Жан-Доминик Бинел (Jean-Dominique Bunel) 66-годишњи Француз кога су подигле две лезбејке, објашњава да његова патња не лежи у чињеници што је хомосексуалност била друштвена табу тема, већ што су родитељи били истог пола. Управо лично искуство га је принудило да устане против закона о браковима и усвајању деце за истополне парове: „Овај закон у име борбе против неједнакости и дискриминације од детета узима његово свето право – да га подигну мама и тата.“

Извор: www.hlavnespravy.sk/
Превод: Димитрије Марковић, РЕЦИ НЕ ЕУ

06.05.2014.

Жанов случај је само једна од многих прикупљених судбина које објављује на свом блогу Роберт Оскар Лопез – амерички професор кога су такође подигле лезбејке и чија се прича, у којој говори о својој патњи, већ проширила широм света.

„Направили су експеримент од нас“

Бронах Касиди (Cassidy Bronagh) је заузврат „ћерка две жене“ које су 1976. прошле вештачку оплодњу. Током поступка оплодње су се одлучиле да сперматозоиде од двојице својих геј пријатеља измешају како би се осигурало да не знају који је од њих отац. Касиди данас каже: „Док сам одрастала, увек сам осећала да ту постоји нешто неприродно (…) Искрено сам желела да партнерка моје мајке не постоји. Хомосексуални партнери желе право на дете, али не размишљају како ће се то дете осећати“.

По Касиди, легализација бракова између истополних парова не ствара од ових парова породице. Оваквом насилном конструкцијом у закону се „нимало не решава основно питање самоидентитета деце. Сама могу да потврдим да се никад нисам знала ослободити осећаја да сам само лабораторијски експеримент“.

Сличну ситуацију описује Чарлс Мичел (Charles Mitchell), кога су заједно са двојицом браће усвојила два човека који су живели у хомосексуалној вези: „Усвајање од стране хомосексуалних парова је трагичан друштвени експеримент. Хомосексуалност која нам је код куће нуђена ‘на тацни уништила нам је све шансе да живимо нормалан живот“.

Сви заједно на Gay Pride шетњи

Dawn Stefanowicz коју је одгајио отац хосмосексуалац прича: „Моје ментално и физичко здравље је стално било угрожено управо због начина живота који је изабрао мој отац и његови партнери, и то што сам морала да живим са њима ме је трауматизовало. Све ово ми је веома тешко да признам јер, упркос незадовољству изопаченим сексуалним понашањем мог оца и његових партнера, нисам могла да о њему и хомосексуалним везама кажем ништа негативно, и то управо зато што сам била увучена у то“.

„Dykes on bikes“ – лезбејке на мотоциклима марширају на Паради поноса

И Џеремија Дека (Jeremy Deck) је одгајио хомосексуалац. Живео је са другим човеком који је претходно напустио жену и децу. „Морали смо да се претварамо да је све то било нормално, али сам осећао све само не да је то нормално“. Џереми даље наводи: „Викенди су за мене и моју сестру били ноћна мора“ али и у његовом случају, „противити се било је најтежа ствар на свету“. Шестогодишње дете је емотивно зависно од својих родитеља и не осећа да има право да каже нешто родитељима: „Ја не желим да идем на то место, или да се сретнем са тим људима“.

Посебна места којих се Џереми сећа, била су спектакуларне ЛГБТ параде поноса: „То је чудно осећање да стојите на углу улице и гледате шетњу за права хомосексуалаца, док се ваш отац – геј смеје хистерично из такозване „Dykes on bikes“ – лезбејки на мотоциклима на крају улице. Гледати те ствари била је моја казна. Живот је од мене направио неповерљивог човека. Заиста, ја нисам у стању да верујем никоме“, закључује Џереми.

Деца улице

Тежак и узнемирујући је и случај Ривке Еделман (Rivky Edelman), коју је одгајио лезбејски пар: „Моја мајка је позивала кући којекакве педере такорећи са улице. Међу њима је био и Џо који је вероватно радио као туристички агент. Кад год је дошао, он је са собом довео новог дечака. Нису то била баш потпуно мала деца. могли су да имају око 14, 15 и 16 година. Не знам тачно. Нису били међутим, лепо васпитани, и њихов говор је такође био на ниском нивоу. Као деца са улице… Дошли су јер им је као награду дао чоколадицу. Међутим, тек након неколико година сам схватила шта се заправо догађало. Када сам осећајући грижу савести питала маму зашто је дозволила да Џо изводи мог брата напоље, моја мајка је не трепнувши рекла: „Твој брат је имао седам година а Џоу се свиђају дечаци од 12 година“.

Сузана Кук (Suzanne Cook) је живела један део свог детињства са оцем, хомосексуалцем, који се развео са њеном мајком и почео да живи са својим љубавником. Она каже: „Њих двојица се нису устручавали да имају секс пред нама (…) Осећала сам да имам дужност да заштитим мог малог брата пред њима. Чинило ми се као да је терет целог света на мојим плећима“. Након што је прошла кроз те тешкоће, схватила је да „деци треба више љубави да би могла да буду одгајана примерено и здраво. Не би требало да се врше експерименти на новим генерацијама“.

„Недостаје ми тата“

Међу причама које је прикупио на блогу амерички хомосексуалац Лопез су и друга драматична сведочења адолесцената који још увек живе са “родитељима“ хомосексуалцима. Једна девојка, анонимна, која живи са две лезбејке примећује: „Већину времена проводим са мојом најбољом пријатељицом. Са њеним оцем, кога ја никада нисам имала. Фантастично је… “ Затим наставља са самооптуживањем: „Неко то мора да каже, јер ја то не могу, али хомосексуални родитељи су у извесном смислу себични. Не мисле на то шта за мене значи живети у њиховом свету. Јесам ли једина која осећа овако? Јесам ли лоша ћерка ако желим да имам оца? Има ли неко ко има две маме или две тате и пита сам себе како би било да је рођен у нормалној породици? Постоји ли овде још неко ко је у стању да користи реч „нормално“ без да се учи томе „шта је нормално“? Не знам мог оца, нити ћу га икада упознати. Чудно је, али ми недостаје. Недостаје ми особа коју никад нећу упознати“.

Још једна анонимна особа, син геј оца и мајке, која је само дала своју јајну ћелију у сврху оплођења детета, описује свој живот са „два оца“. „Моја биолошка мајка (донатор јајне ћелије) долази код нас кући често. Има 38 година. Желим да је ословљавам мајка, али моји очеви се страшно буне када то покушам. Шта мислите о томе? Не мислите ли да је природно да мрзим своје очеве? Морам да се понашам као добар син, јер су они одлучили да ме имају? Не кажем да мрзим педере, ја бих само желео да су моји родитељи хетеросексуалци. Јесам ли зао кад то тако осећам? Сви желе да прихватим оно шта ја не могу и не желим“. МК

facebookreporter.org/2016/09/18/%D0%BE%D0%B4-%D0%BD%D0%B0%D1%81-%D1%81%D1%83-%D0%BD%D0%B0%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D0%BE%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B8/

3 гласa