа. Наша обавештајна служба извештавала је о нападу који се спрема, чак се наводио и тачан датум – 22. јун.

Али, Стаљин је крио те информације. Стаљинова кћерка Светлана Алилујева овако је образложила чудно понашање вожда:

„Отац није могао да претпостави да ће пакт из 1939. (пакт о ненападању између СССР и Немачке), који је он сматрао својим чедом и плодом своје велике лукавости, прекршити непријатељ лукавији него што је он… То је била његова огромна политичка грешка. Чак и када се рат већ завршио, он је волео да понавља: „Ех, заједно са Немцима бисмо били непобедиви!“

Народу се 22. јуна обратио народни комесар спољних послова Вјачеслав Молотов. А Стаљин се није појављивао у јавности 11 дана: од 22. јуна до 3. јула је долазио себи. То је био лични ударац за њега. Јер, он је натерао земљу да поверује да рата неће бити у наредних неколико година.

Жуков се присећао да је чак и следећег дана, 23. јуна, Стаљин изразио наду да би војна дејства могла бити провокација: „Хитлер вероватно не зна за ово. Требало би звати немачку амбасаду“.

Погубљеност која је владала у самом врху пренела се и на бојишта. До краја 1941, Црвена армија је изгубила више од четири милиона и 473 хиљаде људи, од тога је у заробљеништво до децембра 1941. доспело два милиона и 516 хиљада црвеноармејаца.

Те бројке не говоре о кукавичлуку или малодушности војника и официра. Напротив, први месеци рата су били пример њихове невиђене храбрости. Међутим, почетком рата Стаљин је схватао: од завршетка Грађанског рата прошло је 20 година. Практично у свакој породици постоје они које је раскулачио, понеко ко је репресирани или стрељан због вере. И ти људи нису спремни да гину за социјалистичке идеале.

Ми у институту имамо сарадника – он је причао о свом оцу-сељаку, коме је конфисковано земљиште 1936-те. Отац је тада побегао иза Урала. Иза Урала му је 1938. године поново конфисковано земљиште. Побегао је још даље, у сибирски градић Бодајбо.

Одлазећи на фронт, рекао је жени: „Ја ову власт нећу бранити. Предаћу се“. Међутим, након 3-4 месеца почели су да добијају писма са фронта у којима је отац породице писао: „Они хоће да униште нашу Русију и наш руски народ“.

Тај човек је јуначки погинуо код Лењинграда.

Када је 1942. године амерички амбасадор Хариман у разговору са Стаљином изразио дивљење храбрости руског народа, Стаљин је одговорио: „Мислите да се они боре за нас? Не, они ратују за своју мајчицу Русију“.

У филмовима о Великом Отаџбинском рату обично приказују децу од 19-20 година. Ми смо истраживали податке, и испоставило се да је просечни узраст војника-победника који је стигао да Берлина био – 39 година. Ти људи су се родили у Руској империји и васпитани су пре 1917. године.

Моји познаници који траже и сахрањују посмртне остатке наших бораца ми причају: „Сваки пут за две недеље рада скупимо гомилу крстова које су војници носили око врата. Да ли разумете ко је бранио Отаџбину? Шта им је било у срцима?

Многи од њих су поред совјетског ордења имали и Георгијевске крстове.

Од девет маршала-победника у Великом Отаџбинском рату четворица су били официри царске армије, двојица – подофицири, двојица – војници.

Парола „Све за фронт – све за победу“ – је из времена Првог светског рата.

А позната „Руси се не предају“ – настала је у време јуначке одбране тврђаве Осовец 1914-1915. године.

На олтар победе наша земља положила је више од 27 милиона живота. Две трећине су били цивили: две године фашисти су дивљали на нашој земљи, чинећи недела. Међутим, после 1945. Стаљин је изнео бројку од седам милиона људи.

Било је издато тајно наређење да се тракторима изравнају поља, где су малтене на површини лежали посмртни остаци бораца. Нису хтели да се зна број жртава.

Ипак, највећи шок је био указ из 1947. године, којим је укинут празнични дан 9. маја, престао је да буде нерадни. На срећу, правда је победила. И данас је то за нас велики празник, који ће заувек остати празник са сузама у очима.

(објављено у најтиражијем руском недељнику „Аргументи и Факти“)

Прочитај без интернета:
1 глас