Цензура брендирана као „политичка коректност“ не делује само на медије. Њен најразорнији утицај је на историју.

Државни монопол не само над медијима, већ и образовним системом траје већ деценијама. Промене режима нису донеле истину, већ само измене метода манипулације становништвом прилагођавањем историје тренутним политичким потребама.

Заједно са осталим народима Балкана, Срби су пун век експериментална лабораторија кувања у лонцу „Melting Pot“-а. Историја приказана нам кроз образовање и медије није константна, већ променљива и прилагодљива потребама, често невезана са истинитим догађајима.

Величанствена победа Српске војске у Првом Светском рату је приказана као тријумф над аустро-угарском царевином. Чињенично стање је да су највећи део војника пораженог царства сачињавали управо Срби који су живели на територији бивше империје. Први српско-српски рат у прошлом веку је зарад „политичке коректности“ у потпуности остао скривен од историје.

Други Светски рат је донео фамозно Титово „братство и јединство“, али је други српско-српски рат зарад виших интереса поново остао цензурисан. Последица другог српско-српског рата било је насилно мењање демографске структуре Србије кроз прву колонизацију.

Научни сарадник института за савремену историју, Срђан Цветковић је после 13 година истраживачког рада документовано доказао ликвидирање 70,000 цивила у Србији након партизанског„ослобођења“.

„именом и презименом је доказано стрељање преко 52,000 цивила али тај број није коначан..на основу обимног материјала, после септембра 1944 на територији Србије ликвидирано је између 60,000 и 70,000 људи“

Под изговором „борбе против народних непријатеља“, партизани су стрељали српске домаћине, интелектуалце, свештенике, некада и целе фамилије. Плен самопрокламованих „ослободиоца“ биле су куће и имања побијених Срба. Комуниста није национално, већ политичко опредељење, а највећи број злочина почињених над српским цивилима у централној Србији су починили управо „срби“ из херцеговачких, црногорских, крајишких и личких партизанских дивизија.

„Србији није пуштено довољно крви“ – прва изјава Ђиласа из „ослобођеног“ Београда

Окупација је праћена етничким чишћењем Србије од – Срба. Злогласна формација ОЗНА, основана 14 маја 1944 је деловала као паравојна формација ван закона без икакве одговорности, све до средине 1952 године када је препозната Уставом. Осам година терора било је довољно да Срби у својој земљи живе под владавином особа из других држава – пракса која још увек траје.

„Србија нема чему да се нада – за њу неће бити милости“ – Тито у говору на Бањици у новембру 1944

Отету земљу су населиле породице оних који су етнички чистили Србију од Срба, приватна предузећа су национализована, а директори су довођени са стране. Црногорски лоби је кроз владавину директорским фотељама и управним одборима заслужних првобораца владао Србијом све до распада СФРЈ.

Друга колонизација Србије је започела распадом Југославије и грађанским ратовима на подручју бивше државе. Изгбелице из ратом захваћених подручја су у милионском броју дошле у Србију. Ратови су давно завршени, а Србија је по други пут доживела насилну промену демографске структуре становништва.

Оправданост помоћи није била спорна, али је друга колонизација остала прећутана на исти начин као и прва. Ратови су давно завршени, новопридошлих је све више, а простор преткумановске Србије насељава дупло већи број становника, уз двоструко мању површину обрадивог земљишта и скоро истоветну индустрију.

Ослобађање од плаћања пореза, струје и комуналија било је увод у изградњу и поклањање станова и кућа расељенима, новцем из буџета који пуне грађани Србије. Избегличка сиротиња је остала иста сиротиња као и српска сиротиња, али су политичко-клановски подобни годинама злоупотребљавали третман и привилегије буџета. Наводне избеглице са становима и фирмама у Београду су у централној Србији наставиле да празне буџет злоуптребом свог статуса.

Други талас колонизације Србије донео је и смену владајућих кланова на директорским местима и управним одборима друштвених предузећа. Црногорски лоби је након четири деценије суверене владавине Србијом замењен лобијем из Босне и Хрватске, а српској „раји“ је остала част и привилегија пуњења буџета из кога ће се финансирати нова, непотребна радна места у већ прегломазном државном апарату.

Свака иоле озбиљна земља у свету има законску регулативу којом водеће државне функције могу водити искључиво грађани са местом рођења у матици. Управо заслугама државничког кадра са местом рођења у суседним државама, Србија има да захвали свој колонијални статус, праћен систематском деструкцијом војске, полиције и друштвених предузећа.

Трећи и финални талас колонизације Србије имамо захвалити споразуму о реадмисији, који је потписан за време владавине босанца Тадића, септембра 2007 године. Према члану 3/А потписаног споразума, Србије је дужна да прихвати и збрине о свом трошку:

„на захтев државе чланице (ЕЗ), без посебних формалности – било ког држављанина треће земље“

Немачка и друге државе ЕЗ у Србију депонују своје нежељене азиланте, а број Шиптара који су добили пасош и држављанство захваљујући томе што „признају Србију као државу“ се мери стотинама хиљада.
Финални талас колонизације је почетак „коначног решења“ српског питања. Претварање централне Србије коришћењем „Melting Pot“ стратегије у кључали лонац некадашње СФРЈ се ради плански – са изазивањем истог исхода.

Асиметричном методом, форсирањем новопридошлих на штету оригиналних становника Србије, сведених у матичној држави на грађане трећег реда, циљ је изазвати реакцију и нове немире, са циљем даље дестабилизације.

Србију већ дуже време воде они којима је једина веза са српством новац отет кроз буџет од Срба, на чији рачун лагодно живе. Државни, национални и стратешки интереси се мере процентима од провизије на распродају предузећа, фирми, аграра и индустрије. Једино мерило њихове успешности у разарању Србије је тапшање по рамену од стране државника нато земаља који су их поставили на власт.

Пророчки звучи претња коју је један од водећих комуниста упутио Србима крајем другог српско-српског рата:

„премного вас је остало у животу, али има још времена да ту грешку исправимо“

Србију од турског ропства нису ослободили они из Сарајева, Тузле, Бугојна ни Очигрије између Дрвара и Бихаћа – већ црни Ђорђе из Шумадије. Срби пред собом имају само две опције, да се пробуде и своју судбину ставе у српске руке, или – да дефинитивно нестану као нација.

Поданички менталитет усађен током векова турске окупације никад није био живљи код нас „србијанаца“ – за време Турака смо бар имали довољно храбрости да гласно кажемо где живимо.

Постоје разни облици окупације, најопаснија је она о којој нико не сме да каже ни реч.

„Истина је некад екстремна – улепшавати је био би маркетинг“

Периша Рељић / Инфо.анонимни

www.vaseljenska.com/misljenja/zabranjena-istorija/

0 гласовa