Београд – „Међународни монетарни фонд (ММФ) инсистира да сводимо потрошњу у реалне оквире, не улазећи у то у каквим друштвеним околностима ћемо то остварити. Њих занима коначан резултат – да се укупна потрошња креће у реалним оквирима”. Иако ова изјава звучи врло актуелно, њен аутор није ни премијер Александар Вучић, ни министар финансија Душан Вујовић. Ово је извод из интервјуа Милке Планинц, тадашње председнице Савезног извршног већ Радио-телевизији Загреб који је „Политика” пренела 24. новембра 1983.

Било је то време када је тадашња Југославија имала аранжман са ММФ-ом, а хроничари економских догађања тај период често описују као године најинтензивније сарадње са Фондом. Иако се од тада много тога променило, изјаве наших државних званичника, када је о економским реформама реч, остале су исте.

„Нема чаробног штапића којим ћемо из ових невоља изаћи преко ноћи. Била би варка, лаж, када би се тако нешто понудило”, овим речима је Милка Планинц покушала да објасни како нема лаких и брзих решења. „Реална основа и резултати из ове године потврђују да се извлачимо из ове ситуације, али не одједном, него постепено, јер смо део актуелне светске кризе”, објашњавала је Планинчева.

Неколико година касније (10. 6. 1985) сарајевско „Ослобођење” преноси да је председница СИВ-а за амерички „Њузвик” изјавила да проблем економске кризе мора да се решава на дужи период.

„Када једна земља мора да плаћа своје дугове из свог националног бруто-производа, нормално је да остаје мање новца за домаћу потрошњу. Ми, међутим, не можемо трошити више него што имамо. То нису рестриктивне, него реалистичне мере”, рекла је тада Милка Планинц.

Ако је економски речник, упркос свим променама политичког и привредног система, после три деценије подједнако актуелан, значи ли то да су и проблеми остали исти? Кад се у архиви листају новине чини се да се мењало само име државе и државних званичника. Реч „реформа” све ове године остала је заједнички именилац сваког експозеа креатора српске економске политике. Одговор на питање зашто је то тако можда лежи у чињеници да ниједна од њих није спроведена до краја. Једном приликом Стојан Стаменковић, координатор билтена МАТ, то је описао следећим речима – „И мој унук зна да је једина реформа која у Србији успева – реформ торта”.

Можда из тог разлога многе економисте није обрадовала најава премијера Александра Вучића, само месец дана од како је ММФ одобрио програм Србији, да је могуће повећање плата и пензија још у току ове године. Према најавама државних званичника, поскупљење струје биће мање од договореног, можда неће бити потребе ни за отпуштањем вишка запослених у јавном сектору, а према писањима појединих медија, разматра се и могућност да се укину пенали за превремени одлазак у пензију.

„Осећам се као да стално гледам један исти филм”, овако Јуриј Бајец, професор Економског факултета, описује процес тржишних реформи у Србији.

„Кад се дође до кључне сцене, клапа се спушта, кадар се стално понавља и нико не може добро да је изведе до краја“, каже Бајец, који је и сам учествовао у креирању неколико реформских програма.

Главни разлог зашто су све српске реформе пропале био је страх од промена које доносе неизвестан бољитак, а траже социјалну и политичку цену, па макар и на ниском нивоу стандарда, оцењује Бајец.

Бајец каже да се отпори реформама могу видети и данас.

Кад је почело озбиљније да се говори о завршетку приватизације, рационализацији јавног сектора, односно о отпуштањима, цела ствар је почела да шкрипи, а отпори су огромни, каже Бајец.

„Реформе од 2000. на овамо нису успевале из политичких разлога и због криза коалиционих влада. Ситуација на том терену сада је чиста. Било би штета да се то не искористи да се реформе спроведу до краја“, каже наш саговорник и додаје да влади треба дати шансу.

Занимљиво је да су и званичници Фонда сматрали да ће ова влада бити посвећенија програму са ММФ-ом, јер је и пре него што је ушла у преговоре, спровела неке реформе. То је недавно на предавању на Економском факултету истакао Дехенг Ким, стални представник ММФ-а у Србији.

Михајло Црнобрња, професор на Факултету за финансије, економију и администрацију (ФЕФА) слаже се са оценом свог колеге Бајеца да реформе у Србији подсећају на гледање истог филма, с тим што приликом понављања главне сцене, клапу сваки пут спушта други режисер.

„Највише су обећавале оне прве тржишне реформе из 1965. године. Сећам се да сам тада био на другој години Економског факултета. Одушевљен, млад, загрејан и задојен идејом тржишне привреде. Оне су пропале због идеолошких разлога“, присећа се Црнобрња.

Како каже, дошло је до појаве национализма, а носиоци реформи су склоњени. У том случају идеологија је била режисер која је спустила клапу на реформски процес, за разлику од деведесетих година (реформе Анте Марковића) када су то учиниле међународне санкције, распад земље и ратови. У том периоду Црнобрња је био амбасадор СФР Југославије при Европској унији (1989–1992).

Економиста Љубомир Маџар сматра да су све српске реформе пропадале оног тренутка када су погођени они од којих зависи политичка подршка.

Политичари трајно мере политичке трошкове и корист. Реформе врло тешко пролазе тест политичке профитабилности. Међутим, када се ситуација у економији јако заоштри, као што је то сада случај, онда се та разлика између економске рационалности и политичке подобности смањује. Јер ни политичарима није добро, кад вода дође до гуше – закључује Маџар.

Како је Деда Аврам постао легенда

„Не волим велике речи, али програм који ћемо спровести представљаће историјски потез у нашој економији”. Овим речима је Драгослав Аврамовић, творац „супердинара” 19. јануара 1994. године, дакле свега неколико дана уочи лансирања свог програма, говорио за „Политику”.

Да је и тада било сумњи да његов програм неће успети сведоче питања читалаца нашег листа упућена Драгославу Аврамовићу преко директне телефонске линије. Тако је „Политика” у фебруару известила да је Верољуб Дугалић, са Економског факултета у Крагујевцу, питао Аврамовића да ли он лично верује да ће програм бити остварен. Дугалић је данас председник Удружења банака. НИН тих дана у интервјуу са Драгославом Аврамовићем свог саговорника пореди са Миланом Панићем, али констатује да творац „супердинара” има политичку подршку.

Милошевић је све укапирао за пет минута, објашњавао је Аврамовић како је добио подршку Слободана Милошевића. Ипак, однос један динар за једну марку врло брзо је нарушен и „Политика” већ у априлу пише о све чешћим појавама штицунга, односно проклизавању националне валуте. Тих априлских дана, у појединим деловима Србије, за једну марку већ је било потребно издвојити 1,6 динара.

Аница Телесковић / Политика

www.vaseljenska.com/ekonomija/od-reformi-samo-reform-torta/

0 гласовa