Руска револуција из 1917. није дошла на крају периода стагнације и опадања, већ после више од пола стољећа најубрзанијег и свеобухватног економског прогреса.

Изводи из књиге „Нови свјетски поредак“ Ралфа Еперсона

Руску револуцију од 1917. започели су гладни руски радници које је тлачио тирански владар Русије, цар Николај II. Овако би у једној реченици изгледало званично објашњење узрока комунистичке револуције. Постоји ли и другачије мишљење? Је ли могуће да је руске раднике неко искористио из других разлога, баш као што се догодило у Француској револуцији 1789. године?

Можда би се прави узрок Руске револуције могао потражити у правом рату конкурентских нафтних компанија, који се разбуктао још 1859, када је Американац Едвард Л. Дрејк направио прву бушотину за нафту. Дрејк, међутим, није био једини који је видио огроман потенцијал који лежи у пословима са нафтом и није био једини који је наслутио астрономске профите. Џон Д. Рокфелер, један од првих прерађивача нафте, почео је, са двојицом партнера, 1863. године. Он се није задовољио једном рафинеријом. Писац Вилијем Хофман је примијетио: „Његова жеља је била да буде највећи прерађивач нафте на свијету, уствари, једини прерађивач.“

До 1872, Рокфелер је контролисао 25% свих прерађивачких капацитета у Америци, а већ 1879. контролисао је 95%.

Његова компанија, Стандард оил, обезбјеђивала је 90% цјелокупног америчког извоза нафте, а у то вријеме је Америка била једини извозник нафте у свијету. Нешто је, међутим, почело да се догађа на међународном тржишту. „Зид међународног монопола Стандард оила срушен је отварањем великог руског нафтног поља у Бакуу, на обали Каспијског језера. Године 1883. изграђена је пруга до Црног мора и Цар је позвао браћу Нобел и породицу Ротшилд да помогну у развоју ових богатих нафтних бушотина.“

„Стандард оил“ је сада имао међународног такмаца у пословима са нафтом. Породица Ротшилд била је у позицији да се добро носи са Стандард оилом у утакмици на свјетском тржишту. Већ 1888. године ова нова компанија претекла је „Стандард оил“ у продаји сирове нафте.

Рапидни раст нафтне индустрије увео је Русију у индустријализовани свијет. Традиционални опис руске економије тога доба је да је Русија била земља аграрне привреде, далеко иза осталих европских земаља. Међутим, у периоду од 1907. до 1913, стопа индустријског раста Русије надмашивала је америчку, енглеску и њемачку стопу раста, а ове земље су дуго биле индустријски гиганти. Закључак многих истраживча који су се бавили овим периодом историје могао би да се сажме у следећу реченицу: „Руска револуција из 1917. није дошла на крају периода стагнације и опадања, већ после више од пола стољећа најубрзанијег и свеобухватног економског прогреса.“

А са овим прогресом дошао је и развој средње класе, непријатеља завјере.

Постоје историчари који вјерују да је Руска револуција из 1917. заиста била револуција коју су подстакли амерички и европски нафтни интереси, не би ли преотели контролу над руским нафтним пољима из руку дуета Ротшилд-Нобел. Међутим, и друге снаге биле су на дјелу приликом револуције у Русији. Послије Наполеоновог пораза и окупације Париза од стране руских трупа, многи руски аристократи посјетили су Француску. Либералне идеје Француске револуције допале су се многима од њих, и то је резултирало образовањем двеју тајних масонских ложа (у Русији), „Сјеверне звијезде“ и „Јужне звијезде“. Обје ложе су у чланству имале бројне утицајне и богате ниске племиће. Тајно друштво донијето је у Русију. У књизи под насловом Русија 1917, аутор Џорџ Катков наводи да су тајна друштва имала огроман утицај у комунистичкој револуцији: „Нема никакве сумње… да је широка мрежа завјереничких организација, моделованих по узору на ложе Слободних зидара, радила у корист револуције у Русији и одиграла одлучујућу улогу у формирању прве Привремене владе.“

Доласком тајних друштава, кругови у близини моћи могли су да скују завјеру са циљем збацивања монархије као облика власти. Они су контролисали Привремену владу која је замијенила Цара када је абдицирао. Завјереници су сада имали два од три основна елемента за „стезање кљешта“ о којима је писао Јан Козак.

Трећи елемент, „гомила“, био је организован 1895, када је Владимир Иљич Лењин с још деветорицом других, међу којима је био и Лав Троцки, формирао Социјалдемократску радничку партију, претходницу Комунистичке партије. Догађај који је вјероватно изазвао Лењинову мржњу према руској монархији и Цару одиграо се 1881. када је његов старији брат био погубљен због учешћа у атентату на цара Александра II, дjеда Николаја II који је владао у Лењиново доба.

Лењинова револуционарна каријера започела је док је био студент на универзитету у Казању, када је постао обожавалац Карла Маркса. Лењин је научио да је Маркс антиципирао два револуционарна метода за постизање потпуне контроле над  друштвом: насилни и ненасилни.

Марксов програм у десет начела, односи се на ненасилно комунизовање друштва. Комунистичка партија Русије била је растрзана између присталица једног и другог метода. Лењин је заступао насилни метод, а Троцки се залагао за ненасилни метод. Лењинови следбеници постали су већина на дебатама о овом питању и добили су име „бољшевици“ (што на руском значи „већина“), а присталице Троцког постале мањина и добили име „мењшевици“ („мањина“).

Вјероватно кључни догађај за Руску револуцију одиграо се у прољеће 1905, када се „Британско фабијанско друштво“, ненасилна револуционарна група, срела са бољшевицима, насилно-револуционарном групому Лондону, у Енглеској. На овом састанку уговорени су зајмови који би бољшевицима омогућили да почну револуцију. Џозеф Фелс (Јосепх Пелс), члан Фабијанског друштва и богати амерички произвођач сапуна, позајмио је бољшевицима огромне суме новца, баш као и остали чланови тог друштва.

Направљени су и други аранжмани. Тако је јапанска влада финансирана у рату против Русије 1905. године, са циљем да се ослаби Монархија и да бољшевици лакше дођу на власт.

Јакоб Шиф и Џ.П.Морган, „Прва национална банка“  и „Национална сити банка“ из Њујорка дали су зајмове Јапанцима у укупном износу од око 30 милиона долара, да би ови Русију напали са истока.

Године 1905, створен од стране Фабијанског друштва и са сазнањем да су амерички банкари позајмили новац Јапану да отвори источни фронт против Русије, Лењин је почео револуцију, и то 1. маја, на годишњицу оснивања Илумината. Међутим, револуција се није добро развијала, упркос свој помоћи богатих банкарских кругова и чланова Фабијанског друштва.

Цар је из земље протјерао све револуционарне вође: Лењин је отишао у Швајцарску, Троцки у Америку а Стаљин је прогнан у Сибир. Бољшевици су донекле, ипак, успјели да ослабе Монархију, пошто је Цар, као одговор на оптужбе револуционара, увео низ реформи. Признао је, на примјер, принцип ограничења власти, прокламовао читав низ фундаменталних закона и успоставио национални парламент (назван „Дума“) који ће учествовати у процесу доношења закона за народ. Другим ријечима, монархија се мијењала у демократску републику.

У то вријеме, Цар вјероватно најбогатији човјек на свијету повукао један, до дан данас загонетан потез. Депоновао је, наиме, 400 милиона долара у следеће америчке банке: Рокфелерову „Чејс банку“, Морганову „Националну сити банку“, „Гарантну банку“, „Хановер банку“, и „Мануфекчер траст банку“. Исто тако, депоновао је 80 милиона долара у „Ротшилд банку“ у Паризу. Могуће је да је схватио да му је власт угрожена и да се надао да ће моћи да купи толерантнији однос банкара, који су жељели да га сруше у неуспјелом покушају 1905. године.

Револуција је, међутим, неумољиво напредовала, и 15. марта 1917. Цар је абдицирао у корист Привремене владе коју је предводио социјалиста Александар Керенски. Један од првих аката ове нове власти био је да објави амнестију за прогнане бољшевике. Лењин, Троцки и Стаљин вратили су се револуцији. Многи историчари сматрају да је влада Керенског била само фронт за бољшевике, и то углавном из три разлога:

1. Керенски је остао у животу пошто је Лењин преузео власт, иако су готово сви остали чланови Привремене владе били побијени у револуционарном терору који је услиједио.
2. Керенски је објавио општу амнестију, не само за бољшевичке вође, већ и за све друге који су прогнани пошто је револуција из 1905. пропала. Предвиђа се да је на тај начин ослобођено 250.000 преданих револуционара.

Сам Керенски је признао да је Привремена влада „примила извјесну помоћ, приватно, од индустријалаца из Америке“, вјероватно од оних истих који су 1905. финансирали и Лењина.

Значи, главни комунистички револуционари вратили су се револуцији. Троцки је напустио Њујорк 17.марта 1917, на броду „Кристијана“, са још 275 следбеника. На путу за Канаду, брод је био заустављен у Халифаксу, у Новој Шкотској, од стране канадских власти. Код Троцког је било пронађено 10.000 долара. Ова, за то доба огромна сума новца коју је посједовао Троцки, била је заиста чудна, пошто је сам признао да је једини новац који је добио током 1916. и 1917, када је боравио у Њујорку, било 210 долара које је подијелио петорици емиграната који су се враћали у Русију. Тих 10.000 долара Троцког били су тема саслушања у Сенатском истражном комитету 1919, када се расправљало о бољшевичкој пропаганди и њемачком новцу.„Заиста је запањујуће да је Оверманов (Оверман) комитет нагло прекинуо рад, управо онда када је требало да фондови Троцког дођу на ред. Када се посланства у Берну (Швајцарска):,,… људи питају због чега предсједник даје подршку бољшевицима ако има увиду пљачке, убиства и анархију ових банди.“

Шта је то америчка власт подржавала? На ово питање одговор је дао Лењин када је написао: „Наша снага не познаје слободу или правду. Она је у потпуности успостављена на уништењу појединачне воље. Ми смо господари. Потпуна незаинтересованост према патњама наша је дужност. У испуњавању наше мисије највећа окрутност је врлина.“

И још: „Путем систематског терора, током кога ће свако раскидање уговора, свака издаја и свака лаж бити законите, ми ћемо наћи начина да човјечанство спустимо на најнижи ниво егзистенције. То је нужно за успостављање наше доминације“.

Лењин је обзнанио и философско саглашавање са Карлом Марксом када је, 8. новембра 1917. непосредно пошто су комунисти преузели власт у Русији, изјавио:„Право на приватно власништво над земљом заувијек је укинуто. Сва земља коју посједују Црква, приватна лица и сељаци одузета је без надокнаде.“

Занимљиво је да су руски сељаци – наводно обесправљена класа у чију је корист Револуција, тобоже, и избила – такође остали без земље. Лењин је лагао народ. Обећао је да ће земља бити одузета племићима и земљопоседницима и дата њима,„јадној обесправљеној радничкој класи.“ Неки сељаци су већ посједовали земљу која им је Лењиновим декретом одузета.

Револуција је, уз америчку помоћ, сада окончана: бољшевици су преузели контролу над некада напредном руском влашћу. Један од првих аката бољшевичке власти 1917. године био је распуштање слободно-зидарских ложа. Али, најподмуклији потез нове комунистичке власти био је склапање мира с Њемачком и престанак руског учешћа у Првом свјетском рату, управо оно од чега су Канађани и страховали. Резултат овог мировног уговора био је да су Њемци пребацили трупе на Западни фронт, да се рат продужио и да су изгинули многи канадски и амерички војници.

Са завршетком рата у источној Европи, тајне комунистичке организације могле су да започну комунистичке револуције широм континента. Њемачки комунисти су се, на примјер, назвавши себе „спартакистима“ (по римском робу Спартаку који је подигао устанак против Империје),  побунили против њемачких власти. Револуције су подстакнуте и у Аустрији, и у Мађарској, али су све пропале, а традиционални систем владавине су превладали.

Часопис „Лајф“ је, у серијалу о Руској револуцији, правилно процијенио њеног главног непријатеља: „Њихов циљ одмазде била је стабилна средња класа… класа која је у Русији тек ницала. Због тога ни једна комунистичка партија није могла да приграби власт у западној Европи, где је средња класа била бројна и снажна.“

Са сваком комунистичком револуцијом је исти случај. Увијек је непријатељ средња класа, и њена елиминација је управо разлог револуције. Америчка помоћ бољшевичким властима није се завршила престанком рата између Њемачке и Русије. Предсједник Вудроу Вилсон одбио је јапански захтјев да се умијеша у рат против бољшевика.

Овакав развој догађаја био би огроман притисак на бољшевике који би имали великих проблема око мобилизације војске за рат са Јапаном, онаквих истих које је имао и Цар, 1905. године. Фабијанско друштво ненасилних марксиста такође је помагало бољшевичку власт. Они су спровели утицај на радничке синдикате у Енглеској који су 1920. „…подстакнути од старог фабијанца Артура Хендерсона, организовали пријетњу великом обуставом рада. Та пријетња је ефикасно окончала британску војну интервенцију у Русији и омогућила бољшевицима да дођу у посед огромних количина муниције прављенеу Британији – што је био одлучујући фактор за преживљавање бољшевичке војне силе…“. „Ненасилни“ огранак завјере сада је помогао оном „насилном“, иако је сам Лењин упозораваосвет да је његова намјера да уништи систем слободног предузетништва: „Све док постоје капитализам (систем слободног предузетништва) и комунизам, нема мира. На крају ће један од њих морати да нестане.“

Лењин је примио помоћ од оних који би, по логици ствари, требало највише да изгубе у комунистичкој Русији: од богатих америчких „капиталиста“. Директор Банке федералних резерви из Њујорка, Вилијем Б. Томпсон, дао је бољшевицима лични прилог од милион долара. Господин Томпсон је, иначе, био велики дионичар „Чејз националне банке“ коју су држали Рокфелери.

Морган и Рокфелери су и сами давали новац „за ствар“, баш као и Јакоб Шиф старији, партнер банке Кун, Леб и комп., који је Лењину дао 20 милиона долара.

извори: www.princip.me/feljton-oktobarska-revolucija-je-bila-u-sluzbi-novog-svjetskog-poretka/20/12/2015/

3 гласa